Intima na drugačiji način

Reč je o muzičkoj melodrami koja prati uspon i pad mlade pevačice Zvezdane. Emitovanje ove serije desiće se do kraja ove godine na televiziji Prva, a glavna glumica koja će, prirodno, morati dobro da izgleda, peva i igra, još se traži i čini se da će to trajati do samog početka snimanja, kaže Šušljik u razgovoru za Danas dodajući da se mora biti veoma pažljiv u izboru ove junakinje. Ipak, već sada se zna da će u prvim epizodama „Folka“, između ostalih, igrati: Boris Isaković, Nikola Kojo, Nataša Tapušković, Marko Živić, kao i sam Šušljik.

Možete li nam reći nešto više o „Folku“. Otkud ova tema i ko potpisuje scenario za seriju?

– Dušan Milić je napisao tekst, veliki producent je televizija Prva.

Smatrali smo da fenomen folka nije bio dosad stavljen u takvu vrstu forme, makar za period u kojem su naši životi preplavljeni melodramama. Čini mi se da je to nešto zgodno, uzbudljivo, duhovito, veselo a, nadamo se, i pametno. To jeste jedna vrsta komercijalnog programa u kome želimo da bude zanata, ali i nekog američkog tona, tako da serija i jeste skrojena kao prava američka melodrama. Svet folka je svet kojem ja ne pripadam, ali se mi ovde nećemo baviti dokumentom nego ćemo pokušati da napravimo melodramu koja sa sobom nosi sudbine ljudi. Nada i taj jedini put, koji oni vide kao mogući, odnos roditelja i dece, a sve to prelomljeno kroz sociološku dimenziju biće tema ove serije. Međutim, ona neće biti zatrpana sociološkim momentima, budući da nam je cilj da napravimo nešto gledljivo, dobro odigrano, dobro režirano.

Koja je vaša priča u vezi sa profesijom glumca. Zašto i kada ste odlučili da se bavite ovim poslom?

– To nešto što te povuče tamo, ostaje i dalje neosvešćeno kod većine. Mi glumci, tokom vremena, pošto se mnogo bavimo psihologijama drugih, bolje znamo da odigramo i osvestimo razne motivacije, ali vlastitu veoma teško. U svakom slučaju, to su dve stvari: jedno je šta te povuče, a drugo je ta profesija do koje ti jednog dana stigneš. Čini mi se da sve počinje krajnje impulsivno. I to nije nedostatak ljubavi koji onda uzrokuje potrebu za viškom pažnje. Teško da to može da se objasni tim jednostavnim receptima, međutim, postoji nešto kod svih nas što je veoma interesantno, a vezano je za stid. Ako ćemo sa psihološke tačke, onda je to nešto što svi mi posedujemo, pa je moguće da je taj način skrivanja i otkrivanja, kroz glumu, svima nama, pa i meni bio potreban….

Raditi suprotno u odnosu na ono što je suštinska intima?

– Upravo tako, možeš u stvari sve ono što je tvoja intima da kažeš i pokažeš na jedan drugi način.

Kada se to dogodilo kod vas?

– Čim su mi dali mogućnost da se toga setim… Od prvog, drugog razreda osnovne škole. Verovatno sam recitovao i sećam se nekih malih dramskih činova, podele uloga i prve replike „Jao mama, udario me Pera“. Onda dramske sekcije u osnovnoj školi u Subotici. Tada je to bilo dosta zabavno organizovano, bila su i neka velika takmičenja tako da već uđeš u neki sistem. To se kaže dramska sekcija, ali to nije samo to. Tu postoje i neke tuđe ambicije, potreba da se sa onim što imaš u sebi igraš, ali i da budeš što bolji u tome.

Gde ste vi sticali najdragocenije pouke za poziv kojim se bavite?

– Sjajan deo mog života, koji mi je posle pomogao i u mojoj profesiji, jeste period intenzivnog bavljenja sportom – košarkom. Ta vrsta upornosti, posebno zato što nisam imao baš neke velike predispozicije da postanem sjajan košarkaš. Ali sam to užasno želeo, tako da sam učinio mnogo više, ostajući više godina u tom sportu nego što bi se moglo očekivati.

