INTERVJU Zdenko Tomanović: Sve se čini ne bi li se pronašao bilo kakav osnov za hapšenje inspektora Milenkovića i Mitića

Inspektori Četvrtog odeljenja beogradske kriminalističke policije čiji je rad doveo do podizanja dve optužnice u slučaju Jovanjica, u prethodnoj godini su na svojoj koži osetili kako to izgleda. Protiv dvojice inspektora je podignuta optužnica zbog zloupotrebe službenog položaja i krivičnog dela zlostavljanje i mučenje. Rukovodioci, načelnik Slobodan Milenković i šef operative Dušan Mitić su premešteni van odeljenja, a odnedavno im je dodeljeno policijsko obezbeđenje zbog operativnih podataka koji ukazuju da su im životi ugroženi.

Ipak, ni te „mere“, kao ni višegodišnja demonizacija preko provladinih medija nisu dale efekta. Svedočeći u postupku Jovanjica 1 Mitić je, pod zakletvom, rekao da je plan policajaca bilo hapšenje aktuelnog ministra policije Bratislava Gašića zbog komunikacije sa prvooptuženim. Milenković je, opet, tražio od tužilaštva da otvori istragu „Jovanjica 3“ koja bi se fokusirala na političku podršku operaciji proizvodnje kanabisa.

Zbog činjenice da kao policijski službenici ne mogu javno da govore, dvojicu inspektora u javnosti, ali i pred državnim organima, zastupa poznati beogradski advokat Zdenko Tomanović.

Njegovi javni apeli da su inspektori životno ugroženi, zajedno sa operativnim podacima koji su dostavljeni nadležnima, doveli su do toga da Milenkovića i Mitića trenutno čuvaju pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice. U tim okolnostima, jedno smisleno pitanje za početak razgovora sa njim je – da li su oni i dalje životno ugroženi.

– Okolnost da inspektore čuva SAJ je samo potvrda da su njihovi životi zaista ugroženi. Dok su pod njihovom zaštitom situacija je bolja. Međutim, problem ostaje jer ne postoje uveravanja da nadležni istražuju slučaj sveobuhvatno, bez prepreka i nesputano, koristeći sve svoje potencijale. Stiče se utisak da su nadležne istražne institucije pod totalnom kontrolom. Čak ne postoji ni privid njihove odlučnosti da utvrde koja se moć to usudila da ugrožava živote policajaca. To plaši jer, nažalost, neki moćnici su izvan zakona ako su od koristi za uspostavljanje ili održavanje neograničene vlasti. Zakonska ograničenja ne postoje ako ste u funkciji nedodirljivih, ističe Tomanović.

*U kontekstu ovog slučaja saslušan je biznismen Zvonko Veselinović čiji zastupnik je najavio tužbu protiv Milenkovića zbog lažnog prijavljivanja. Da li je podneta tužba?

– Ni ja ni moji klijenti nemamo saznanja da li je neko podneo takvu tužbu.

*Paralelno, vodi se i pravna borba za vraćanje inspektora u Četvrto odeljenje UKP-a. Da li ste podneli tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Vladine komisije za žalbe i očekujete li da ćete pravnim putem moći da poništite političku odluku?

– Da, predali smo tužbu i očekujemo prekoredno rešavanje, jer je njihova smena u direktnoj vezi sa stanjem ugroženosti njihovih života. Od prvobitne informacije sa kojom sam pre dve godine i tri meseca upoznao javnost da je na visokom nivou bezbednosnih službi doneta odluka o njihovoj likvidaciji do konkretnih podataka, smena je predvidiva faza koja pojačava njihovu ugroženost. Smenjeni su bez Zakonom o policiji predviđenog obaveznog predloga direktora policije. Tu odluku nisu doneli i potpisali, niti ministar, niti direktor policije, već šef kabineta koji nema ovlašćenja da odlučuje o raspoređivanju policijskih službenika. Smenjeni su uz primenu Pravilnika koji nije ni stupio na pravnu snagu, koji nikada i nigde nije objavlјen, bez ikakvog obrazloženja i sve to sa retroaktivnim dejstvom. I kada postoje politički pritisci najvažnije je da su zakon i činjenice na strani pojedinca. Zato sam uveren u pozitivnu odluku, jer u sudu postoje kolege sa profesionalnim i ličnim integritetom.

*U narednom periodu očekuje se svedočenje inspektora Milenkovića u predmetu Jovanjica 1. Verujete li da od tog svedočenja, osim okrivljenih, zaziru i pojedini predstavnici izvršne vlasti?

– Da, verujem. Milenković i Mitić su postali politički problem pojedinih aktuelnih moćnika. U okolnostima kakve su trenutno u Srbiji, individualni profesionalizam i moral postaju političko pitanje, odnosno postupci stručnih pojedinaca dobijaju i politički i moralni značaj.

