INTERVJU Stevan Dojčinović: Neprijateljsko okruženje je veoma jako, vlast radi sve što može da zaustavi medije

Dojčinoviću je priznanje uručeno na ceremoniji u Vašingtonu na Međunarodnoj konferenciji za borbu protiv korupcije, a osim njega nagrađeno je još sedam „šampiona u borbi protiv korupcije“ iz različitih zemalja.

Američki državni sekretar Blinken istakao je zasluge ovogodišnjih dobitnika i iskazao „poštovanje i zahvalnost“ za njihov rad.

„Dolazite iz različitih zemalja, radite u različitim institucijama i suočavate se sa različitim izazovima. Ali ima nekoliko stvari koje vas spajaju – svi ste istrajali u svom poslu uprkos zastrašivanju, uznemiravanju i pretnjama. Saslušavani ste, privođeni, označeni kao državni neprijatelji i agenti stranih vlada, saradnici kriminalaca… Ali ste odbili da odustanete zbog svoje posvećenosti pravdi i sunarodnicima“, rekao je Blinken.

Blinken je podsetio da je Dojčinović na čelu tima novinara zaslužan za stvaranje javne i pretražive baze podataka koja je osnov za istraživanje drugim novinarima, aktivistima, tužiocima i običnim građanima u obelodanjivanju nezakonitosti i korupcije.

Prilikom uručenja nagrade istakao je da je Dojčinović svojim istraživanjem razotkrio korupciju i organizovane kriminalne grupe i uticao na svest građana o štetnim posledicama korupcije u srpskom društvu.

Redakcija portala KRIK, pre toga, tokom decembra, dobila je još dve nagrade. Priznanje za slobodu izražavanja – jednog je od tri koja nevladina organizacija Građanske inicijative dodeljuje borcima za očuvanje „tri slobode“: okupljanja, udruživanja i izražavanja.

Kad je reč o prvoj regionalnoj novinarskoj nagradi „Srđan Aleksić“ za profesionalno i društveno odgovorno medijsko izveštavanje koje rezultira konkretnim dobrobitima za ljude i zajednice, KRIK je dobio u kategoriji „Za medije“, dok su u kategorijama “Za hrabrost” i „Za doprinos zajednici“ dobitnici novinari Tamara Skrozza i Viktor Ivančić.

Na konstataciju novinara NUNS-ovog Dosijea o medijima da je “Vašingtonska nagrada” i konkretan povod za ovaj razgovor, sagovornik radosno pokazuje statuetu, komentarišući, uz smeh, kako je “baš kul, nije ono, samo na papiru već daju nešto što može da se dodirne”.

– To je nagrada koju treću godinu daje Stejt dipartment, dakle, “sveža” nagrada koju je uvela Amerika, i ona u suštini, govori o jednoj stvari koja se dešava i. što mislim da je jako značajno, praktično sama Amerika, kao globalna sila sve, više počinje da stavlja fokus na korupciju, na borbu protiv korupcije i organizovani kriminal. Prošle godine je predstavljena prva američka Globalna strategija za borbu protiv korupcije, što je jako značajan dokument, a pored toga, po prvi put su u tom dokumentu istraživački mediji priznati kao činilac u borbi protiv korupcije i kriminala, što do tada nije bio slučaj. Uglavnom su mediji tradicionalno uvek bili viđeni kao neko ko je tu da prenese informacije, a policija i tužilaštvo su oni koji se bore protiv kriminala… Međutim, ako pogledamo u dešavanja poslednje decenije, istraživački mediji, ne samo kao samostalni činioci, već i u grupama – mi radimo u toj Globalnoj novinarskoj mreži Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) – proizveli su neke ogromne projekte, poput Panamskih papira, tako da su pokazali da su sposobni, nekad i sposobniji od tužilaštava. Mnoge istrage su u poslednjih pet godina pokrenute na osnovu novinarskih priča. Suštinski, po prvi put je priznata ta uloga novinara u nekom zvaničnom dokumentu, koji je potpisao američki predsednik pre godinu dana. Na bazi toga, suštinski je uvedena i ova nagrada, čime su oni hteli da svake godine nagrade oko osmoro ljudi iz celog sveta, za koje se smatra da su praktično, svojim radom jako doprineli borbi protiv kriminala i korupcije. Ima tu i sudija i ljudi iz civilnog sektora, tužilaca… Tom nagradom je ove godine, kroz mene, praktično priznato da istraživački novinari jesu bitan faktor. To je strašno bitno i zbog toga što će u dolazećem periodu time biti uspostavljen taj novi pogled na istraživačke novinare. U stvari, možemo to nazvati najznačajnijim elementom ove nagrade. Znači, nije to samo nagrada za mene i KRIK, već i potstrek i potvrda za istraživačko novinarstvo kao bitan faktor.

