INTERVJU Stanislav Hočevar: Dok Crkve ne daju primer svojim životom u jedinstvu, nužno smo nadahnuće za ratove

Razgovor je vođen nekoliko dana pre njegovog odlaska iz Srbije, u sedištu Beogradske nadbiskupije kojom je upravljao protekle 22 godine, a koje su obeležile prelomne promene više ovdašnjih vlasti, istorijske posete Vatikanu visokodostojnika SPC, na čijem su se tronu za ovo vreme promenila tri poglavara, kao i značajni pomaci u srpsko-vatikanskim odnosima.

Kakva su Vaša iskustva u saradnji sa državom i većinskom Crkvom u Srbiji?

– Ja nisam primarno društveno usmeren, već duhovno. Gledam na sve teološko-eklesiološki. To me je spašavalo svih ovih godina i omogućilo da sa svima mogu da razgovaram, što ne znači da sam se u svemu slagao, ali ta različitost je i meni pomogla da sve strane bolje sagledam. Ja se zahvaljem Bogu, državi Srbiji, svim crkvama i verskim zajednicama da sam mogao ovde tako lepo živeti, raditi, pronaći sagovornike. Mislim da se Crkva mora vratiti korenu svog poslanja i omogućiti da ljudi otkrivaju svoje duhovno dostojanstvo. Time će i najbolje preobražavati društvo.

Postoji li nešto što je ostalo neostvareno tokom rada u Beogradu?

– Sigurno, pre svega to što se nije više uradilo da bi ekumenski dijalog došao do strukturalne saradnje, zašta sam se jako zauzimao. Mislim da je velika šteta što nema ni međureligijskog veća niti su naše hrišćanske crkve došle do strukturalne saradnje koja je uvek prepuštana situaciji koliko je moguće. Tome treba težiti, ali jasno je isto tako da je došlo do nekih drugih realizacija kao što je restitucija i da bi naša Crkva mogla još jače delovati na edukativnom području, Ali, to je budućnost.

Povukli ste se sa dužnosti u Beogradu, ali ste do 2025. član Papskog veća za una?ređenje jedinstva hriščana, gde Vas čeka priprema obeležavanja 1.700 godina Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji. Kakvi su planovi?

– To Papsko veće svakako puno radi na tome. Ono je već napravilo više vizija kako bi to trebalo izgledati, ali je svima nama jasno da je u tom širem smislu sad puno problema zbog poteškoća među pravoslavnim crkvama nastalim posle promovisanja samostalne Ukrajinske pravoslavne crkve. To je stvorilo nove izazove. Zato Sveta Stolica ozbiljno razmatra sve to jer poteškoće Istoka su i poteškoće Zapada i obrnuto. Gledamo kako bi smo mogli što bolje međusobno da se pomognemo, ali isto tako da stvaramo i dalje dijalog, ali ne zaboravljajući nikoga i uvažavajući nove mogućnosti. To znači da treba područje dijaloga proširiti i na one crkve gde ga je do sada bilo premalo. Mislim da će te poteškoće koje postoje samo pomoći da, što je uvek u duhu Vaskrsenja, još jače razmišljamo o potrebi jedinstva.

Gde je Srbija u tim vizijama i celoj ovoj situaciji o kojoj govorite?

– O tome nismo puno govorili do sada, ali znamo da je Srbija u to već uključena. Na početku nove školske godine studenti i profesori Papskog univerziteta Gregorijana vodili su dijalog sa profesorima Teološkog fakulteta Beogradskog univerziteta i započeli razmišljanje o saradnji. Svakako se predviđa da ta dva fakulteta ove godine razmišljaju mnogostruko, pre svega o tome šta je Nikejski sabor predstavljao za čitavo hrišćanstvo. Znamo da do sada nije bio dovoljno proučavan. Profesori sa Gregorijane primetili su da se do sada premalo o tome govorilo, pre svega o ulozi svih tadašnjih nepodeljenih hrišćanskih biskupa i cara Konstantina. Kako mnogi stručnjaci kažu, tada je prvi put u pozitivnom smislu došlo do pobede biskupa jer ih je car Konstantin pozvao na Prvi sabor zbog slavlja Uskrsa i svog jubileja – carske službe, što su biskupi iskoristili da bi proučavali poteškoće unutar same Crkve. Suštinu su usmerili na potrebe Crkve – to je početak pobede nad arijanizmom, ali i početak integralne prezentacije Isusa Hrista kao bogočoveka, tako da je sa Nikejskim saborom započela vrlo svestrana antropologija o čoveku koji je po Isusu Hristu stvoren, što je imalo izvanredno veliku ulogu ne samo za hrišćanstvo već i za čovečanstvo jer je time formulisana sudbina ili identitet čoveka kao slike i ikone Božije.