Jedna vrsta upornosti i tvrdoglavosti zapravo je korisna, posebno za ovaj posao. Mnogo sam naučio i u dramskoj školi, čuvenoj dramskoj sekciji Dimitrija Zekavice pri gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, ali i u vojsci.

Čemu vas je naučila vojska i kakav ste bili vojnik?

– Nečemu što je, recimo, veoma korisno za moj poziv a to je da postoji nešto što moraš da izdržiš, ali ne tiče se fizičkog, niti ograničenja u smislu slobode, nego da pristaneš na nešto što apsolutno nisi ti. Ima to malo veze i sa autoritetom, ali ima veze i sa tim da moraš da si u prostorijama dugo i kontinuirano sa ljudima sa kojima nikad vlastitom željom ne bi mogao da izdržiš. A . Činio sam ono što se mora, ali sam posle izvesnog vremena pronalazio načina da imam te bekspejsove, gde sam lagao, varao, ali sve vreme bih ostavljao utisak da sam u stvari okej.

Pored glume bavite se i režijom, produkcijom. Zašto glumci u Srbiji postaju producenti i režiseri?

– Kad je meni nešto važno, onda mislim da je to važno i drugim ljudima i poželim da radim na tome, da to i organizujem. Prvo, nisu svi glumci producenti. Drugo, mi dosta toga umemo. Ima i glumaca koji se bave poljoprivredom. Naš dragi kolega, odličan glumac Nenad Jezdić, veoma je ozbiljan poljoprivrednik. On se bavi i produkcijom. Svuda se glumci bave produkcijom, samo se kod nas postavljaju ta pitanja zašto se sad glumci bave režijom, zašto produkcijom, zašto glumci upravljaju. Zato što mi to želimo, a očigledno i umemo.

Režirali ste predstavu „Žica“ po tekstu Milene Marković i odlučili da se njena praizvedba dogodi na Kosovu. Zašto tamo i kako se razvijao život predstave imajući u vidu nevolje koje su se dogodile u vreme njene premijere?

– Žica je imala dosad vrlo kratak i intenzivan život. Sada izgleda kao da je ta predstava zaista trebalo da se dogodi tamo. Ali, zašto sam uopšte krenuo u sve to. Taj impuls se desio kada sam prvi put pred sobom imao tekst. Osetio da je to nešto važno i poželeo da budem deo toga, posebno što taj tekst, sticajem okolnosti, nikada nije odigran u Beogradu.

Razmišljajući o tome u koji kontekst ga smestiti, u estetskom, filozofskom i teatarskom smislu, shvatio sam da je možda pravo mesto da se izvede tamo gde su mu, na neki način, koreni. Radnja je smeštena u jednoj kući u nekoj planini, negde, ne kaže se, tamo na Kosovu, ali čitajući shvatiš da je to tamo i da praizvedba te drame pripada upravo tom prostoru. Onda sam razgovarao sa Milenom i izgovorio to, a posle i sa Nenadom Todorovićem, direktorom Narodnog pozorišta Prištine sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

I kako je prošao taj susret, kako je on reagovao na tekst?

– Na taj sastanak Nenad je doneo i jednu knjigu fotografija sa njihove turneje po enklavama. Te fotografije su bile užasno uzbudljive. One nisu samo dokument, nego imaju i posebnu poetiku. U njima prepoznaješ pozorište s autentičnom, iskonskom civilizacijskom funkcijom, kao i to da ono kao takvo, može da postoji svugde gde ima ljudi. Ta knjiga fotografija samo mi je dodatno potvrdila da „Žica“ treba da se izvede na Kosovu. Kad je Nenad pročitao tekst, rekao je „au“, ali je odmah pristao da uđemo u to. Najlakše je nešto jednostrano ideološki staviti u kontekst, a taj tekst uopšte nije lako protumačiti u tom smislu. Nisam ja ni radio taj tekst zato što je on politički takav, nego zato što ti ljudi, ta osećanja u toj umetničkoj formi, zaista postoje tamo. I to sve možda zvuči naivno, nebitno i folirantski, ali to su bili razlozi.

