Irska mora da ide

Irska treba da učini uslugu ostatku Evrope i da se povuče iz Evropske unije. To se čini kao jedina održiva solucija za situaciju koju je kreiralo irsko „ne“ Lisabonskom ugovoru. Irci su stvorili problem sami sebi. Ne treba im dozvoliti da budu problem i ostalima.
Bilo bi tužno da porodica EU ostane bez veselih ljudi sa Smaragdnog ostrva (nadimak za Irsku). Ali, bilo bi još tužnije ako zbog irskog „ne“ svi oni što žele da obezbede iste koristi od evropske integracije, koja je Irskoj omogućila da prosperira, budu odbačeni.
Proširenje EU ne može biti nastavljeno bez brojnih praktičnih i pragmatskih elemenata, uključujući i Lisabonski ugovor. A proces proširenja je najvažniji napor koji je EU preduzela, uključujući i uvođenje evra.
Unija je već prihvatila zemlje kojima je potrebno mnogo pažnje – a ostale kucaju na vratima. Oni žele da sustignu sve one koji su prosperirali u slobodi tokom hladnog rata i treba im dati priliku zarad pravičnosti. Štaviše, na proširenje treba gledati kao na važan elemenat evropske bezbednosne politike, koja pomaže zemljama koje su se tek nedavno demokratizovale da obezbede stabilnost kod kuće i daje im snagu da se pozabave spoljnim pritiscima.
Šteta je što Irci – i njihovi partneri – nisu naučili lekciju iz irskog odbacivanja Ugovora iz Nice pre sedam godina. Tada, kao i sada, samo manjina birača potrudila se da glasa, i tek 54 odsto onih koji su učestvovali glasali su sada „ne“. Godinu dana kasnije, na novom referendumu usvojen je Ugovor iz Nice, tek pošto je postalo jasno da je ulog irsko članstvo u EU.
Žalosnom irskom tradicijom na referendumu trebalo je pozabaviti se odmah nakon tog poražavajućeg iskustva. Toga nije bilo. Sada je EU ponovo u irskom paprikašu. Ali, ovaj put je teško videti izlaz koji nudi drugi referendum. Ponovo pregovarati o ugovoru jeste van svakog pitanja, jer bi to otvorilo Pandorinu kutiju zahteva svih ostalih. Prema tome problem leži kod Iraca i oni moraju da ga reše.
Ne mogu da odolim a da se ne setim situacije u leto 1992. kada je mala manjina danskih glasača odbacila Ugovor iz Mastrihta. Tada je bilo 12 članova u onome što se još zvalo Evropska zajednica. Nakon glasanja Dancima je otvoreno rečeno da će na jedan ili drugi način zemlja morati da napusti porodicu EU ako ne pronađe izlaz. Kao danski ministar inostranih poslova u to vreme bio sam u stanju da obezbedim da Danska ne primenjuje neke direktive EU, a onda je održan drugi referendum. Rezultat je bi „za“ Ugovor iz Mastrihta.
Naši evropskli partneri nisu mogli da nas izbace u junu 1992, ali ostalih 11 moglo je da kreira EZ-11 i mogli smo da budemo ostavljeni sami u praznoj ljušturi EZ-12. Ovaj put izgleda teško, međutim, videti kako bi ostali mogli da se slože da kreiraju EU-26 i izoluju Irsku u praznoj EU-27, mada bi to bilo razumno rešenje. Upravo zato Irci treba da ispolje velikodušnost i da kažu ostalima da nastave bez njih.
Irci su dobar primer za nove države članice. Kad se Irska pridružila EZ 1972, Irci su bili tako siromašni da su se mnogi plašili da će postati teret ostalima članicama. Irci to nikad nisu bili. Naprotiv, u iznanađujuće kratkom vremenskom razmaku Irci su pokazali kako mala i odlučna zemlja može da iskoristi evropsku integraciju i da dostigne status jedne od najbogatijih evropskih zemalja kad je reč o kupovnoj moći po stanovniku.
U stvari, Irska je napravila od sebe sjajan primer za one koji žele da sustignu ostatak Evrope. To je jedini razlog zašto bi bio gubitak reći Ircima do viđenja i zašto je njihovo frivolno odbacivanje Lisabonskog ugovora tako tragično.
Ali, Evropa mora da nastavi da ide napred. Sada je na irskim liderima da to omoguće.