Kad pominjete vezu Vaskrsa i Nikejskog sabora, patrijarh carigradski Vartolomej nedavno je, tokom susreta sa papom Franjom, izjavio da „nije tako daleko dan kad će ponovo zajedno slaviti Vaskrs“. Da li je to zaista realno, jer je i kalendarsko pitanje već podelilo pravoslavni svet?

– Ja mislim da nije tako blizu. Ove godine u maju imali smo u Rimu jedinstven susret unutar tada Papskog veća, a sada Dikasterija za promovisanje jedinstva hrišćana. Na njemu nisu bili samo predstavnici Katoličke crkve nego su se preko on lajna uključile i sve ostale hrišćanske crkve. Tu se videlo koliko ima još poteškoća u vezi sa zajedničkim slavljenjem. Možda bi se relativno brže došlo do dogovora, ukoliko bi svi hrišćanski poglavari bili složni. Za sada se to ne primećuje. Moram iskreno da kažem da sumnjam i zbog većih poteškoća nastalih u odnosima između autokefalnih pravoslavnih crkava, ali i zbog društvenih i političkih događaja. Papa je upravo zato pozvao sve crkve da se izjasne. Možda će taj poziv papin, ali i carigradskog patrijarha pomoći. Sadašnja stvarnost na to ne ukazuje, ali daj Bože da bi se dogodilo čudo.

U Beograd ste došli 2000. neposredno posle NATO bombardovanja SRJ, napuštate Srbiju u vreme rata u Ukrajini. Koliko takvi istorijski događaji i okolnosti utiču na misiju i rad crkvenih pastira koji se javno zalažu za zajedništvo, saradnju, građenje mostova među ljudima?

– Kad gledamo na misiju Crkve, ti događaji imaju preveliku ulogu jer tad svi više gledamo na društveno-političko događanje, na konkretan život i u tom, kako bi smo rekli, konkretno-materijalnom kulturološkom vidiku premalo gledamo na jasne teološke, eklesiološke vizije. Tu je različitost između Istoka i Zapada. Istok je uvek više naglašavao određenu simfoniju između politike i Crkve, a Zapad je uvek naglašavao pozitivno razdvajanje. Znate da sam 2013. jako naglašavao da bi trebalo više razgovarati o odnosu društva i religije, države i Crkve kako bismo napravili nove korake. U ovom momentu to je još teže. Ukratko, ova situacija bi morala jače povezati sve filozofe, teologe, pre svega stručnjake za Sveto pismo da bi izneli nove vizije za način života Crkve koja uvek raprezentira ono društvo koje je pozvano da u svet donosi jedinstvo, zajedništvo, a moramo reći i etičnu zrelost – da ostvaruje pravedno društvo u kome su te duhovne vrednosti konstante. Tu pre svega govorim o antropologiji. Danas, kako vidimo, u svetu se stvaraju tako različite slike o čoveku, porodici i hrišćanstvo je tu premalo jako u svojim vizijama, što smatram za veliki nedostatak i čemu treba posvetiti svu pažnju. Inače, ne možemo da se zovemo da smo „so zemlje“, „kvasac“, da smo svetlo. Crkva bi morala hodati onim putem koji na neki način bio putokaz za celo čovečanstvo.

Vaše pastirsko geslo je „Služiti Gospodu s radošću“. Da li je ta radost tokom službe u Beogradu makar na trenutak bila dovedena u iskušenje tokom protekle 22 godine i čime?

