Ni na konferenciji za štampu održanoj u utorak, Barak Obama – i pored pritiska dela javnosti – nije odustao od dosadašnje taktike čekanja na rasplet tekuće krize u Iranu. „SAD i međunarodna zajednica zaprepašćeni su i ogorčeni zbog pretnji, batinanja i hapšenja poslednjih dana. Odlučno osuđujem te nepravedne akcije i pridružujem se američkom narodu u žalosti za nevinim iranskim žrtvama“, bilo je najviše što je u uvodnom izlaganju bio spreman da kaže na tu temu predsednik najmoćnije sile sveta.
U nastavku, odgovarajući na novinarska pitanja, Obama je uglavnom ponovio ono čime se već oglašavao proteklih dana. A, to je da je za SAD najvažnije da se Iran ne domogne nuklearnog naoružanja, kao i da je on, u to ime, spreman da razgovara sa predstavnicima Teherana. Ali i da, istovremeno, rešavanje dileme oko budućeg sagovornika predstavlja „unutrašnje pitanje Irana u koje SAD nemaju nameru da se mešaju“.
Ta uzdržanost prema postizbornom zaoštravanju u Iranu (kao i nedavno, u odnosu na obnovljeni nuklearni izazov Severne Koreje) izaziva poslednjih dana svakojake reakcije javnosti. Sa prilično jasnim zajedničkim imeniteljom, koji najavljuje početak kraja Obaminog „medenog meseca“ sa Amerikom, započet u januaru, posle njegovog useljavanja u Belu kuću.
Iranska kriza, što se toga tiče, dodatno je iskomplikovala Obaminih prvih 150 dana, tokom kojih je, na domaćem terenu, otvorio nekoliko paralelnih frontova u započetoj operaciji što je moguće bržeg otklanjanja pogubnih posledica Bušovog nasleđa iz prethodnih osam godina. Ta njegova simultanka, međutim, nije ostala bez posledica: najnovija istraživanja javnog mnjenja signaliziraju da su Amerikanci postali mnogo kritičniji prema novom predsedniku, koji je posle 20. januara uživao maltene aklamativnu podršku.
Četiri ankete, obavljene tokom vikenda, pokazale su da Obama i dalje ima podršku većine učesnika za preduzete korake u rešavanju ogromnih ekonomskih problema. Ali, kad dođe do raščlanjivanja tog bilansa, taj njegov plus počinje da se primetno topi – s tim što se u pojedinim kategorijama već i spušta i na negativnu teritoriju.
Konkretno, prema istraživačkom centru Pju, 52 odsto učesnika pozitivno je ocenilo Obaminu generalnu ekonomsku orijentaciju. Ali, što se tiče konkretnog angažovanja oko bankrotstva Dženeral Motorsa i Krajslera procenat je samo 47:41 – dok je registrovan ogroman minus (39:61) u izjašnjavanju o desetinama milijardi dolara utrošenih na sanaciju velikih banaka, osiguravajućih društava i vodećih finansijera na tržištu nekretnina.
Prema anketi Njujork tajmsa i TV korporacije Si-Bi-Es, tekuće svakomesečno povećanje nacionalnog budžetskog deficita propraćeno je sve izraženijom nezadovoljstvom politikom nove administracije na tom terenu. Stiglo se čak dotle, prema tom istraživanju, da je odnos već 2:1 u korist skeptika koji smatraju da Obama „nema jasan plan“ za rešavanje tog problema.
To je, međutim, tek početak. Nailazeća bitka za uvođenje univerzalnog sistema zdravstvene zaštite za sve Amerikance – što je bio glavni Obamin adut u predizbornoj kampanji – koštaće, kako se procenjuje, gotovo 3.000 milijardi dolara. Demokrate i republikanci su oko tog plana neopozivo konfrontirani u Kongresu, s tim što je prilično izvesno da će značajna većina Obamine partije u Predstavničkom domu i Senatu doneti predsedniku pobedu u toj rovovskoj bici i učiniti, na kraju, da se Amerika najzad izjednači u zdravstvenoj zaštiti sa ostalim razvijenim svetom.
U svakom slučaju, taj politički rat za pravo na lečenje biće duži, teži i neizvesniji od svih ostalih, tako da ne iznenađuju prateće Obamine poruke da mu, kako stvari idu, „neće biti dovoljan jedan predsednički mandat“ za realizovanje programa kojim je pobedio na izborima. Pitanje je, međutim, da li će Amerika imati toliko strpljenja i razumevanja za njegove ekonomske, finansijske, ekološke, bezbednosne, zdravstvene i ostale muke koje su ga sačekale posle Buša u Beloj kući.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
