INTERVJU Profesor Goran Milašinović: Nekome u Prištini, izgleda, nije jasno da je srpska kulturna baština istovremeno i svetska

O zaštiti srpske kulturne baštine na KiM i odnosima sa Organizacijom UN za obrazovanje, nauku i kulturu kad je reč o spomeničkom nasleđu u celoj Srbiji za Danas govori Goran Milašinović, predsednik Komisije Republike Srbije za saradnju sa Uneskom, inače profesor Medicinskog fakulteta Beogradskog univerziteta, direktor Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije i poznati književnik.

Postoje li slični primeri da je neki od svetski važnih spomenika tako dugo ugrožen kao Visoki Dečani i druge srpske svetinje na KiM sa Uneskove liste?

– Reč je o samo 56 dobara sa svetske Liste od do sada upisanih 1223, što govori o veoma osetljivoj temi i brižljivoj selekciji eksperata o dobrima koja zahtevaju najveću pažnju međunarodne zajednice. Najviše ih je Africi i Srednjoj Americi, a u Evropi samo šest. „Dobro u opasnosti“ postaje u slučaju rata ili oružanih borbi, prirodnih nepogoda, zagađenja, nekontrolisane urbanizacije ili preteranog turističkog razvoja. Zbog toga su na listi različita dobra, od Istorijskog centra Beča, zbog preterane urbanizacije, preko Jerusalima sa Zidovima, zbog nekontrolisanog turizma i oružanih sukoba, i Alepa i Palmire u Siriji, zbog rata, do naših Visokih Dečani, zbog devastacije, oružanih dejstava i pretnji. Iskustvo pokazuje da se sa liste teško silazi, pa je većina dobara na njoj veoma dugo. Činjenica da se uz manastir Visoki Dečani na listi ugroženih nalaze i ostala tri naša manastira na teritoriji KiM: Pećka Patrijaršija, manastir Gračanica i crkva Bogorodice LJeviške u Prizrenu, ukazuje na negativnu atmosferu koja vlada na čitavom tom prostoru prema dobrima sa Uneskove Svetske liste. Visoki Dečani su simboličan primer stradanja nekog svetski važnog kulturnog dobra zbog kontinuiranog zlostavljanja i namernog zanemarivanja. Ovaj manastir je, zahvaljujući s jedne strane svojoj univerzalnoj i izvanrednoj vrednosti, a sa druge aktivnostima igumana Save Janjića i bratstva, postigao veoma visok ugled u svetu, koji prevazilazi u izvesnoj meri, čak, i Uneskovu Svetsku listu.

KiM je zvanično deo državne teritorije Srbije na kome je pod protektoratom UN uvedenim 1999. na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, 2008. jednostrano proglašena nezavisna kosovska država sa kojom zvanični Beograd vodi pregovore u Briselu. U ovakom političkoj situaciji ko je najodgovorniji za 19 godina dugu ugroženost srpskog i svetskog nasleđa sa Uneskove liste na KiM, ko treba i kako da ga zaštiti?

– Naš predlog je bio da se upišu kao „Srpski srednjovekovni manastiri“, budući da jesu srpski, što eksperti iz Uneska u procesu upisa nisu doveli u pitanje, ali kasnije je na volšeban način izostavljeno „srpski“. Jedino što smo uspeli da u tekstu ostane da je Srbija predlagač, čime je konotacija kako je reč o srpskoj kulturi sačuvana. Osim toga za Unesko je Srbija država članica, a takozvano Kosovo nije. Zbog toga brigu o održavanju i godišnje izveštaje o stanju dobra pišemo Komitetu za svetsku baštinu mi, naše Ministarstvo kulture preko eksperata iz Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Naravno, održavanje i funkcionisanje dobra, čija misija je da služi svim narodima i svakom čoveku na planeti, nije moguća bez lokalne zajednice. I tu je glavni problem, jer ona ne samo da ne brine nego često i podstiče probleme, poput gradnje puta u neposrednoj blizini manastira Dečani ili katastrofalnog građevinskog i drugog zagađivanja neposredne okoline crkve Bogorodice LJeviške. Ponekad svedočimo o malim pomacima u dobrom smeru, a onda iznenada novu, neočekivanu pretnju, skoro uvek u korelaciji sa neprijateljskim političkim fonovima iz Prištine na bilo koju temu. Zbog toga ova dobra ne mogu da budu uklonjena sa liste dobara u opasnosti toliko godina, bez obzira na čisto deklarativne tendencije Prištine. Iako zbog sadašnjeg stanja sve strane gube, mnogo veći problem je za Prištinu jer zdravorazumski ne možete zahtevati punopravno članstvo u Unesku, a istovremeno biti remetilački faktor za postojeća dobra sa Uneskove liste na teritoriji. Nekome u Prištini, izgleda, nije jasno da je srpska kulturna baština na KiM istovremeno i svetska.