– Moram reći da sam u Beograd došao sa ubeđenjem da nije moje da sakupljam bilo kakve uspehe ili plodove, već samo da sejem Božju reč i da svedočim o Jevanđelju. Moram zahvaliti Gospodu da nisam nikada klonuo ni u trenucima kad je bilo vrlo teško bilo zbog nepotrebnih nerazumevanja, bilo onda kad je moje ponavljanje da je potrebno promovisati jedinstvo izazivalo dosta negativno raspoloženje jer se danas na ekumenizam gleda vrlo različito. Čak sam dobio i neke pretnje smrću, ali to me nikada nije uplašilo. Možda je malo pretenciozno da kažem da bi bilo lepo biti mučenik za jedinstvo, ali mislim da do toga nisam dozreo. Svakako moja radost je ostala uvek velika i ove 22 godine su me potvrdile u stavu da trebamo više teološki gledati na ulogu Crkve i da je prioritet svih prioriteta Crkve danas traženje jedinstva. Ako ćemo tu zakasniti, bićemo odgovorni i za različite konflikte koji se događaju današnjem društvu.

Koliko se u zalaganju za ekumenizam krije opasnost da Vas optuže za prozelitizam?

– I to, iako to nije toliko koliko u našim društvima postoji selektivno shvatanje tradicije i, što je meni neshvatljivo, neki misle da je crkveni pluralizam ako smo podeljeni. Danas je moderno da stalno stvaramo neke nove pokrete, nove tendencije u društvu i da skoro svi danas gledaju pod sociološkim vidikom na pitanje Crkve. Pitanje jedinstva nije u vanjskoj uniformnosti, već da nas sve vodi ljubav prema Hristu i da smo poslušni Svetom Duhu bez obzira koji jezik govorili, u kom obredu bili, bilo kakve i dublje teološke poglede da imamo na neke tajne koje još nismo sposobni definitivno definisati. Dakle, traženje jedinstva je upravo traženje života u različitosti, ali uvek povezani poslušnošću Isusu Hristu. To je vrlo važno i u tom smislu da nema nijedne druge ličnosti koja bi mogla da inspiriše identitet svakog čoveka. Ako danas uopšte želimo da živimo kao ljudi, ne možemo bez tog jedinstva sa Isusom Hristom. Sveto pismo kaže da On sve nosi, da je On početak, centar i dovršenje što treba shvatiti u najširem filozofskom smislu. Ali, danas je veliki problem savremenog društva to što filozofija nema pravih vrednosti i to uništava čovečanstvo.

Da li se ekumenizam danas sveo na crkvene i političke elite ili je zaista zaživeo među vernicima i u narodu, pogotovo na prostoru bivše SFRJ?

– Nažalost, među ljudima je to premalo zaživelo. Danas i na televiziji vidimo da i zbog konflikata i tenzija između Rusije i Ukrajine neki stručnjaci insistiraju na vernosti šizmama koje su se desile, a to je antihistorijski i antilogično. Šizme i ustrajavanje u šizmama ne mogu nikad doneti sreću, budućnost. Nažalost neki, a to je veliki izazov modernog života, čak i nacionalne identitete kreiraju na temelju tih šizmi, što je antropološki, filozofski i teološki potpuno neispravno. Zato je potreban mnogo širi dijalog i upravo zato od svih hrišćanskih crkava ja očekujem da budemo tu jasniji da bi čovečanstvu osigurali budućnost. Inače, samim tim prihvatanjem šizmi produžavamo ratove. Znam da je strašno da se čuje i da će mnogi to opet shvatiti selektivno, ali dok Crkve ne daju primer svojim životom u jedinstvu, nužno smo nadahnuće za ratove.

Može li se reći da je rat u Ukrajini učinio gotovo nemogućim planirani drugi susret pape Franje i ruskog patrijarha Kirila?

– To je samo trenutačno. Mislim da će se ta trenutačnost još zaoštriti kada ćemo videti da je potrebno nešto radikalno novo i do toga će doći.

Državni sekretar Vatikana Pjer Paolin ponudio je da Vatikan u „duhu Helsiknija 1975.“ bude domaćin pregovora između Ukrajine i Rusije. Koliko je to realno imajući u vodu sporne papine izjave o ratnim sukobima zbog kojih se izvinjavao, kao i osude zvanične Moskve i Ruske pravoslavne crkve?

