Ipak se odlučili za Evropu

Tek veseli glas radio-voditelja odaje da se u Irskoj u subotu nešto zaista veiko i bitno dogodilo: sagovornici komentarišu uspeh „DA“ koalicije, ekonomisti daju prve procene budućeg ekonomskog stanja u zemlji, politički eksperti već kalkulišu kada će i kako izgledati buduća Evropska unija i bojažljivo postavljaju prvog komšiju, gospodina Tonija Blera za prvog predsednika Evrope. Kasirka kolutavim očima komentariše voditelja i dok stavlja namirnice u kesu kratko reče: „Konačno!“.

Za prosečnog Irca ovo je bilo najstesnijih godinu i po dana u poslednje dve decenije. Lista problema što porodičnih, što opštih, koji analogno pogađaju sve, postala je predugačka i preteška. A spisak problema je sledeći: ostavka premijera, veoma teška recesije zbog koje je evropski prosek od 3,5 odsto nezaposlenosti dostigao balkanski prosek od petnaestak procenata, zatvaranja prestižnih kompanija poput kompjuterskog giganta Della u Limeriku ili Waterfrod Cristalla iz istoimenog grada, kresanje državne administracije, zatvaranja manjih preduzeća, i konačno erupcije organizovanog kriminala.

I zato je potpuno jasno zašto je tišek, kako se na geliku kaže premijer, Brajan Kouen u prvom javnom obraćanju pomenuo ekonomiju i Evropsku uniju.

– Mi smo mala otvorena ekonomija, nama treba ervopsko tržište. Dva od tri radna mesta u ovoj zemlji zasnovana su na tražištu Evropske unije. Jasno je da su ekonomska pitanja bila u centru pažnje, dok su neke druge bile skrajnute – rekao je Kouen, ali i podvukao da to sada ne znači da oni očekuju da im Evropska unija finansijski pomogne u prevazilaženju ekonomskih teškoća.

Sve u svemu pobeda „DA“ na referendumu donela je veliko olakšanje manje-više svima: narodu jer se konačno jedna dobra vest pojavila u moru loših, premijeru Kouenu koji je dobio prvu dobru vest od kada je prošlog juna na svom inauguralnom samitu EU, umesto da se predstavlja kolegama, morao da objašnjava razloge kraha na referendumu, nije imao dan odmora jer su rupe stalno morale da se zapušavaju i koji je doživeo izborni fijasko na lokalnim izborima pre nekoliko meseci, i na kraju, ali ne najmanje važno, EU koja je maltene rešila svoj najveći pravni problem i posle godinu i po dana praznog hoda konačno prebacili u drugu brzinu. Loptica je sada s irskog ostrva prebačena u dvorište dvojice evropskeptika s istoka EU, poljskom predsedniku Lehu Kačinjskom i češkom predsedniku Vaclavu Klausu, od čijih potpisa zavisi budućnost Evrope ali i što je za građane Srbije i okolnih zemalja najvažnije dalje evrointegracije Zapadnog Balkana.

Irska, nad kojom je lebdelo veliko pitanje u kom pravcu namerava da se kreće, rešila se tih muka. Velikom većinom su njeni građani odbranili evropske ideje i dali do znanja da im ne pada na pamet da budu politička periferija, ako već jesu geografska. Ovim glasanjem oni su poručili da ne žele Irsku koja je izlolovana od ostatka Evrope. Konačno, oni su glasali pragmatično jer su uvideli da je Evropa najbolje sklonište od ekonomskih kriza. Zato je i logično zašto je Kouen odlučio da umesto takstativnog pojašnjavanja šta piše u dokumentu iz Lisabona kampanju preusmerio na one životne teme, koje bi bile prikladnije parlamentarnim izborima nego referendumu, ali to je bilo neophodno ne bi li se narodu dao jasan signal kako stvari mogu naglo da se pogoršaju.

I za kraj ove dvotomne irske referendumske sage, ne bi bilo pošteno prenebregnuti ulogu dveju najjačih opozicionih partija Fine Gael i Laburističke partije koje su sve svoje kapacitete uložile u ovo veoma važno državno pitanje sklonivši u strani sve partijske nesuglasice i nepremostiva gledišta na ovdašnje društvo. Sve tri partije, zajedno s vladajućom Fiana Fal, dale su veliki doprinos da bi se priča o Irskoj kao glavnom kočničaru evropske budućnosti prebacila u nečije drugo dvorište.