INTERVJU Prof. Dragica Pavlović Babić: Sada nekoga od pištolja štite pištoljem i uniformom, uvodite u škole ljude koji nisu obučeni za funkcionisanje u takvom ambijentu

Komentarišući predloge koji se čuju u delu javnosti da posle tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ treba proglasiti kraj školske godine, sagovornica Danasa kaže da to ne bi bilo dobro rešenje čak i za đake ove vračarske osmoletke.

– Ta deca treba da nastave sa školom, ona treba da bude njihov ambijent i mesto kojem pripadaju, ali mislim da svaka škola, a posebno „Ribnikar“, i sada i ubuduće, pored tradicionalnih školskih vrednosti kao što su obrazovna postignuća, treba da stavi akcenat na negovanje atmosfere međusobnog uvažavanja, otvorene i slobodne komunikacije u kojoj mogu da se postave pitanja, socijalnih i emocionalnih veština, saradnje, zajedničkog rada, empatije. Ovo nije nešto što se samo uči u školi, tome treba da se uči i opšta javnost – smatra Pavlović Babić.

Roditelji se masovno žale da su se nastavnici od ove nedelje preorijentisali na uobičajene aktivnosti i ponašaju se kao da se ništa nije desilo. Kakva se poruka time šalje?

– To nije dobra poruka, jer ne uvažava realnost. A realnost je da nam je stigla jedna neshvatljiva, preteška i strašna lekcija. Ako je gurnemo na stranu i nastavimo sa rutinom po svaku cenu, time problem nismo skinuli sa dnevnog reda. Sličnu reakciju smo videli u koroni. Na brzinu smo uleteli u neku nastavu koja je imitirala redovnu školu, umesto da deci odgovaramo na pitanja koja su im u glavi i na duši. Na svako dečje pitanje treba da bude odgovoreno, a ne da se pod izgovorom da se nema vremena propusti nešto što je veliko i važno životno iskustvo, baveći se nečim što će deca možda zaboraviti čim dobiju ocenu za kraj školske godine i verovatno im nikad više u životu neće trebati. Sada svaki nastavnik treba da donese odluku šta je relevantno, na čemu i kako da se radi, bez obzira na to šta kažu nastavni planovi i programi. Stići će se sa lekcijama i sa ocenjivanjem. Obrazovanje ne treba da shvatimo, niti je ikad trebalo da ga shvatamo kao učenje za peticu, već se obrazovanjem i vaspitanjem izgrađuju mnogo šire kompetencije nego što je sticanje znanja.

Država je izašla sa setom mera za povećanje bezbednosti u školama. Najavljuje se pojačano prisustvo policije, neki direktori su doneli odluku da se škole zaključavaju, roditeljima je dozvoljen dolazak samo do kapije školskog dvorišta…

– Kao što mislim da je pogrešna poruka da nastavnik uđe u odeljenje i posle minuta ćutanja nastavi da predaje ili ispituje, smatram i da se restriktivnim i na brzinu donetim merama koje se najavljuju ne podiže stepen bezbednosti, a posebno osećanje da su učenici i roditelji u školi sigurni. Mere zaključavanja, nadzora, praćenja ne doprinose osećanju zaštićenosti i bezbednosti, naprotiv, one poručuju učeniku „ugrožen si“, „izložen si“, „čuvam te sa svih strana, ali i ti se čuvaj i stalno budi na oprezu“. Upravo obrnuto, to podiže napetost.

Šta je onda rešenje?

– Ako hoćete da se transformišete u neku sredinu u kojoj se neguje saradnja, međusobno uvažavanje, gde naslini oblici ponašanja nisu dozvoljeni, to se ne radi pojačavanjem restriktivnih mera. To su mere promocije sile. Sada nekoga od pištolja štite pištoljem i uniformom, uvodite u škole ljude koji nisu i verovatno neće biti obučeni za funkcionisanje u školskom ambijentu. Mere koje su donete možda mogu da budu kratkoročne, ako se očekuje da bi u narednom periodu mogao da se dogodi povišen broj incidenata. Ali atmosferu bazične sigurnosti u obrazovanju nećete graditi tako što ćete naoružati ljude, već na drugačiji način, obrnutim merama – ulaganjem u obrazovanjem, što, na primer, uključuje i sprečavanje korupcije, promociju profesionalnosti, a ne zapošljavanje preko partijske knjižice, kupovinu radnog mesta ili kupovinu diploma. Ovim merama koje se sada pominju se afirmiše sila. Zapošljavaju se policajci, umesto stručnih saradnika, zapošljavaju se partijski kadrovi, a ne školovani nastavnici… To su mere koje i kratkoročno i srednjeročno i drugoročno gledano samo pogoduju atmosferi u kojoj nasilje lako cveta. Time urušavate integritet jednog sistema i svakako mu ne ostavljate prostor da deluje profesionalno, pa i u ovom smislu obezbeđivanja sigurnog ambijenta.

Ministarstvo je izašlo sa planom podrške učenicima iz „Ribnikara“ koji podrazumeva da se deca od danas polako počnu vraćati na nastavu, ukoliko se osećaju spremna. Iza takvog predloga stoje stručnjaci iz više institucija. S druge strane, neki stručnjaci predlažu upravo suprotno, da se povratak učenika u školu odloži i da oni nikako ne bi smeli da se vraćaju u prostor u kome se tragedija dogodila. Čak se čuju i ekstremni stavovi da školu treba srušiti. Kome verovati?