Nagradu su mi dodelili u samom Stejt dipartmentu, posle smo razgovarali sa Entonijem Blinkenom na stejdžu, u okviru te velike, globalne Antikorupcijske konferencije. Binken je, mislim, isto tako bitan koliko i samo priznanje, jer on je, generalno, osmislio to priznanje. U smislu da ga je predložio. Dakle, praktično, drugi najmoćniji čovek Amerike pokazuje da je prosto osetljiv prema tim temama, kao i sama zemlja. Jer, ranije je, pogotovo nakon “seven-ileven” događaja, ona mnogo više bila usredsređena na tu bezbednost, ali je u poslednjoj deceniji “preokrenula” svoj fokus na kriminal i korupciju, koji su bili u drugom planu. Inače, Blinken je i sam, što nisam znao, on nam je to rekao, počeo kao novinar.

DOSIJE: Očekivano, reakcije u Srbiji idu od pohvala, do najcrnjih napada koji doalze iz medija i ljudi iz vlasti?

STEVAN DOJČINOVIĆ: Da, oni su odmah krenuli da me napadaju, a onda su se povukli iz nekog razloga. Na primer, Đukanović je odmah izbacio tvit u kome objašnjava da je Amerika ovom nagradom otvoreno pokazala ko su u stvari špijuni. A, znamo, on je taj Vučićev “tvrdi glasnogovornik”. Ukratko, nakon što sam dobio nagradu, bilo je dosta tih pohvala, ali i reakcija poput Đukanovićeve, naravno, iz SNS tabora. U smislu da sam špijunčina, da radim za američke interese… Što, u krajnjoj liniji, budi mržnju prema istraživačkim novinarima, pošto se, očigledno, “učitavaju” u te naše priče i “nalaze” veze sa onim što objavljujemo. A, rekao bih, i da budem zajedljiv, i zbog neke ljubomore, pošto ni sam Vučić nije uspeo da razgovara sa Blinkenom, iako je, kažu, hteo.

DOSIJE: Značaj nagrade dodatno će pojačati reakcije na vašu priču?

DOJČINOVIĆ: Tačno. Ovo je nagrada sa velikom težinom. To je, suštinski, priznanje za sve ono što istraživački novinari rade, i pored vrlo teških uslova i okruženja. Ne samo u Srbiji, već generalno. I, ko što sam rekao, ovo priznanje se uklapa u taj okvir da su, u poslednjih godinu-dve, istraživački novinari konačno priznati! Nikad, pre toga, nisu bili na nivou – Vi ste bitan faktor u međunarodnoj borbi protiv kriminala i korupcije. Znači, postali smo, takoreći, ravnopravni s nekim tužilaštvom. Nismo više skupljači mrvica.

DOSIJE: Ipak, priznanja su tu i zbog pokušaja da se “odleđuju tabu teme”?

DOJČINOVIĆ: Mi živimo u zemlji u kojoj je to jako teško raditi. Ima još nekoliko zemalja u svetu u kojima su uslovi isti ili još gori. Živimo u zemlji u kojoj praktično ne postoje tužilaštvo, policija… u zemlji u kojoj ne postoje istražni organi. Ima ih na papiru, ali u stvarnosti ne postoje. U zemlji u kojoj nemoguće istražiti korupciju, zato što tužilaštvo to ne sme da čini. Pogotovo ne mogu i ne smeju da istražuju nikog iz vrha SNS. U kojoj tužilaštvo mora da bira da li će da hapsi kriminalce, u zavisnosti od toga da li oni sarađuju sa vlašću, ili ne sarađuju. U toj zemlji imamo praktično istraživačke novinare koji moraju da rade posao tužilaštva. Ne da hapsimo. Ali, bukvalno, sva otkrića kriminala i korupcije dešavaju se zahvaljujući istraživačkim novinarima. Nema ozbiljnih slučajeva, ne u smislu da li je neko nekom isekao glavu ili ga tranžirao, već ozbiljnih u smislu da se nađe saradnik tog kriminalca u vrhu vlasti. Naravno da nije interes vlasti otkrivanje kriminalnih i koruptivnih radnji, već sopstveno održanje. I zato oni nas vide kao neprijatelje. I žele da nas uguše, kao što su to učinili sa tužilaštvom, policijom, kao što rade sa ovim inspektorom koji je otkrio Jovanjicu. Zato je potpuno jasno zašto smo im trn u oku. I tu dolazimo do zaključka zašto su potrebna ovakva priznanja, naročito sa strane.