Kako je izgledao rad s ansamblom?

– Začudo, bila je to još jedna potvrda da je sve ono što je bilo od likova u toj drami, postojalo u tom ansamblu i onda se podela nekako sama rasklopila. Taj ansambl, ti ljudi su svi rodom sa Kosova i veći deo njih je živeo tamo za vreme, pre i posle rata. Bili su na izvoru svega onoga o čemu govori ta drama i dobar deo njihovih života je sadržan u tom tekstu, tako da ih nije bilo lako uvući u čitavu stvar. Prosto, normalno je da se u takvim situacijom javi neka vrsta otpora. Ali sve je to krenulo… Teško je i kad je nešto lako, a kamoli kad je teško.

Kakva je bila atmosfera pre premijere?

– Predstava se igrala 1. avgusta, ja sam u Mitrovicu došao predveče na probu i taj dan se zatvorio jedan od prelaza. Veče pre toga nismo znali da li će biti premijere, da li će Milena moći da dođe iz Beograda. Bilo je dosta otpora da se premijera odigra. Neki lokalni političari su smatrali da to nije uputno – šta je razlog ne znam… No, bez obzira na sve, mi smo odigrali premijeru i desilo se, po mom mišljenju, nešto jako uzbudljivo. Nismo uopšte znali da li će ljudi doći, a sve se to dešavalo u jednom brdu iznad Kosovske Mitrovice, na jednom prašnjavom parkingu, platou. Iza naše scene je zaista jedna kuća u brdu, s leve strane se vidi cela Mitrovica, severna i južna, vide se svetla u daljini, kažu da se po vedrom danu vidi i Priština… S druge strane, kolona Euleksovih vozila. Dakle, pravo mesto… Samo u tom trenutku ne baš za pozorište kada ga gledaš sa jednog građanskog, svakodnevnog aspekta. Nismo uopšte znali da li će ljudi doći, ne zato što se plaše, nego možda zato što im tog trenutka, jednostavno, to nije na pameti. Okolnosti su bile veoma napete. Međutim, u 9 se pojavila kolona, više od onoga što smo očekivali, pa još više od neočekivanog. Napunio se taj veliki plato ljudima koji nisu samo došli da gledaju predstavu. Uveren sam u to da je bilo ljudi kojima se baš to veče i nije išlo u pozorište, već su prelomili drugačije zato što se tamo događao neki život.

Kako je dočekana predstava?

Bilo je veoma tiho dok je trajala. Na kraju, aplauz….

Kad nisi favorit

– Moj profesor Vladimir Jeftić je mislio da sam prilično zatvoren i bio sam verovatno. Koristio je neke metode koje su dosta uspešne, ali koje su mene mnogo pritiskale. Posle je došao drugi profesor i onda sam s njim uz tu veliku želju da rešim problem probio tu zatvorenost i, konačno, bio zadovoljan kad nešto uradim. Ali to je dobro… Kad nisi favorit… priča naš sagovornik

Drama o propadanju

– Čitajući taj tekst osetio sam da je to nešto jako važno. Milena je jako darovit pisac, ali ima jedan deo koji sam osetio kao intimnu inspiraciju. Ima i u ovom, kao i u svim Mileninim tekstovima, bola, humora, strasti, a pri tom je forma jako čudna. Ona nikad ne odlazi ni do tragedije ni do sentimentalne drame. To je drama, kako je Milena i napisala, drama o propadanju jedne porodice, jedne zemlje… – kaže Šušljik.

Dovoljno razloga za dalje

Koliko ste puta probali da upišete Akademiju?

– Imao sam niz neuspešnih pokušaja. Prva dva puta sam pokušao u Zagrebu, pa u Novom Sadu, a onda sam uspeo u Beogradu. Mislio sam da su oni u krivu i da ja treba da budem primljen. Uvek nađeš razlog. Ja sam tri puta nalazio dovoljno razloga da probam dalje…