– U ovom trenutku je previše glasova koji govore različite stvari i to je ono što nije dobro i što uznemirava, jer ne treba da se po svaku cenu zalažemo za svoju opciju, nego da idemo za nečim što je dobro rešenje za sve, a o tome se uvek pregovara. Rekla bih da je sada, pre svega, na nekom osećaju roditelja da li je njima lično, a pre svega njihovoj deci, škola iz koje su izašli kobnog dana ambijent u koji mogu da se vrate. Bilo koja nesreća menja prostor u kojem se dogodila. Ako je, recimo, u školi bio požar, taj prostor se posle požara menja. Tako je i ova nesreća promenila prostor škole. To nije vidljivo na zidovima, na vratima, ali je taj prostor obeležen nesrećom koja se dogodila i promenjen u očima onih koji ga koriste. Mogu li i ta deca i ti nastavnici da se vrate u isti prostor i da nastave školski život kao da ništa nije bilo? To je preteško pitanje, a odgovor mora da se sagleda, pre svega, iz perspektive zaštite integriteta i razvojnih interesa dece. Moje je mišljenje da nesreća koja se dogodila taj ambijent čini nepodnošljivim. Mi imamo dosta iskustava u sistemu oko reagovanja u kriznim situacijama (korona, bombardovanje, prekidi nastave), ali ne za ovakav događaj. Ali treba da znamo da u tim situacijama svi učimo i uvek je dobro da se obratimo onima koji imaju znanja i iskustva. U Finskoj su, recimo, išli na renoviranje prostora. Deca su se posle godinu dana vratila u istu zgradu, njena namena je ostala ista, ali je prostor potpuno rekonstruisan.

Šta mislite o planu za kriznu intervenciju koji je urađen?

– Čini mi se da je prerano da se učenici vrate u školu i da je trebalo ostaviti više vremena da se dece sa svim suoče. Rutina, koja se često pominje kao važna, jeste nešto zbog čega nam je lakše da neke stvari prebrodimo. Međutim, rutina nikad nije rešenje za probleme, to je samo jedan mehanizam koji služi da se u datom trenutku organizujemo, saberemo svoje misli ili ih prebacimo na nešto drugo, da lakše prođemo kroz taj period. Tugovanje i suočavanje sa gubitkom su procesi koji traže i vreme i rad na njima. Bežanjem u rutinu mi ne rešavamo te procese, oni se odvijaju i moramo da pomognemo deci i roditeljima da kroz njih prođu na najbolji mogući način. Rutina je samo jedan sporedni mehanizam, ali nije rešenje.

Sada svi gledaju pre svega u školske psihologe i očekuju da oni prvi pomognu, a s druge strane neretko čujemo komentare roditelja kako „pp služba“ ništa ne radi ili da se bavi samo lošim đacima. I povodom tragedije u „Ribnikaru“ smo čuli dosta osuđujućih stavova, u smislu šta su radili školski psiholog i pedagog i kako nisu primetili naznake da sa učenikom osumnjičenim za ubistvo devet osoba nešto nije u redu.

– Nepoverenje u školske psihologe i pedagoge nije od juče, niti je tek sa ovim isplivalo. Stručnim saradnicima nije lako, oni su uvek usamljeni, jer nastavnici su brojni i učenici su brojni, a psiholog ili pedagog je jedan. Može da se dogodi da se stručnim saradnicima delegiraju neki administrativni poslovi, iako su njihove kvalifikacije jako daleko od toga. Takođe, u školama obično postoje visoka očekivanja od stručnih saradnika. Oni su ti od kojih se prvenstveno očekuje da znaju sve o novinama koje se uvode u obrazovni sistem i da znaju kako da ih sprovedu. Za sva pitanja i probleme u školi, stručni saradnici su prva adresa. Visoka očekivanja, s jedne strane, i nerazumevanje uloge i kvalifikacija psihologa, s druge strane, prave ovu vrstu nesporazuma. Ali, stručni saradnici imaju i znanja i iskustva da deluju kao kohezivni faktor u školi, da unapređuju prakse, a to su kapacitete koje bi škole trebalo da iskoriste. Za razliku od većine zapadno evropskih obrazovnih sistema, mi imamo stručne saradnike koji su u školi, među decom, i koji imaju prilku da neposredno rade na formiranju saradničke i podržavajuće školske klime, na uočavanju i razrešavanju konflikata.

Da se svi vratimo u škole

Šta je Vaša poruka u ovom trenutku za školu, ali i za celu zajednicu?

– Da je vreme da se svi vratimo u škole, i psiholozi, nastavnici, lekari, policija, medijski radnici, političari. Jer, nenasilna komunikacija, međusobno uvažavanje, saradnja i razumevanje su vrednosti koje se uče, a to je jedini pravi odgovor koji sada možemo da damo.

Škole da preuzmu odgovornost

– Naš obrazovni sistem organizovan kao oštra hijerarhija. „Gore“ se donose odluke, a mi „dole“ čekamo šta će da nam kažu. Međutim, škola je jedistveno biće koje bi trebalo da preuzme odgovornost i da ima autonomiju u prepoznavanju problema i njihovom rešavanju na način koji je primeren toj školi i tim okolnostima. Ako čekate da vam neko sa strane kaže šta da radite, onda vas to lišava odgovornosti, a vi kao robot samo izvršavate ono što je neko naložio. Ne može neka radna grupa na nivou Ministarstva, ma koliko bila brojna i stručna, da napiše nešto što podjednako dobro odgovara svim sredinama i svim tipovima škola. Svaka škola treba da se organizuje da njene aktivnosti budu adekvatne i funkcionalne – poručuje Dragica Pavlović Babić.