Irak je opasniji od Vijetnama

Za svoj položaj u svetu izveštača i foto-reportera Don Nort se izborio na poprištima nekih od najkrvavijih sukoba u savremenoj istoriji. Naoružan „najkon“ foto-aparatom, beležnicom ili video-trakom, upustio se u vihore zbivanja u Vijetnamu, Avganistanu, El Salvadoru, ratu u Zalivu, Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji, Iraku… U njegovoj bogatoj karijeri izveštavao je s petnaest ratova u poslednjih trideset godina.
Od 7. do 11. aprila ove godine, Nort je boravio u Beogradu gde je u prostorijama Nezavisnog udruženja novinara Srbije održao seminar pod nazivom „Korupcija u novinarstvu“. U razgovoru za Danas, poznati izveštač i foto-reporter govorio je o svom bogatom novinarskom iskustvu, korupciji u medijima, ratnom izveštavanju…

Zlatna medalja za dokumentarac „Vreme šakala“

Nakon tri godine koje je proveo u Vijetnamu kao snimatelj, a kasnije i kao dopisnik za ABC i NBC vesti, Nort se posvetio studiranju arapskog nacionalizma na Univerzitetu Kolumbija. Na osnovu svojih iskustava i izveštavanju o terorizmu, režirao je dokumentarni film „Vreme šakala: Karlosova veza“ za koji je nagrađen zlatnom medaljom na Njujorškom filmskom festivalu 1976. godine. U Avganistanu Nort je izveštavao o ratu protiv sovjetske okupacije, a tokom rata u Zalivu radio je na mestu savetnika za medije komandanta udruženih snaga princa Halida bin Sultana. Radio je kao producent televizijskih programa, obučavao saudijske vojne portparole i zajedno sa 20. saudijskom pešadijskom armijom ušao u Kuvajt.

S obzirom na to da se dugi niz godina bavite novinarstvom, recite nam, u kojim je zemljama korupcija u medijima najrasprostranjenija?

Frustracija

Da li Vam se dešavalo da medij za koji radite ne objavi neke Vaše tekstove, fotografije…?

Većinu karijere radio sam kao slobodni novinar i zbog toga sam se susretao s mnogim teškoćama u pokušajima da plasiram svoj materijal, jer uvek može da se desi da naiđete na nezainteresovane medijske kuće, kojima nije zanimljivo ono što im prezentujete. Često sam bio frustriran i ljut zbog toga što ne mogu da objavim neku od svojih priča.

