Inventarska kutija Marije Dragojlović

 Posle prvog utiska u kojem naslikani predmet deluje monumentalnošću, sledi produženo otkrivanje svega što je umetnica unela u sliku. Zbog toga se, kako navodi Prodanović, za slike Marije Dragojlović može upotrebiti kovanica „slow food“. „One su postavljeni sto sa delikatesima koje čekaju pravog sladokusca.“ Takav osećaj užitka se ima i pri trošenju knjige „Inventarska kutija“ koja je ove godine osvojila „Trepetalo iz Trogira – Regionalnu nagrada za medije Ranko Munitić“. NJeni autori Marija Dragojlović – slikarka – i Mileta Prodanović – slikar i književnik – susreli su se kao sagovornici u ovoj knjizi uz prećutni dogovor – jasnu podelu rada. Marija je u „Kutiji“ izložila slike, a Mileta je napisao tekst u vidu rečnika koji ih prati.

Cipele

Da je u pitanju posve drugačije putovanje na koje nas vodi ova knjiga jasno je već na njenim koricama gde je fotografija „MD u cipelama Brede Beban“. U pitanju su zlatne baletanke koje je umetnica Breda Beban (1952-2012) poklonila svojoj prijateljici Mariji. One su svedočanstvo blistavog prijateljstva. Sad, kada Brede nema među živima, njene cipele nastavljaju svoj hod na Marijinim stopalima. Obuća je, uopšte, kako navodi Prodanović, „jedini nestišljivi deo garderobe i, kada se ne nose, cipele zadržavaju oblik koji imaju na nečijoj nozi. U cipeli boravi virtuelni čovek – bilo da je otišao privremeno ili zauvek“. One su uvek inspiracija umetnicima – gotovo da nema studenta na umetničkim akademijama, koji barem jednom nije naslikao svoje „starke“. Prema njegovom mišljenju, „salonska cipela“ koju je naslikala MD lebdi u prostoru i nalik je maketi broda – „Zašto da ne – i cipela i brod su elementi putovanja – stvarnog ili tek zamišljenog“, konstatuje Prodanović.

More

Da bi omogućio čitaocu lakše kretanje kroz obilje „Inventarske kutije“ Prodanović se potpomogao citatima. Jedan od njih je potekao od velikog arapskog filozofa Ibn Arabija, čije reči, kako podseća Prodanović, upliće i Meša Selimović u svoj roman „Derviš i smrt“. Zapravo se radi o pitanju: „Da li se jednom testijom može zahvatiti voda velikog mora?“ Odgovor je jednostavan: testijom ne možeš zahvatiti celo more, ali i ono što zahvatiš i to je more. Morska platna MD su upravo takva. U kombinaciji sa elementima arhitekture broda, more na Marijinim slikama postaje metafora putovanja, navodi Prodanović, dodajući da su na mirnom moru sve staze otvorene. Jedna od njih, kaže, „ona prema kojoj je upravljen nevidljivi pramac barke, odvešće posmatrača do daleke luke u kojoj postoji stan sa terasama, otvoren prema zalasku sunca, stan prepun memorabilija, figurica, ambalaže šminke sačuvanih zbog neobičnih oblika, anzis-karti, alatki koje se više ne koriste i čiji oblici asociraju na davno prošla vremena, ručnih radova i kabinet-snimaka. Upravo taj panoptikum „sobe sa pogledom“ postaje platforma slikarstva Marije Dragojlović. Usredsređivanjem na naoko nevažne detalje te raznovrsne kolekcije, ona rekonstruiše horizont davnih vremena u kojima je još bilo vremena za uživanje“.

