Foto: Amir Hamzagić/ATAImages
Ovaj sistem je prvo satro omladinu, a sada ih deo društva „psuje“, jer im je sistem to uradio. Sve smo učinili da im stavimo tegove na ruke, noge i glavu, a sada „s punim pravom“ tražimo da rešavaju društvene probleme. Kada se pogleda situacija u kojoj se studenti nalaze, pogotovu socijalna, ovo što oni sada rade je divovski podvig, kaže za Danas Đokica Jovanović, sociolog i univerzitetski profesor u penziji.
Jovanović pripada prvoj studentskoj generaciji na Filozofskom fakultetu u Nišu, koji su studenti u petak blokirali, uz podršku uprave te visokoškolske ustanove, a povodom tragedije u Novom Sadu, kada je pri padu nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici usmrćeno 15 ljudi.
On je i jedan od profesora koji će držati predavanje tokom blokade, kao što je to činio i tokom nekih od ranijih studentskih protesta na Univerzitetu u Beogradu, gde je bio redovni profesor.
Kako vidite i ocenjujete aktuelni protest studenata? Da li su se oni sada „probudili“, kako se prilično često može čuti? Jesu li do sada „spavali“ i zašto?
Najbolji odgovor na ovo pitanje mogu da daju sami studenti. Iz moje vizure, nisu oni spavali, jer u ovoj zemlji niko da spava. Ovde vlada hronična nesanica otkada je Miloševic došao na vlast. A za to što su neko vreme ćutali postoje najmanje dva razloga.
Najpre, ovde je društvo ćutalo, i bilo dezorijentisano i dezorganizovano, pa su takvi bili i studenti kao deo društva. Obrazovni sistem je u velikoj meri uništen, a obrazovanje je temelj svakog društva, kakvo je ono takvo je i društvo. Nije temelj ekonomija, kako se može čuti, jer ljudi moraju da se obrazuju da bi se bavili ekonomijom, od predškolske ustanove do dokrorskih studija.
Drugi razlog za takvo ćutanje je bolonjski režim studiranja, koji je studente pretvorio u mašine za sticanje bodova, da bi mogli da idu iz školske godine u školsku godinu. Oni ne vladaju svojim vremenom, mnogo je predispitnih i drugih obaveza. Ceo taj sistem im skreće pažnju sa velikih društvenih tema, umrtvljuje ih za opšte društvene probleme i smanjuje priliku za društvenu akciju.
Nešto slično čini i budžetsko finansiranje i samofinansiranje, kao i ostali socijalni uslovi vezani za visoko obrazovanje. Ovde i danas obrazovanje nije besplatno. U „socijalističko vreme“ je bilo drugačije, i fakultet nije završavao onaj ko nije bio sposoban ili nije hteo, iako su stručni kriterijumi bili viši. Sada nema više od pet-šest odsto studenata koji su iz seljačkih i radničkih porodica. U današnjim uslovima, ni ja ne bih mogao da studiram, jer potičem iz radničke porodice.
Naši studenti su danas prinuđeni da rade u kafićima ili budu raznosači hrane. Dešavalo se da zbog toga dolaze na čas i spavaju, i ja sam to razumeo. Takođe, ne mogu da nađu smeštaj u domovima, iznajmljuju ćumeze ili garsonjere, u kojima ih je po petoro-šestoro, a stanarine su ogromne. Kažu nam, pa imaju stependije. Da, ali koliko njih ih ima, i koji su to iznosi? Ceo sistem je napravljen da se ti mladi ljudi dovedu u iznudicu. Pritom, država ima para da finansira besmislice, kao što je, recimo, vašarski Ekspo.
Ma koliko se neko tome protivio, znanje ne može da bude roba. Znanje se bogati samo kada se deli i razmenjuje sa drugima, kao ljubav. Ne može da se prodaje kao donji veš.
A zašto se povodom studentskog protesta ne izjašnjavaju uprave univerziteta i fakulteta? Zbog čega i većina profesora ćuti?
Uprave univerziteta i fakulteta su partijski instalirane, one su partijske ispostave koje su se konformirale, sa retkim izuzecima. Takve, i da hoće da govore ne znaju šta da kažu. Takođe, ne izjašnjavaju se i zato što većina društva ćuti.
To je jedan od razloga i zašto univerzitetski profesori ćute. Ne treba pritom zaboraviti da su svi oni zaposleni na određeno vreme, te da su u nešto povoljnijoj poziciji tek kada postanu redovni profesori. Sapeti su da objavljuju radove na SCI listi, pa i kada bi hteli nemaju baš vremena da pišu u Danasu, ili druge slične medije. Pod udarom su vašarskih privatnih fakulteta, koji nisu konkurencija njihovim, već metod da se oni bagatelizuju.
