Iran u Iraku ubija Amerikance

Da nije bilo lažnih dokaza o vezi Sadama Huseina s Al Kaidom koja je izvela terorističke napade s tragičnim posledicama na Ameriku u septembru 2001, i da nije bilo lažnih optužbi iz navodno proverenih obaveštajnih izvora u vrhu Vašingtona o iračkom posedovanju oružja za masovno uništenje, nedelja 11. januar ove godine mogla bi označavati datum kada su ponuđeni neoborivi i veoma značajni dokazi o masovnijem učešću Irana u civilnom ratu u Iraku.
Na konferenciji za novinare koja je održana u Bagdadu u nekoj vrsti tajnosti, bez dozvole za snimanje onoga što se zvanično saopštava i bez imena visokog vojnog službenika koji je bio glavni govornik, saopšteno je da je od iranskog oružja u poslednje dve godine ubijeno 170 američkih vojnika, a njih 620 ranjeno. Ipak, do javnosti i TV ekrana došla je slika s impresivnim brojem oružja iranske proizvodnje za koje se tvrdi da dolazi na tri granična prelaza pod nadzorom specijalnog korpusa Islamske Republikanske Garde (IRGC), koje se zatim isporučuje iračkim šiitima, paramilitarnim jedinicama i ekstremnim grupama koje stalno napadaju američke i iračke vojnike, policiju i civile. Između ostalog se videlo i za pešadiju najsmrtonosnije, takozvano EEP oružje. Reč je o kanisterima nazvanim „eksplozivnom formom naboja“, konstruisanim tako da u času eksplozije izbacuju savršeno izlivene lopte od bakra koje „kao kroz puter prolaze kroz zaštitna odela vojnika, karoseriju vojnih vozila „hamvi“, ali i kroz tenkove“.

AHMADINEDŽAD: SAD žele da sakriju sopstvene neuspehe

Teheran – Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad izjavio je da su optužbe SAD da Iran podstiče nasilje u Iraku u stvari pokušaj Vašingtona da sakrije sopstvene neuspehe. Ahmadinedžad je rekao da se Iran „kloni svakog konflikta“, objašnjavajući da mir u Iraku ne može biti postignut uz prisustvo stranih trupa. U intervjuu za televizijsku stanicu ABC u Teheranu Ahmadinedžad je komentarišući optužbe američkih zvaničnika rekao da „optužbe predstavljaju izgovor za produžetak ostanka vojnih snaga SAD.“ „U Iraku ne bi trebalo da bude stranaca. Tek tada će mir biti moguć,“ objasnio je Ahmadinedžad. Šefovi diplomatija EU podržali su, na sastanku u Briselu, primenu sankcija UN Iranu zbog odbijanja da odustane od svog nuklearnog programa i procesa obogaćivanja uranijuma. „To je bio dobar sastanak, ali Iran zna kakav je naš stav. Otvoreni smo za pregovore, ali Iran zna šta mi od njega tražimo“, izjavio je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana.

Osim toga, obelodanjeno je da učestali padovi američkih vojnih helikoptera poslednjih mesec dana nisu rezultat samo tehničkih mana. Sve granate, ovde i drugde upotrebljene, nosile su oznake iranske vojne industrije.
Prva reagovanja na izloženi dokazni materijal bila su dvojaka, kako se moglo i očekivati. Republikanska stranka predsednika Buša zatražila je kroz izjave senatora da sve opcije protiv Irana budu na stolu, ne isključujući mogućnost i otvorenog napada. Skepsu su pokazali pripadnici Demokratske stanke, ali i liberalnije orijentisani mediji koji podsećaju upravo na nikad dokazanu vezu Sadama i Al Kaide i na nikad nađeno oružje za masovno uništenje u Iraku, zbog čega je predsednik Buš uz podršku Kongresa otpočeo irački rat u martu 2003. Činjenica je, takođe, da otkriće nije bilo iznenađujuće, jer niko nije ni sumnjao da Iran pomaže ekstremnim šiitima u Iraku, što je u svakom ratnom sukobu kao „pomoć sa strane“ zakonito, a pogotovo na liniji SAD – Iran koji decenijama gaje neprijateljstvo zaoštreno novom iračkom radikalnom politikom i širenjem nuklearnih potencijala, uprkos rezoluciji Saveta bezbednosti UN.
Ipak, brifing u Bagdadu izbacio je u prvu plan izvesnu zebnju u formi retoričkog pitanja: da li je stvarno moguće da SAD otpočnu rat s Iranom. Dosad ova tema nije izlazila iz sfere nagađanja iako se znalo da su otkriveni i Iranci u sukobima s američkim vojnicima na više mesta u Iraku. Antiratno raspoloženje ovde među građanima, koji sve više osuđuju politiku predsednika Buša, i zbog više od tri hiljade poginulih vojnika i više desetina hiljada ranjenih, velikog novca utrošenog u „rat po izboru političara, a ne iz nužde“ možda će za trenutak doživeti izvestan zastoj pred činjenicom da je 170 mladih ljudi ubijeno iranskim oružjem.
Najviše zabrinutosti izaziva mogućnost da predsednik Buš krene u rat na Iran bez odobrenja Kongresa, jer je još 2003. dobio odrešene ruke da donosi odluke o tome kako da se stabilizuju prilike i uspešno okonča rat u Iraku. Mogao bi dakle s tim ovlašćenjem da nađe izgovor u neophodnosti da se Irak zaštiti od iranske umešanosti u redove najekstremnijih šiita. Postavlja se i pitanje šta zapravo radi u ovakvim slučajevima iračka vlada s Al Malikijem na čelu.