Hedonizam

Istinu o tome šta znači živeti dobro i uživati spoznaje svako za sebe ponaosob. Izbor motiva na slikama MD iscrtava mapu njenog privatnog hedonizma, kaže Prodanović. Prema njegovim rečima, „svi prikazani predmeti pripadaju porodici koja vlasniku ili posmatraču daje emotivni višak. Nekad su to predmeti koji su po prirodi veliki (delovi kućnog nameštaja, kaljeva peć), mnogo češće oni koji sa sobom donose male ženske radosti (nezaboravna pakovanja kozmetičkih proizvoda, figurine, mustre…) U patrijarhalnoj kulturi u kojoj čak ne postoji ženski ekvivalent za hedonistu – a biće da je to reč meraklija – zadovoljstva su tradicionalno predodređena za mužjake. Marija ne pristaje na takvu podelu, njena privatnost objavljuje se u neočekivanim, uvećanim oblicima. U objavi tih predmeta isijava zadovoljstvo.

Trogirsko trepetalo

Treperi sve vreme. Tako je napravljeno – na federima. To se ranije nosilo dok se tancovalo ispred trogirske katedrale o blagdanima. Gospođice bi stavljale trepetala u šešire. Evo, još uvek se čuje taj zvuk – kaže Zorica Jevremović Munitić dok pokazuje u podignutoj ruci i protresa zlatni predmet nalik ukrasnoj udici a buket razigranih federa ukrašen biserima veselo poskakuje i zvecka u tišini vrelog beogradskog popodneva. Do malopre „Trogirsko trepetalo“, po kojem je Zorica krstila regionalnu nagradu za medije u znak sećanja na svog supruga Ranka Munitića, spavalo je u tami drvene kutije i crvenog somota. Kratko škljockanje poklopca kutije potom otkrilo je sjaj predmeta koji ona čuva. Tako je sa kutijama, uvek imaju neku tajnu. U raznim su oblicima, veličinama i bojama, različitih firmi i sadržaja – mogu biti stvarne ili simbolične, mogu da sviraju ili ćute. Ovogodišnji laureati „Trogirskog trepetala“, Marija Dragojlović i Mileta Prodanović takođe su se susreli u kutiji – u knjizi „Inventarska kutija“.

Kutija

Kutije na slikama MD, kako zapaža Prodanović, iako su masovni proizvod, ne slave tu masovnost, već posebnost privlačeći pogled posmatrača njihovom svečanom arhitekturom. Nije slučajno pasionirani posmatrač Marijinih kutija lucidno primetio vezu između njih i scene iz filma „Lepotica dana“ Luisa Bunjuela, kada u „salon“ madam Anais korpulentni Japanac donosi kovčežić. „Gledaoci filma nikada neće saznati šta je to što ozari svakoga ko baci pogled na otvorenu kutijicu… To, ako se sme verovati intervjuima nadrealista, nije znao ni sam Bunjuel. A pošto „Lepotica dana“, između ostalog, i film zvukova – svako otvaranje kutije donosi čudni kontinuirani zvuk zujanja, negde između oglašavanja insekta i tona nekakvog sintetičkog instrumenta. Kada se poklopac spusti, zvuk prestaje.“

Igla za ženske šešire

Priznanje „Trepetalo iz Trogira – Regionalna nagrada za medije Ranko Munitić“ dodeljuje se od 3. aprila 2012. Kad je prvi put ovo priznanje dodeljeno, sastojalo se od plakete s likom „Trepetala“ iz Trogira i novčanim iznosom od 1.000 evra. Nakon toga finansijska podrška Ministarstva kulture je izostala. Dosadašnji laureati ovog priznanja, koje čuva uspomenu na Ranka Munitića i podseća na njegov veliki doprinos kulturi i umetnosti, jesu Nedeljko Dragić, Puša Đorđević, Dušan Makavejev, Lordan Zafranović i Karpo Aćimović Godina, dok su ove godine priznanje ravnopravno podelili Marija Dragojlović i Mileti Prodanoviću. „Trepetalov iz Trogira“ je igla za ženske šešire u formi rascvetanog krina i šest pupoljaka. Nosile su ga trogirske gospođe.