Da li na Uneskovoj listi od 56 ugroženih spomenika ima još nekih koji su sa teritorije koja je pod protektoratom UN ili je slučaj Visokih Dečana, Pećke Patrijaršije, Gračanice i crkve Bogorodice Ljeviške presedan?

– Ima raznih primera. Ilustrativan je iranski stari grad Bam, u kome je decembra 2003. u zemljotresu poginulo 26 hiljada ljudi, koji je stavljen 2004. istovremeno na Svetsku listu i odmah i na Listu u opasnosti. Visoki Dečani i ostala dobra sa Svetske liste na KiM imali su sličan scenario, ubrzo nakon pominacije postavljeni su listu dobara u opasnosti, samo razlog nisu bili radovi na rekonstrukciji nego već pomenute neprijateljske i rušilačke aktivnosti albanskih ekstremista. Snage Kfora značajno pomažu sigurnosti naših manastira na KiM, ali one nisu svemoćne jer su se uništavanja događala i u njihovom prisustvu.

Zvanična Priština negira da je srpska baština na KiM ugrožena, čak prekraja i njen identitet, proglašavajući je „kosovskom“. Da li upis na Uneskove liste svetske i ugrožene baštine predviđa bilo kakvu zaštitu od prisvajanja i „krađe“ kulturne baštine?

– Primetne su tri različite neprijateljske taktike Prištine, koje se prepliću. Pri tom, nije reč samo o četiri manastira na Svetskoj listi, nego o 1.200 različitih kulturnih i sakralnih artefakata na teritoriji KiM. Prva je uništavanje, a kad ne uspe, negacija, a kad ni to ne uspe, onda krađa identiteta i prenominovanje. Međutim, prenominovanje našeg kulturnog nasleđa u lažno albansko nije moguće iz mnogo razloga, a dokaz je i sam proces upisa na Svetsku listu, kada su najkompetentniji svetski eksperti za kulturno nasleđe potvrdili da je reč o srpskoj kulturi. U tom kontekstu Unesko je prava sreća za nas. Bez Svetske liste bilo bi nam mnogo teže da se nosimo sa pomenute tri taktike Prištine.

Koliki su realni dometi uticaja Prištine u Unesku, računajući i pomoć njoj „prijateljskih“ država?

– Opšte mesto je da je moć Prištine u međunarodnim telima bez svojih moćnih zaštitnika i pomagača veoma mala. Zbog toga, Priština radi što joj savetuju njeni tutori i lobisti. Međutim, nekada ni to nije garant uspeha, kao na primer. 2015, kada Priština nije uspela u nameri da ostvari punopravno članstvo u Unesku, iako su je kroz proces tokom Generalne konferencije vodile najmoćnije države sveta. Srećom, priroda glasanja u Unesku, jedna država, jedan glas, onemogućava u izvesnoj meri politizaciju i budi nadu za nas i u budućnosti. Iako je činjenica da su od te 2015. do danas dometi Prištine sve manji, uvek treba računati na iznenađenja.

Sa čime se sve na KiM, kad je reč o kulturnom nasleđu, suočavala i suočava Komisija Republike Srbije za saradnju sa Uneskom, na čijem ste čelu od 2015. godine?

– Komisija tu ulogu ostvaruje preko eksperata u Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Ministarstva kulture. Njihov rad u punom kapacitetu onemogućen je zbog lokalnih činilaca i nesaradnje, ali, ipak, i dalje svake godine, mi pišemo izveštaj i obaveštavamo Komitet za svetsku baštinu o problemima i nerešenim konfliktnim pitanjima tih dobara. Dakle, ko želi da sazna kakvo je stvarno stanje stvari na terenu, a ne ono deklarativno od strane Prištine, ima prilike.

Šta je sve delokrug rada Komisije za saradnju sa Uneskom, kao vladinog savetodavnog tela?

– Komisija je savetodavno telo koje informiše, inicira i podstiče programe, odluke i aktivnosti centrale Uneska u našoj državi. Čini je dvadeset četiri do dvadeset šest eksperata koji rade pro bono, uključujući i predsednika Komisije. Po funkciji u sastav Komisije ulaze visoki predstavnici ministarstva iz delokruga nauke, kulture, prosvete, zaštite životne sredine i telekomunikacija. Komisiju logistički podupire Ministarstvo spoljnih poslova, koje daje generalnog sekretara i bira diplomatskog predstavnika Komisije u Parizu. Shematski, Komisija je funkcionalno telo koje povezuje Unesko u Parizu sa državom članicom.