Tačno je i da su se neki od profesora konformirali, jureći pozicije, apanaže, projekte. Kada je zakon omogućio da fakultetski nastavnik može da radi i na drugom fakultetu do 30 odsto radnog vremena, neki od privilegovanih i partijski podobnih radili su i na pet-šest visokoškolskih ustanova. Teško da iko može da objasni kako su na svim tim fakultetima uspeli da održe predavanja, ispite, kolokvijume, mentorstva, pogledaju seminarske radove, održavaju kontakte sa studentima… Ali, zar Vučić nije rekao, što kritikujete ljude koji hoće da rade?
Lično spadam u one koji nisu ćutali, već javno govorili šta i kako misle, pa sam dobijao otkaze. Nije svako spreman na to. Moramo da imamo sistem koji ne traži da ljudi budu „junaci“, već da obezbedi da ljudi rade profesionalno i pošteno.
Da li je studentska blokada univerziteta i fakulteta pravi način borbe za ispunjenje njihovih, nesumnjivo važnih zahteva i za ono što zovemo „bolje sutra“? Da li sve mora da stane, pa i akademsko obrazovanje, da bi nam krenulo? Ima li drugačijih i boljih metoda borbe?
Ako neko stoji i čeka voz, pa nikada ne uđe u taj voz, jer mu na glavu padne betonska nadstrešnica, svakom normalnom čoveku duša utrne. To se dogodilo i studentima, koji su praktično još deca. Ovaj protest je zapravo njihov plač. Pogotovu što se ovde već godinama dešavaju tragedije koje su ostale nerazjašnjene.
Dakle, nema drugog načina borbe. Kako da studenti kažu javnosti na ozbiljan i dubok način šta osećaju i šta treba raditi, ako ne ovako? Oni su to, uostalom, uvek činili, širom sveta i u raznim vremenima. Radnici u ozbiljnom štrajku blokiraju svoje radno mesto, zaustave mašine i ne izlaze iz pogona, pa i studenti blokiraju svoje radno mesto, a to su fakulteti. I fabrike i fakulteti se pasiviziraju da bi ih vlast i društvo čuli. Studente mnogo više zanima da ih čuje društvo, i ne traže da ih čuju političari već njihovi profesori, roditelji ili prijatelji, čime pokazuju veliku zrelost. Od političara su se ogradili i poručili im- ovo je naša borba, u čemu ih potpuno podržavam.
Uostalom, i političari blokiraju svoja radna mesta, recimo skupštinu. Pritom, i radnici i studenti, kao i političari, izlaze i na ulicu, najčešće kada institucije ne funkcionišu, te to onda to poprima formu društvenog bunta. Sve su to poznati i prihvaćeni metodi borbe, sviđalo se nekome ili ne.
Svako vreme ima svoj bunt
Veliki studentski protest ’68, u tadašnoj Jugoslaviji, svakako je jedan od najpoznatijih. Ima li slićnosti i koje su razlike između njega i studentskog bunta u sadašnje vreme?
Svako vreme ima svoj bunt, svaki bunt nosi duh svog vremena. I studentski protesti 1996. i 2000, kada je smenjen Milošević, i koji se često porede sa današnjim, bili su drugačiji od ovih, i to je normalno. Studenti polaze iz svog vremena i prema svojim potrebama. Istorija se ne ponavlja, ona ima svoj hod.
Bolonjski sistem je učenje iz kupusa
„U moj kabinet su dolazili studenti, i neki od njih su govorili: Profesore, mi Vama zavidimo. Na čemu, pa vi ste mladi i pred vama je život, pitao sam, a njihov odgovor je bio naizgled nesvakidašnji: Kada ste Vi bili student, čitali ste knjige od korica do korica, a mi učimo na parče. Bolonjski proces i jeste učenje iz kupusa. Jer, bolje je pročitati jednu celu kvalitetnu knjigu iz oblasti koja se studira, nego dajdžest varijante iz raznih knjiga, koje su samo fragmenti znanja“, kaže naš sagovornik.
Palačinke i stav
Jovanović je sinoć posetio studente koji su blokirali Filozofski fakultet, kako bi ih pozdravio i na poklon odneo palačinke, koje je „u znak podrške napravila njegova žena“.
Bila je to prilika i da im se obrati, mada mu to nije bila namera, jer su oni zatražili da čuju njegove stavove i poruke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
