Invaliditet za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis?

Da stvar bude nepovoljnija, bolest se najčešće razvija između 20. i 30. godine života i dovodi do trajnog oštećenja digestivnog trakta.

U nedelji u kojoj se podiže svest o zapaljenskim bolestima creva, Udruženje pacijenata za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis (UKUKS), na onlajn konferenciji „Život za peticu“, pokrenulo je inicijativu da se pacijentima, uz dobijanje dijagnoze, radi i procena invalidnosti, u zavisnosti od toga u kojoj fazi je bolest zahvatila digestivni trakt, saopštilo je ovo udruženje.

„Naša aktivnost preusmerena je na to da prevaziđemo problem diskriminisanosti, koji se ogleda u tome da nismo svrstani u grupu osoba sa invaliditetom iz razloga što je naš invaliditet nevidljiv. Nepriznavanje invalidnosti mnogima utiče na kvalitet života zbog nemogućnosti kretanja. Čak i najobičniji odlazak kod lekara nam je nepremostiv izazov jer, recimo, nemamo prava na korišćenje invalidskog parking mesta. Priznavanje statusa invalidnosti bi nam omogućilo i lakše zapošljavanje. S tim u vezi, kao udruženje angažovali smo i pravnike sa kojima smo došli do zaključka da je dosta neusaglašenih pravilnika i zakona koji bi, ako bi se promenili, olakšali ionako težak život osoba sa zapaljenjskim bolestima creva. Takođe, naišli smo i na inicijalno razumevanje Ministarstva za rad, boračku i socijalnu politiku sa kojim smo održali sastanak. Nadamo se da će i ostale nadležne institucije pomoći u rešavanju našeg problema“, rekao je na konferenciji Ljiljan Đaković, pacijent i predsednik UKUS-a.

Ipak, i pored svih poteškoća vezanih za nepriznavanje invalidnosti, jedan od ključnih problema i dalje ostaje to što se zapaljenske bolesti creva ne prepoznaju na vreme, pa se na dijagnozu čeka i do nekoliko godina.

To je bio i slučaj za Irenom Čanji, kojoj je Kronova bolest dijagnostikovana nakon šest godina tegoba. Do sada je preživela šest operacija, kao i aparate koji su disali umesto nje. Nekada je radila u vrtiću sa decom, a danas je u invalidskoj penziji.

„Problem sa želucem, kiselinama, bolovi u stomaku, dijareje, bili su toliko česti i svojevrsni alarm da nešto nije u redu. I to nije trajalo nedelju dana ili dve, već mesecima, ništa nije pomagalo. Tada sam radila u vrtiću i zamislite situaciju u kojoj ostavljam 20 do 30 dece i trčim u toalet, i tako 10 do 20 puta dnevno. U takvim situacijama posao je jako teško uskladiti, a da se ništa ne remeti, ni bezbednost dece ni razumevanje kolega. Nakon šest godina lutanja, 10 kilograma manje, mnoštva analiza i pregleda, dobila sam dijagnozu Kronove bolesti. Danas mi život veoma isplaniran, vozim kola, živim, i prosto moram da se vrlo dobro organizujem, istakla je Irena.