– Ja mislim da je unatoč tome moguće, ali ne tvrdim da će biti tako. U takvim situacijama kao što su ratovi uvek dođu do izražaja reči koje mogu biti različito shvaćene i tumačene u različitim kontekstima. Jasno je da se u tim prvim momentima konfliktnosti kaže neka reč koju može neko shvatiti vrlo opasnom, ali to je reakcija na prvi momenat što se da i vidi iz svih obraćanja Svete stolice, osobito Svetog oca koji ne prebacuju krivnju samo na jednu ili drugu stranu. Upravo mu Ukrajinci zameraju da premalo osuđuje Rusiju, tako da uvek treba gledati ko šta govori i biti vrlo pažljiv da se ne pristupa selektivno. Ali, mora se priznati i da u čitavom svetu postoji pojednostavljena retorika, a neki bi da odbace čitav sovjetski narod i kulturu, što je nedopustivo.

Da li je slučajno to što je Srbija gotovo u isto vreme sad dobila novog papskog nuncija i novog beogradskog nadbiskupa ili se nešto menja u odnosu Vatikana prema Srbiji?

– Nije to, kako bi se reklo, koordinisano, ali se zbog tih vanjskih fenomenoloških dimenzija može i tako misliti. Ja lično mislim da je to historijska koincidencija, jer sve ima svoje rokove. Mandat nuncija traje oko četiri godine, biskupi se menjaju sa 75 godina. Meni je služba bila dve godine produžena. To je redovno funkcionisanje Crkve, a može uvek, jer na kraju krajeva Bog vodi istoriju, tako se usaglašavati da lakše dođe do potrebnih promena u društvu, pa i u Crkvi.

Ne samo od raspada SFRJ nego i u 98 godina dugoj istoriji Nadbiskupije, nadbiskup Nemet je njen prvi pastir rođen u Srbiji, ali i prvi Mađar na njenom čelu. Šta se promenilo u pristupu Vatikana?

– Mislim da sve to treba sagledati unutar historijskih procesa. Znamo da su biskupije u Vojvodini stvorene tek nakon Prvog svetskog rata. Sa rađenjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u tim prvim godinama života bilo Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije ili socijalističke Jugoslavije prvo su dolazili na red predstavnici Srba, Hrvata, Slovenaca. Kasnije su, kao što moderan život zahteva, dolazile su do izražaja i različite manjine. Tako vidimo da i u Srbiji nakon osamostaljenja i transformacije Jugoslavije jače dolazili do izražaja i kapaciteti koji to na počecima nisu bili. Subotička i Zrenjaninska biskupija su se tek kasnije strukturalno uključivale u Crkvu Jugoslavije. Pre toga su bile vezane za Mađarsku odnosno Rumuniju. Kao što je novi nadbiskup na ustoličenju naglasio, zajednica Mađara po kvantitetu je najbrojnija i prirodno je da on iz te zajednice dolazi, iako u Crkvi ne može da bude presudan samo taj sociološki kriterij. Na proučavaocima istorije i socioloških pitanja je da se malo bolje pozabave sa svim tim, jer su ovih dana bile izrečene neke tvrdnje koje, govorim uopšteno, nisu dovoljno proučavane. Ali, to je prilika i da se malo jače posvetimo i sopstvenoj istoriji upravo zato da bi mogla i Republika Srbije jače da zaživi u celini svoj identitet.

Koliko je nacionalni element važan u Rimokatoličkoj crkvi i njenoj organizaciji, pogotovo na prostoru bivše SFRJ? U Prizrenskoj biskupiji ne kriju da im je albanski identitet na prvom mestu, dok se čini da su Hrvati u Srbiji ponovo razočarani izborom novog nadbiskupa.