DOSIJE: Pomaže li to i vašoj većoj vidljivosti?

DOJČINOVIĆ: KRIK je mnogo popularniji, generalno, u svetu nego u Srbiji.

DOSIJE: Dobro, ali zar KRIK ne bi trebalo da pomogne i građanima u Srbiji?

DOJČINOVIĆ: Jasno, ali KRIK ovde nije ništa moćniji od ostalih medija, računajući Danas… mi smo svi ovde prilično ograničeni. Ne znači da mi svi loše radimo, ali radimo kako možemo! Stvarno mislim da ne treba osuđivati sve te medije koji uspevaju po nešto da urade, jer, mi, ovde, zaista možemo da uradimo koliko možemo. I to je to. Neprijateljsko okruženje je ovde veoma jako. Vlast radi sve što može da nas, sve, zaustavi. Bez obzira da li je reč o printu, televiziji, portalima… Prosto, mislim, da se svi ovi mediji bore najviše što mogu. Ali, ne možete očekivati čuda. Srbija nije Nemčka. Tu nas ne razume ni veliki broj donatora, koji misle da priča može jače da se razvije. Ali, ne možemo se prosto nametnuti, već se širimo onoliko koliko to hoće ljudi i okruženje.

DOSIJE: Pritiska vlast, pritiskaju “dvorski mediji”, Služba… Možete li pritiske nekako da grupišete?

DOJČINOVIĆ: Suštinski, pritisci koji se u Srbiji vrše na medije se menjaju tokom godina. I stalno imamo one koji se u datom momentu nalaze “u topu”. Na to se mora gledati u “epohama”. Kad je KRIK osnovan, negde 2015, i naredne dve godine, ključna stvar za vlast je bila, koliko smo mi razumeli, tajna služba. Tada je to bilo jako popularno i, praktično se BIA dosta koristila sa špijuniranje novinara. Tada nam je jedan čovek iz BIA i rekao da su njihov glavni problem ljudi iz medija i nevladinog sektora. Mi u KRIKu utvrdili smo da smo praćeni. BIA je pokušala da nam ozvuči kancelarije… I to je rađeno udruženo sa medijskim kampanjama. Ljudi su, nažalost, to gledali izlovano, recimo, Pink i Informer, kao medije koji to guraju, ali “motor” za sve te stvari bila je najčešće sama Služba. Njeni operativci koji su dostavljali materijale. Tada je to bilo “u topu”, znači, udruženi Služba i tabloidne kampanje. Kampanje su ostale do danas. To je konstanta. Ranije je dosta korišćena i “institucionalna zloupotreba”. Što će reći – vi kao vlast koristite institucije sistema kako bi ste nekoga targetirali i obračunali se sa njim. Recimo, u to vreme, protiv kolega iz Južnih vesti maksimalno je korišćena finansijska inspekcija. Znači, potpuna zloupotreba institucija sistema. Pa smo imali Upravu za pranje novca koja je istraživala nevladin sektor… Uporedno, naravno, stalne tabloidne kampanje. S tim smo se, jednostavno, saživeli. Meni je, recimo, za sedam godina rada “pakovano” na stotine blaćenja, i vi se sa tim prosto saživite. U jednom trenutku stvari postaju još brutalnije. Krenuli su pritisci, na nivou, nekakvih kao poruka. Mmalo više i “dublje” su ulazili u vaš prostor. I tada smo imali serijal upada u stanove naših kolega i koleginica. Malo, onako, hard-kor. Od 12 članova tima tada, tri devojke, koje su radile kod nas, imale su slučajeve – polomljena vrata, sve u stanu prevrnuto, ništa vredno nije ukradeno, u jednom slučaju su našli i neki novac, koji su ostavili na krevetu… Bilo je jasno da to nisu provale sa krađama, već one koje vas upozoravaju. Upozorenje od države! Postaje brutalno. Mi sve to prijavljujemo, ali nema konkretnih reakcija.