Milenković i Mitić su izašli iz anonimnosti zbog svog rada, znanja, hrabrosti, ali ne pod zaštitiom neke partije ili moćne grupe. I time je značaj njihovih reči veći. Oni su kao hrabri pojedinci iz profesionalnih i moralnih razloga odlučili da se suprotstave nezakonitim i neetičnim delima moćnih ljudi u zemlji uz rizik da se izlože svemu i svačemu, od pretnji po život, medijske, političke i institucionalizovane kriminalizacije, preko gubljenja položaja do dnevnog porodičnog stresa i stalne neizvesnosti.

Zato približavanjem Milenkovićevog svedočenja, kreatori njihovog progona intenzivno preduzimaju brojne aktivnosti u prolanaženju bilo kakve konstrukcije koja bi makar privremeno mogla da posluži kao osnov za njihovo hapšenje da bi ih tako učinili nekredibilnim svedocima. Sve je pokrenuto, od pritisaka na neke njihove kolege, preko finansijskih podsticaja raznih, navodno upućenih, do trgovine sa ljudima iz podzemlja, samo da bi se bar privremeno stvorio neki slučaj protiv njih. Za sada Milenković i Mitić, kao i još neki pripadnici MUP-a, dostavljaju različitim strukturama i službama obaveštenja o takvim aktivnostima. Svojim držanjem i postupanjem oni ujedno podstiču javnost da još uvek ima smisla biti pošten, hrabar i profesionalan.

*Osim što zastupate Milenkovića i Mitića, ne ustručavate se da se u javnosti oglasite i povodom drugih, politički osetljivih pitanja. Nedavno ste posetili narodne poslanice koje u zgradi RIK-a štrajkuju glađu.

– Da, jer se suprostavljaju davanju legitimiteta kontrolisanim izborima. Ne možete manipulativnom političkom tehnikom i pravnim trikovima uskratiti biračkom telu pravo da ima fer i poštene izbore. Nije u pitanju samo zbir nekih pojedinačnih nepravilnosti, već niz stvari koje čine da je kod određenog broja ljudi volja postala iznuđena, a ne slobodna. Za mene kao advokata jeste značajno što tri žene i njihove kolege poslanici štrajkuju sa Ustavom u ruci i prema njihovom činu se ne sme pristupati vulgarno, već kroz davanje jedne hrabre i časne dimenzije.

*Kako ste razumeli saopštenje Višeg tužilaštva u Beogradu koje je u izbornom danu zamolilo deo javnosti da ih ne uznemirava tvrdnjama o brojnim nezakonitim radnjama vezanim za izborni proces?

– Saopštenje tužilaštva je zapravo učestvovanje u organizovanom bekstvu od stvarnosti. Oni, nažalost, okreću pogled od nezakonitosti koje su vidljive kao da ih to baš ne zanima. Neće da vide koruptivnu prirodu državnih struktura i zato ih svako podsećanje na to uznemirava. Oni hoće da normalizuju formatizovanu realnost dajući tako legitimitet društveno štetnim pojavama. Nažalost, veliki broj tužilaštava i sudova vode zapravo partijski agenti pravde, tabloidni stručnjaci. Inače su čelnici naših bitnih institucija interesno ili vrednosno umreženi i dominantan pokretač njihovog rada je centralni narativ samog vrha moći, a ne istina.

Zato njima ne smeta što su naši centri moći ili iznad ili izvan zakona i Ustava. Tužilaštvo je ukinulo jasnu razliku između zakonitog i nezakonitog, svodeći sve na političku i praktičnu korist. Mnoge moje kolege od integriteta znaju da korupcija i kriminal ne mogu biti podržavani od državnih struktura, ali nažalost neki su okrenuli glavu i spremno pošli za tuđim interesom.

*Kada je u pitanju uspostavljanje vladavine prava u Srbiji postoji nekoliko škola mišljenja. Jedna kaže da je u pitanju evolutivan proces i da ćemo sa sazrevanjem demokratske kulture jednom stići do vladavine prava. Druga je pesimističnija i tvrdi da od ovoga ne može bolje u zemlji koja je na periferiji EU. Kako vi gledate na tu stvar?

– Ne slažem se ni sa jednim stavom. Nije važno da li idete brzo ili sporo ako idete u pogrešnom pravcu. Ta propagirana postupnost promena je politika malih koraka. Ali, ona ne budi svest o potrebnim promenama u dovoljnoj meri i ne podstiče nužan razvoj društvene svesti. Kao što je u politici odlaganje način za pripremanje javnosti na nepopularne odluke tako u pravu je odlaganje zapravo obezvređivanje prava.