– Generalno, u Crkvi nikad ne sme biti taj vidik nacionalnosti. Uvek je na prvom mestu teološki eklesiološki princip da je Crkva odgovorna, da sarađuje sa Bogom i da obavlja svoje poslanje. Nacionalnost je važna zato da bi Crkva i Jevanđelje dublje mogli da prodru u sve korene nacionalnog identiteta. Jevanđelje uvek vrši dvostruku ulogu – prosvetljuje i čisti nacion od svih elemenata koji nisu u duhu sa opštim etičkim ili duhovnim pitanjima. Zato uvek treba gledati u integralnom sastavu, mada i istorijski momenti mogu koji put dati prednost jednom ili drugom elementu. Svakako niko od nas ne sme na prvom mestu postavljati to, nego, ako pripadamo jednoj ili drugoj naciji, moramo pre svega da smo sveštenici, predstavnici Crkve i da tako nastupamo.

Novi beogradski nadbiskup je i predsednik Međunarodne biskupske konferencije „Sveti Ćirilo i Metodije“, kao što ste i Vi bili do 2016. godine. Da li to znači da će sedište i Kancelarija BK vratiti u Beograd iz Novog Sada gde je 2018. izmeštena?

– Ipso facto – samo po sebi to ne ide, iako sam u knjizi razgovora, koje je sa mnom vodio Miloš Jevtić „Predeli verovanja“, zapisao da je meni najlogičnije da je sedište BK u glavnom gradu. Toliko više jer Beograd ima tako važnu ulogu geostratešku, društveno-kulturološku, ekumensku, pa i Crkva katolička ako želi da vrši svoje zadaće, a to je pre svega duh dijaloga, onda mora to uvažavati. Zbog ovakvog stava doživljavao sam i nerazumevanja. Mislim da će sad novi nadbiskup drugačije da gleda na to, ali nije nužno da se to odmah dogodi. Meni je žao da je tada Sveta stolica to odobrila, utoliko više što je i tu prejako dolazio do izrađaja upravo taj kvantitativni ili bi rekli sekularni vidik zato što je više katolika u Vojvodini, a Novi Sad je geografski najbliži svim biskupijama pa se teži tome da Srbija sama ima svoju BK. To je u tom pragmatičnom smislu dobro, ali je, prema mom skromnom mišljenju i početak sekularizacije jer se svet gleda istorijski-funkcionalno i pragmatično.

Da li je politički i diplomatski pragmatizam Vatikana bilo i osnivanje Međunarodne biskupske konferencije „Sveti Ćirilo i Metodije“ pre svega kad je reč o osetljivom kosovskom pitanju? Ovakvim rešenjem RKC je ispoštovala vernike rimokatolike na KiM, a da nije došla u situaciju da zvaničnim priznavanjem kosovske nezavisnosti ugrozi odnose sa SPC i Srbijom?

– Nije tu isključivo Kosovo bilo važno jer je onda bilo puno nerešenih pitanja. Nakon 2000. nastale su nove dijaceze i eparhije za katolike istočnog obreda, kao i različite strukture u Severnoj Makedoniji, negde je bio samo jedan biskup, drugde dvojica… Dakle, sve ove godine, osim tog pitanja traži se najbolji način za povezivanje svih biskupa, a sa druge strane problem je i to što nekako ne znamo dovoljno regionalno da sarađujemo. Zato je i ova sadašnja BK sa jedne strane odgovorna za bolje rešavanje konkretnih problema. To znači da treba tražiti pomirenje među nama kako bi Crkva, kao što sam rekao, bila faktor pomirenja i jedinstva. Ali, tu nema ni među nama biskupima, prema mom skromnom mišljenju, dovoljno snage i volje da bismo se suočavali, jer i mi smo sinovi ovog sveta, ovog vremena i uvek je veći akcenat taj konkretan život i fenomenologija nego teologija i crkvenost.

Koliko je za RKC u Srbiji bilo važno što ste Vi u Papskom veću za unapređenje jedinstva hrišćana i što je nadbiskup Nemet potpredsednik Veća evropskih BK? On je pre neki dan u Vatikanu najavio da će se sledeći sastanak predsedništva Saveta evropskih BK i Konferencije evropskih crkava održati u novembru 2023. u Beogradu o čemu je upoznat i poglavar SPC. Ima li Vatikan još planova sa Beogradom?