DOSIJE: Da li je bar jedan slučaj rešen?

DOJČINOVIĆ: Ne. Za ove upade ne. Ima, ono, uhapse nekog “penzionera” za pretnje koje nam stalno stižu. Takve pretnje vlast zna da “rešava”… Tu su ljudi, pretpostavljam, s nekom dijagnozom, zaluđeni kampanjama, koji obožavaju predsednika, premijerku… suštinski jesu pretnje, ali nisu neki veliki rizik.

DOSIJE: Napreduje li vlast u svojoj tehnologiji obračuna sa neposlušnima?

DOJČINOVIĆ: E, u poslednje dve godine imamo jedan novi mehanizam koji je vlast uvela. To su “uvezli” sa Zapada i razumeli su da su te SLAPP tužbe najidelaniji miks. Novinari su oduvek bili tuženi, KRIK otkako postoji, ali ovo je nova stvar. Ljudi malo mešaju legitimnu sa SLAPP tužbom. Bilo je toga, objavite nešto što naljuti nekoga, to je deo posla. SLAPP tužba je potpuno jedna drugačija forma. Drugačije se pišu. Veće su. Reč je o tužbama, bazično, bez osnova. KRIK ih dosad ima 11. Znači, on vas tuži, suštinski, bez osnova. Sudije bi trebalo da takve tužbe odbace odmah. Jer se pišu se na osnovu nekog izmišljenog konstrukta. Ne tuže vas za ono što piše u tekstu, već za ono kako oni vide tekst. Recimo, tipa, optužili su nas ovim tekstom da smo korumpirani. Ali, to ne postoji u tekstu, već ga oni tako “vide”. Nažalost, sve sudije u Sribji prihvataju takve tužbe. I, onda si ti već izgubio. Od podneska do kraja, čak i kad dobijete, vi ste izgubili. Mnogo vremena, to bude dve-tri godine. Ne postoji nadoknada za izgubljeno vreme. Na kraju ljudi, nakon tri godine, kažu dobili ste. Dobio sam, ali šta sam izgubio? Stotine sati. Umesto da radim svoj posao, bavio sam se suđenjem. To vas natera da prepolovite produkciju. Niko vam to ne plaća, čak i kad dobijete. Ulazite u neki pakao u kome gubite vreme. To je tako dobro osmišljeno… oni podnesu tužbu na 20 strana, vi mora da odgovorite na 30, onda tokom postupka stalno sižu neki prilozi, ili se ne pojave, pa se odlaže… Ja gubim ceo dan, oni ne. SLAPP tužbama ti ljudi smišljaju kako što više da nas “rasture”, da potrošimo što više energije. A, ne možete to iskulirati – ne možete da kažete, ako je doneo nove papire, neću da odgovorim na njih… I, posle tri godine “dobijete”. Šta? Jedino što je ta osoba dužna je da pokrije troškove vašeg advokata. To je, recimo, 2.000 evra. Maksimum. Suštinski, moćnicima SLAPP služba omogućava da “za kikiriki”, po dve hiljade evra za svoje i naše advokate, maltretira celu redakciju tri godine. To je katastrofa, koju čak ni većina sudija ne razume. U Americi, u Kaliforniji, ako sud utvrdi da je SLAPP tužba, može da je odbaci odmah, da kazni osobu koja je tužila, i, ja kao novinar, mogu kasnije da tužim njega za materijalnu nadoknadu mog izgubljenog vremena i novca. Ovde ništa od toga ne možete uraditi.

DOSIJE: Kako protiv?

DOJČINOVIĆ: Nažalost, to u Srbiji ne razumeju ni mnoge naše kolege, novinari. Smrtni scenario je SLAPP tužba u zemlji u kojoj ne postoji nezavosno pravosuđe. Mislim da nam je, u tom kontekstu, potrebna kampanja da objasnimo suštinu SLAPP tužbi, i da nađemo jedan novi koncept kako da se borimo protiv toga.

DOSIJE: Može li NUNS da bude stožer?