Koliko je kulturnih dobara iz Srbije upisano na Uneskove liste materijalne, nematerijalne kulturne i prirodne baštine, kao i „Pamćenje sveta“?

– Do danas pet upisanih dobara na Svetskoj listi kulturne i prirodne baštine – sve kulturna baština, srednjovekovni spomenici na Kosovu grupni upis četiri dobra, Stećci prekogranični upis, šest dobara na Reprezentativnoj listi nematerijalne kulturne baštine – 2024. Kovačičko naivno slikarstvo, četiri dobra na listi „Pamćenje sveta“ od kojih jedno grupni upis više država, dva rezervata biosfere, jedan prekogranični rezervat prirode Mura-Drava-Dunav, jedno dobro na Svetskoj listi geoparkova. Italija ima najviše upisa na listi kulturne baštine – od šezdeset, gotovo polovina na Siciliji, a za njom su Kina i Nemačka. Da li smo mogli više? Mislim da jesmo, ali budući da smo članica Uneska od 2000, jer nismo pravni naslednik Jugoslavije i da je konvencija o nematerijalnoj baštini potpisana 2011, možda i nismo. Ograničenja dolaze i od strane Uneska. Relativno mali broj upisa rezultat je strogih i striktnih pravila, ali i ograničenog kapaciteta Uneskovih tela za praćenje upisanih dobara. Veće su šanse za „Pamćenje sveta“, ali mi do danas nismo uspeli da formiramo Komitet za tu listu, koji je nekada postojao, pa je ugašen, kako bismo kandidovali nešto od bogate dokumentarne građe. Nismo uspeli da upišemo Stari grad Bač, iako smo radili na nominaciji skoro četiri godine, a krivica je, kako izgleda, na našoj strani. Najveći međudržavni upis u Unesku Limes, Granica Rimskog carstva, čiji smo deo u istočnom segmentu Donjeg Limesa zajedno sa Hrvatskom, Bugarskom i Rumunijom, ne napreduje kako mi to želimo, iako ovde ne našom krivicom. Limes potvrđuje da kao narod i država baštinimo civilizaciju i kulturu Zapada, što bi trebalo da nam bude važno i prioritetno. Komitet za nauku u sastavu Komisije tek treba da počne sa funkcionisanjem, a sa Ministarstvom nauke smo se dogovorili da se posveti „Dekadi nauke“, proglašenoj prošle godine u Ujedinjenim nacijama rezolucijom koju je inicirala Srbija. U istom smeru ide i Svetska konferencija o bazičnim naukama, koja je održana u Beogradu 2022, a trebalo bi da se ponovi 2025, koju podržava Unesko. Treba nam veći angažman na polju Uneskovih pridruženih škola. Imamo samo dva aktivna Uneskova Centra druge kategorije, pri Fakultetu umetnosti i pri Građevinskom fakultetu. Upravljač Geoparka „Đerdap“ ne obezbeđuje potreban kapacitet za zaštitu upisa prema Uneskovim pravilima, zbog čega dobijamo iz Pariza neprestana upozorenja, sa pretnjom skidanje sa liste. Ministarstvo kulture i informisanja je pre pet godina organizovalo veoma zapaženu Uneskovu konferenciju o medijskoj pismenosti u srednjim školama, na koju je došla i Generalna direktorka Uneska Odre Azule, ali tu se stalo. Unesko snažno podržava programe u vezi sa novim tehnologijama, poput veštačke inteligencije, u čemu smo nedovoljno aktivni. Sve u svemu, ima dosta prostora da radimo bolje i efikasnije. Srećan sam jedino što je svest u društvu i državi o važnosti Uneska u nas značajno veća sada nego pre deset ili dvadeset godina.

Koja je procedura za nominacije za Uneskove liste i kakva je u tome uloga Komisije za saradnju sa Uneskom?

– Glavnu ulogu imaju naši eksperti pri ministarstvima ili nezavisni eksperti. Na njima je odgovornost da upis prođe ili ne. Komisija posreduje i pomaže, pre svega iskustveno, a onda i pomoću diplomatskog predstavništva u Parizu. Komisija često donosi i ideje, kao što je bio slučaj sa prekograničnim upisom pet država „Mura-Drava-Dunav, koji je stajao godinama zbog političkih primedbi Hrvatske. Tada smo u Komisiji došli na ideju kako da problem prevaziđemo, koju su onda preuzeli od nas i Austrijanci, potom Slovenci i Mađari. Na kraju je Hrvatska pristala da otkoči proces upisa i sad ga, evo, imamo, a pri tom, imamo upisano i naše Bačko Podunavlje, što je ovome prethodilo. Kada je reč o prirodi, Tara ima veće šanse, iako je osetljivo dobro, nego Stara planina, ali konkretnih pomaka ka upisu u oba slučaja nema. Smederevska tvrđava je dobila dobru ocenu Uneskovih savetodavnih eksperata, a Manasija nije, pa smo morali da odustanemo od eventualne nominacije.