– Mnogo toga je ovde već bilo, a nema sumnje da Beograd ima prevažnu geostratešku ulogu i da Sveta stolica čini sve da bi se osobito više povezivali Istočna i Zapadna Evropa. Moje mišljenje je da bi Crkva trebalo da više radi na promovisanju mira između, pre svega, svih slovenskih naroda. Neshvatljivo, ne da osuđujem nego se pitam, kako da nismo došli do toga da Rusija bude deo Evrope. Time bi Evropa bila mnogo jača, a hrišćanstvo bi moglo u tom smislu nuditi nadahnuće za čitav kontinent, ali i za međukontinentalnu delatnost. Rekao bih da je nedovoljno gledati sve pod vidikom organizacije. Treba istovremeno misliti na to da te naše regije daju jedan originalan duhovni pokret i jednu novu teološku školu koja je povezana sa duhovnošću. Znamo da su uvek teološke škole stvarale novi mentalitet.

Istorijski sporovi u Ukrajini

RKC i RPC na prostoru Ukrajine imaju istorijski spor zbog unijaćenja, a sa ruske strane čuju se ocene i da ukrajinsku politiku vode unijati i Jevrejil dok je uticaj pravoslavnih Ukrajinaca minimalan. Šta mislite o tome?

– Ja ne bih nikako tako komentarisao jer to je taj fenomenološki pristup. Jasno je da su katolici istočnog obreda po svom načinu, po toj simfoniji između oltara i trona bliži svojoj nacionalnosti nego katolici rimskog obreda. Ali, zanimljivo je da kad se pominje unijaćenje, da oni isti koji to često prebacuju Katoličkoj crkvi nisu nudili nešto bolje. Ko je od teologa ponudio rešenje kako ići putem traženja jedinstva? Mislim da je jedan naš srpski ministar za vere jako lepo definisao naše takozvane grkokatolike – „vi ste našli put jedinstva“. To ne znači da je on jedini i sigurno je da se u novo vreme kad imamo mnogo šire teološke poglede čeka da se dođe putem sabora, putem koncila. Ali vidimo kako je teško unutar pravoslavnih crkava da dođe do sabora, kamo li do sabora svih hrišćanskih crkava. Zato nije dovoljno nikad samo reći da nešto nije dobro dok ne pokažemo mnogo bolje puteve.

Kako gledate na ukaze ukrajinskog predsednika Zelenskog kojima se zabranjuje rad Ukrajinske pravoslavne ckve kanonski vezane za RPC i upade ukrajinskih vlasti u njene crkve i manastire?

– O tome nisam dovoljno upoznat, ali sigurno je da država ne sme se meša unutar crkvene stvarnosti, osim ako su delatnosti Ckve stvarno bile direktno usmerene na rušenje društva. Čak i u tom slučaju mora da zahteva od crkvenih poglavara da se reši ono što država misli da nije dobro, ali Crkva to treba da uradi sama, a ne sa diktom iz vana.

Prilike za papinu posetu

* U srpskoj javnosti glavno pitanje koje se tiče RKC je mogući papin dolazak. Da li je tačno da je tokom Vaše službe u Beogradu ta poseta bila zaista blizu u više navrata i kad?
– Tačno tako. Obeležavanje Milanskog edikta bilo je jedna od tih prilika, ali mislim su svi pravoslavni episkopi posle posete pape Bendikta Šesnaestog Zagrebu nekako brzo zatvorili tu mogućnost, a onda su došle te nepredvidljivosti kao što je pandemija i drugi događaji. Sad i novi patrijarh i svi znaju da je to potrebno, ali kao što stalno ponavljam, Crkva previše gleda na te sociološke i fenomenološke stvarnosti i premalo sledi teologiju, duh Crkve. Ako bi se na to jače gledalo, svi ti problemi bi se razrešili.

Božićna poruka

– Bogočovečanska priroda Isusa Hrista omogućuje nam to da smo svi povezani i ja bih sve pozvao da Božić ne slave tradicionalno, iz vana, bilo u našim porodicama ili crkvama, već da bi to bilo vreme zajedničke duboke refleksije. Ono što uvek iznenađuje jeste da Božić uvek mora da donese rađanje novih spoznanja, da procvate punoća gledanja na čoveka i iz toga nova kultura i nova društvena pravednost – poručuje podom Božića nadbiskup Hočevar.