DOJČINOVIĆ: Da. NUNS jeste jedan od bitnijih stožera za to. U smislu, da se razume problem i da se smisli efektan otpor tome. Jedino ne znam koliko Udruženje ima kapaciteta. Da bi govorili o SLAPP tužbama moramo prvo da se pozabavimo novinarstvom. Dakle, novinarska priča mora biti urađena sto posto po svim standardima. Na žalost u Srbiji, naročito kod lokalnih medija, često je njihovo novinarstvo na “nižem nivou” i, kao takvo, omogućava tužbe. A, ne možemo baš sve tužbe u Srbiji da podvedemo pod SLAPP. Onda smo izgubili poentu. Ono što Udruženje sigurno može jeste da se “tehnički” odredi je li neka tužba SLAPP ili nije. I da se napravi baza SLAPP tužbi, ali da bude fer. Da se ne pretvori sve u SLAPP tužbe. A, postoje mehanizmi, iz svetskog iskustva, kako to prepoznati.

DOSIJE: Objasnite nam, na kraju, tehnologiju rada novinara KRIK-a?

DOJČINOVIĆ: Mi smo u startu pošli u potragu za razvijenim novinarstvom u svetu i pokupili tehnologiju odande. Uglavnom, američki istraživački princip. Taj model sam “iskopirao” još dok sam radio u CINS-u, i preneo ga u KRIK. Hoću da kažem, način rada američkih novinara preneo sam kod nas. To se dosta razlikuje od tradicionalnog principa novinarstva u Srbiji. Jedan od naših problema je uređivanje. Recimo, Njujork tajms na uredničkim stranama ima osam urednika, i tekst koji uradi novinar nakon njihovog “češljanja” više ne liči na početnu varijantu. Kod nas, novinar je sam po sebi autor. Urednik ti, eventualno, da temu, ali onda ostaje po strani. Na kraju tekst samo stilski sređuje. Druga stvar, imali smo taj “fekt čeking” (proveru činjenica) – profesionalac novinaru pokušava da “sruši” priču sve dok ne izađe ispravna ili neispravna varijanta. Priča koja se objavljuje mora biti lišena komentara, apsolutno mora biti tačna i precizna.

Konačno, igramo se i sa nekim novim istraživačkim tehnikama. Kad smo počinjali znali smo da stalno traženje informacija po Zakonu o njihovoj dostupnosti najčešće “umrtvljuje” priču i, prosto smo morali da rešimo taj problem. Tako smo uveli neke nove istraživačke veštine. I svake godine uvodimo novotarije. Na primer, ove godine smo prvi put angažovali jedan strani univerzitet da uradi “fejs rikognišn” (prepoznavanje lica). Jedan mrtav čovek u Južnoj Americi za koga nam je prijavljeno da je traženi kriminalac, član Šarićeve grupe, imali smo slike tog mrtvog čoveka, videli da liči, ali da bi potpuno potvrdili priču, tražili smo mišljenje tog univerziteta. Njihov softver je pokazao 84 odsto “poklapanja”, što je nama bio suštinski “svedok” za priču. Počeli smo da se igramo i sa geolokacijama, znači pozivamo sve više tehnologiju da nam pomogne. Naravno, novinari uobličavaju priču. Ljudski faktor je i dalje presudan.

Kako smo otkrili stanove Siniše Malog

DOSIJE: Kako KRIK „dovesti“ u Srbiju?

DOJČINOVIĆ: Ja to ne gledam tako. KRIK je zapravo nastao kao organizacija koja nije gledala samo u Srbiju. Hoću da kežem, ne postoji samo “priča u Srbiji” i, ako bismo mi bili vezani da svoj posao radimo samo u Srbiji, onda bi tu bila reč o velikom neuspehu. Jer, sve priče o korupciji i kriminalu su globalne. Tako smo otkrili i one stanove Siniše Malog, zato što smo radili sa našim kolegama iz Bugarske. Nikad ništa ne bismo uradili da smo samo gledali Srbiju. Kriminalne grupe zarobljavaju države i to se dešava čak i u Evropi. Koruptivni predsednici postaju sve moćniji, sarađuju međusobno, razmenjuju iskustva. U takvim državama je veoma neprijateljsko okruženje za istraživačke novinare, ali uprkos tome novinari objavljuju sve više priča i to je veliki uspeh. Hoću da kažem da je mnogo više priča koje je KRIK radio imale više uticaja prema spolja.