Koliko trenutno ima nominacija u ime Srbije i šta ih najviše ugrožava, najčešće je reč o višegodišnjoj proceduri?

– Nominacije mogu ga iniciraju ne samo ekspertska tela, poput Komiteta za nematerijalnu baštinu pri našem Etnografskom muzeju, nego i nevladine organizacije i pojedinci. Imali smo takav primer za „Arhiv Nikole Tesle“. Uneskovo pravilo za Kulturnu baštinu je da može da se nominuje samo ako je prethodno upisano na Nacionalnu listu, što ništa ne garantuje. Mi smo tu našu listu, koja se u Unesku zove Tentativna lista, revidirali prošle godine i sada na njoj imamo jedanaest dobara kandidata. Unesko demotiviše previše javnog svetla na konkretno dobro koje je u procesu nominacije, doživljavajući to kao pritisak na svoja stručna tela, pa mi dozvolite da to poštujem i ovom prilikom.

Šta će za Komisiju za saradnju sa Uneskom biti prioriteti u 2025. godini?

– Novi upisi, veća i bolja briga o upisanim dobrima, nauka, prosveta, nove tehnologije, red u vezi sa Uneskovim klubovima, jer tu vlada priličan nered, nove pridružene škole, program participacije, obeležavanje godišnjica važnih ličnosti iz naše istorije.

Baština važnija od privrednih i drugih interesa

Da li je Unesko, mimo saradnje sa nacionalnim komisijama prati državni tretman spomeničkog i kulturnog nasleđu i kako gleda na kršenje odluka lokalnih zavoda za zaštitu spomenika kao što su kod nas „slučajevi“ Generalštab i Sajam ili ugrožavanje centralnog spomenika na glavnom beogradskom trgu njegovim „ugrađivanjem“ u novogodišnju binu?

– Unesko je zadužen za upisana dobra i ne bavi se onima koja nisu na listi. Ali zato usko sarađuje sa organizacijom „Evropa nostra“, koja se bavi isključivo problemima uzurpiranja kulturne baštine Evrope. Često pogrešno shvatamo ulogu „Evrope nostre“, bivajući nam drago kad javno istaknu Visoke Dečane, a negodujući kad to učine sa Beogradskom tvrđavom i ostalim što pominjete. Za mene lično kulturna i prirodna baština su važnije od privrednih i drugih interesa jer je kultura egzistencijalna nit koja povezuje sve generacije nekog naroda pa tako i našeg. Pri tom, smatram mogućim da se nađu kompromisna rešenja, što smo videli na primeru rekonstrukcije JDP-a: stara fasada je delimično očuvana, vešto uklopljena i konzervirana, a sve ostalo je izgrađeno u skladu sa modernim građevinskim tendencijama. Staro i novo mogu zajedno, samo treba veštine i mudrosti, umesto isključivosti. Ali, ponavljam, Unesko vodi brigu samo o upisanim dobrima.

Nepravda prema budućim generacijama

Šta je po Vama obeležilo 2024. godinu kad je reč o problemu zaštite kulturnog i prirodnog nasleđa, imajući u vidu i ratna razaranja na Istoku Evrope, Bliskom Istoku..?
– Reč je o ratovima koji nisu završeni pa ćemo, na žalost, tek kad završe videti stvarni obim štete. Poraznim držim svako svedočenje o nemaru ljudi prema kulturnoj baštini i prirodi. Svaki put kad neko upisano dobro bude skinuto sa liste zbog neodržavanja ili nepridržavanja pravilima Uneska, osećam se loše, kao da smo učinili nepravdu budućim generacijama, na šta nemamo pravo. Brojni su primeri da ekonomski interes nadvlada svest o važnosti kulturne baštine: prva luka na svetu Liverpul, istorijsko jezgro grada Drezdena, odustajanje od Limesa Mađarske i drugi. Istakao bih i jedan suprotan, veoma pozitivan primer: industrija L’Oreal sarađuje sa Uneskom već 26 godina, dodeljujući stipendije za školovanje mladim naučnicama sveta, pa tako i u Srbiji. Kada bi i druge velike svetske industrije sledile ovaj primer, svet bi iz ugla žena, mladih naučnica, bio bolje i lepše mesto za rad i život.