– Pre svega, u zemljama u kojima nema slobodne štampe najviše cveta korupcija u medijima. Neki od starijih primera jesu države poput Sovjetskog Saveza, Severne Koreje, Irana… Može se reći da su zemlje u kojima vladaju autokrate i u kojima se zabranjuje sloboda govora, najviše sklone korupciji u medijima. Na primer, u Indoneziji novinari očekuju da im ljudi o kojima će da izveštavaju plate za to. O ovome sam saznao dok sam držao seminare u ovoj zemlji. Kada se u Indoneziji održavaju konferencije za novinare, koverat s novcem ih čeka pre početka. Zbog toga, novinari i nemaju veliku platu, jer se očekuje da će imati dodatne prihode poput ovog primera koji sam naveo. S druge strane, najgori aspekt novinarstva u Indoneziji jeste da novinari moraju da plate visoku sumu novca kako bi dobili radno mesto, jer svi znaju da kada se zaposle novinari postaju moćni.
Tokom Vaše bogate novinarske karijere da li ste zbog nekog teksta bili u situaciji koja bi se mogla okarakterisati kao korupcija u medijima?
– Moj prvi novinarski posao bio je u Hongkongu i jednom prilikom sam napisao članak o turistima koji dolaze tu radi šopinga. Pomenuo sam da je odeća u jednom butiku skupa, pa sam zbog toga morao da idem na razgovor sa upravnikom medijske kuće u kojoj sam radio. Rekao mi je da nikako ne smem da kritikujem oglašivače. Uplitanje medija u poslovanje trgovačkih firmi nije dozvoljeno u Hongkongu.
Prema Vašem mišljenju, šta je potrebno da bi se novinarstvo „očistilo“ od korupcije?
– Recimo, potrebno je organizovati što više seminara, kao što je „Korupcija u novinarstvu“, jer na tim predavanjima treneri i polaznici zajedno mogu da proučavaju etičke kodekse, koji važe na Zapadu i da na osnovu toga razviju sopstveno shvatanje onoga što etika u novinarstvu podrazumeva. Takođe, svako od nas mora da razvije i preuzme odgovornost za etičko obavljanje svoje profesije. Prema tome, borba protiv korupcije u medijima počinje upravo od nas kao pojedinaca. Kada se sretnemo s korupcijom, moramo da joj se odupremo, jer urednici i vlasnici medijskih kuća ne shvataju uvek obim u kome korupcijske afere podrivaju poverenje koje mediji uživaju od strane javnosti. U situacijama u kojima smatramo da je naš lični integritet kompromitovan u toj meri da ne možemo da nastavimo da obavljamo svoj posao, moramo se povući iz njega.
Izveštavali ste s mnogih ratnih područja, ali ste se najduže zadržali u Vijetnamu. Opišete nam Vaše iskustvo iz tog rata?
– Boravak u Vijetnamu predstavlja najizazovniji deo moje karijere. Prednosti s profesionalne strane u Vijetnamu bile su neograničena sloboda kretanja i odličan pristup mestima i osobama. S lične strane, okusio sam promenu stavova, jer kada sam došao tamo verovao sam u najveći deo američke propagande. Međutim, boraveći u Vijetnamu, shvatio sam da ne treba verovati vladi.
Iz ugla novinarskog posla, uporedite rat u Vijetnamu s ratom u Iraku?
– Sličnosti izveštavanja iz ova dva rata sastoje se u tome da u doba rata u Vijetnamu SAD nisu shvatale pravo stanje stvari, kao što je lokalna kultura Vijetnama, opasnosti s kojima će se susresti trupe kada tamo odu. Sada, 30 godina kasnije, ista stvar se desila i u Iraku. Rukovodstvo SAD nije shvatilo iračko društvo i obim otpora koji je ono spremno da pruži. Teže je izveštavati s ratišta u Iraku, jer je mnogo opasnije. Recimo, više je novinara poginulo u Iraku za ovih pet godina, nego u Vijetnamu za deset. Zbog svega toga, izveštavanje koje imamo iz iračkog rata nije na istom nivou onog koje smo imali u Vijetnamu. Zapanjuje me to što su sada američko-vijetnamski odnosi odlični, iako je vijetnamski rat ozbiljno uticao na američko društvo. Slično se dešava trenutno sa Irakom, jer ovaj rat takođe negativno utiče na američko društvo u ekonomskom i socijalnom smislu. Moram da istaknem da su mediji u Americi propustili da na pravi način održe javnu debatu povodom ulaska SAD u rat s Irakom.
Izveštavali ste i s Kosova i Metohije dok su trajali sukobi?
– Na Kosovu sam bio u nekoliko navrata, uglavnom kao dopisnik IBC-a. Izveštavao sam o dnevnim događajima u kojima sam pokušavao da budem objektivan, da razgovaram sa istim brojem Albanaca, kao i Srba. Međutim, fokus koji je moja matična kuća htela je da razgovaram sa američkim vojnicima. Opet ću da putujem na Kosovo, kako bih razgovarao s prijateljem, ocem Savom iz manastira Dečani, pouzdanim izvorom informacija. Takođe, razgovaraću i sa albanskim novinarima u Prištini. Svrha mog puta je da ustanovim kakva je situacija na Kosovu posle proglašenja nezavisnosti.
Šta biste poručili mladim novinarima koji žele da se bave ratnim izveštavanjem?
– Budite oprezni! Na kraju, ako dobro radimo svoj novinarski posao moći ćemo da doprinesemo tome da ratovanje prestane da bude način rešavanja problema. U širem smislu, novinari treba da rade na tome da sami sebe ostave bez posla.
Vi ste takođe i foto-reporter, pa me zanima koliko je za Vas taj vid novinarstva važan?
– Oduvek sam smatrao da je to važan segment novinarskog posla. U određenim okolnostima mnogo je teže biti foto-reporter nego novinar.
Pored odlaska na Kosovo da li imate još nešto u planu?