Problem zarobljenih institucija nije proistekao samo iz ponašanja vlasti, već i iz ponašanja onih koji su se tome prilagodili. Srbija ne mora da bude na periferiji evropskih standarda. Postoji potencijal da vladavina prava postane realnost. Ali, za početak bi trebalo da se složimo u tome da je Srbija u krizi. Mi gubimo deo teritorije, gubimo ravnopravnost građana, gubimo potreban nivo društvene svesti, pravne svesti, javne savesti, javnog morala i ceo niz vrednosnog sistema koji je neophodan u normalnom društvu. Grupa nedoraslih i neodgovornih otela je Srbiju, oteli su budžet, pocepali su Ustav, diskreditovali zakonska ograničenja i obaveze, odgovornost učinili nejasnom i još mnogo toga lošeg. Upravlјaju našim životima uz pomoć pravnog, moralnog, političkog ćorsokaka u koji su nas uveli.

Ako već nema saglasnosti oko važnih pravnih i političkih stvari u društvu onda se smisao nalazi u mnoštvu aktivnosti, događaja i ideja koji vode društvo do neke minimalne tačke saglasanosti, a to je da su nepravda, nejednakost, neustavnost, nezakonitost, nasilje i sl. zajednički protivnik i individui i kolektivu. Na takvom zajedničkom sudu mora se graditi izlaz iz ove pravne i političke šizofrenije. Prevedeno na teren politike, na toj tački se može uspostaviti saglasnost svih političkih partija kojima je važniji interes građana od broja poslaničkih ili odborničkih mandata, jer je intenzitet tih podela lažan i politički nametnut kao mehanizam vladanja. Važna tačka spajanja je pitanje da li da poštujemo Ustav? Ne malo i ne delimično i ne u skladu sa političkim afinitetom, već u celosti. Ako je odgovor potvrdan, onda to znači da sva pravna pravila, kada su doneta, i sve dok važe, imaju podjednaku obaveznu snagu kako za one koji upravlјaju, tako i za one kojima se upravlјa.

Već je izlizana fraza da nam je društvo polarizovano i esktremizovano i te podele neće prestati, ali ipak postoji tačka spajanja. Bez obzira što se demokratija kod nas često upotrebljava protiv pravnog poretka nametanjem volje i emocija većini, ali demokratija se ipak mora zasnivati na suprematiji prava i primeni ljudskih prava. Put do vladavine prava nije providna politička igra varanja i manipulisanja zakonima i Ustavom. Pritisak individualaca, stručnjaka, autoriteta, integriteta i javna istina stvaraju klimu povoljnih odluka i za političare i za predstavnike institucija, jer ipak nepravda kuca svima na vrata.

*U kolikoj meri je, po vašem mišljenju, postizborna kriza proizvod nemogućnosti pravosuđa da se odupre političkoj moći?

– Da bi se sagledali razlozi nemoći pravosuđa mora se razumeti da je Srbija jako blizu obliku vladanja koji je pre 20 godina jedan politički filozof govoreći o Americi nazvao – obrnutim totalitarizmom. Dakle obrnuti totalitarizam, ali na srpski način. Sve bitne stvari su obrnute i sve je politika, ali bez političke sadržine. Sve postoji i demokratska rasprava, i delovanje civilnog drustva i partijske i unutarpartijske svađe i dozvoljenost tenzija i protesti i sindikalna delovanja, ali efekti toga su pod totalnom kontrolom. Postoje uređena pravila izbora sudija, tužilaca i demokratske institucije, ali su pod kontrolom ujedinjenih centara moći. Imate i pravo na različito mišljenje, ali samo do granice uticaja kada nailazite na zid i cenzuru, a onda slede kaznene pokazne vežbe.

Dakle sve je u funkciji uspostavljanja totalne vlasti i uniformnosti. U taj naš sistem izgradnje i održanja neograničene moći, uvučeni su kroz vladine fiktivne ugovore i simulovane projekte i tajne poslovne aktivnosti i integrisani razni probrani autoriteti sa potvrđenim i ostvarenim karijerama u različitim oblastima društvenog života. Sve promene i primene pravnih akata i delovanje institucija su u funkciji obezbeđivanja potpune i neograničene vlasti jedne političke grupe. Političke grupe koja se poziva na demokratiju, ali permanetno podriva demokratiju. Po mom misljenju fokus naših centara moći je kontrola i profit interesnih grupa, a ne pravda.

I u tom ambijentu pravosuđe se ne snalazi, jer se suočava sa tzv. dirigovanom demokratijom. Nažalost, tim okolnostima se prilagođavaju. Pravosuđe bi trebalo da se suprostavi tom političkom inžinjeringu u kojem je važno da se ne vide društveno štetne pojave koje se događaju. Sadašnjost zahteva da pravosuđe mora da ima adekvatnu reakciju na sistem u celini i na narušeni pravni poredak. Ne možete krivično goniti ljude i pritvarati za napad na ustavno uređenje, a istovremeno samo posmatrati protivustavno delovanje pojedinih iz vrha vlasti. Ne može pravosuđe kao čuvar pravde negovati selektivnu i simulovanu pravdu.