Iseljenje više hiljada ljudi tokom zabrane okupljanja

Plašim se jer sam shvatila koliko je država neorganizovana i koliko nas posmatra kao stoku koju može da pomera sa jednog mesta na drugo i nazad, bez brige o našem zdravlju i psihičkom stanju.

Plašim se jer sam shvatila da stalno izdaje naređenja, a odluke su joj katastrofalne. Dok idem po hodnicima Studenjaka, u redu sa još stotinu ljudi, osećam se kao da svi hrlimo u smrt – tako Mina Milošević, studentkinja dramaturgije u Beogradu komentariše to što studenti koji su pre samo nekog vremena bili prinuđeni da na brzinu napuste svoje sobe u Studentskom gradu, sada ponovo moraju da odlaze u tamo, u sred epidemije koronavirusa, po svoje stvari, pa opet natrag kućama.

Naime, Ustanova Studentski centar „Beograd“ je na svom sajtu objavila saopštenje https://sc.rs/sc/studentski-grad/  u kome stoji da se studenti stanari Studentskog grada mole da iznesu svoje stvari iz soba zbog mogućnosti da se studentski domovi koriste u svrhe lečenja obolelih od COVID-19.

„Kao najsvesniji i najenergičniji deo populacije i budućnosti ovog društva“ studenti se u ovom saopštenju „mole da ukoliko struka proceni da su studentski domovi potrebni za lečenje, veruju državi Srbiji, budu humani i razumni i svoje stvari iznesu do četvrtka 26. marta do 14. časova“. 

– Dat nam je rok od dva dana da dođemo po stvari i iznesemo ih, iako javnog prevoza nema, iako smo u danu ograničini na nekoliko sati kretanja. U trenutku epidemije nas nekoliko hiljada treba da se, nakon nedelju dana, ponovo nađe u Studentskom gradu, a onda da se vratimo kućama. Ne želimo da ugrožavamo porodicu, želimo da imamo mogućnost da se zaštitimo u ovom periodu. U vreme zabrane okupljanja organizuju kolektivno iseljenje nekolilo hiljada ljudi – ukazuje za Danas Isidora Radovanović, studentkinja socijologije sa Filozofskog fakulteta. Ona objašnjava da nije pravičan način na koji su obavešteni, kao ni to što se pretpostavlja da su oni i njihove porodice „imuni na sve ovo i da je epidemija nešto što se ne dešava i njima“.

– Prazni veliki hoteli i stambeni kompleksi u Beogradu bi bili mnogo lakše rešenje, ali se od njihovih vlasnika solidarnost ne očekuje – primećuje Radovanović, dok Milošević objašnjava da ima prijatelje koji nemaju auto i koji ne mogu da dođu, kao i one čiji roditelji rade za 12 sati, dok ne traje policijski čas. Njen otac, kako kaže, vozi jugo u koji ne mogu da stanu sve njene stvari iz doma.

Studenti kažu i to da su zvali upravnike, kao i sve brojeve studentskog centra koje su mogli da nađu, međutim niko još uvek ne zna šta će sa njihovim sobama biti. Radovanović ukazuje da je problem nastao još kada su ih pre nedelju dana iselili. 

– Rečeno nam je da možemo da ostavimo stvari u sobama i da je potrebno samo da napustimo domove. Sinoć smo čuli kako predsednik spominje mogućnost da Studenjak postane smeštaj za zaražene, ali da se to još uvek ne zna. Ni pola sata kasnije, Studentski centar je objavio saopštenje da moramo doći po svoje stvari i da ukoliko to ne uradimo bićemo kažnjeni plaćanjem stanarina tokom vanrednog stanja, kada u domu uopšte i ne živimo – ukazuje ona i zaključuje: „još uvek se ne zna da li će naše prazne sobe imati neku svrhu u ovom periodu, ali mi smo u obavezi da ih ispraznimo“.

Radovanović objašnjava da, iako je Studentski centar danas objavio da studenti koji ne dođu po svoje stvari ipak neće snositi sankcije, – „ali da će to otežati pražnjenje soba“, mnogi su zbog sinoćnjeg saopštenja već pohrlili u Studenjak.

– Ucenjivati plaćanjem stanarina u ovom trenutku je u najmanju ruku nehuman potez – primećuje Radovanović konstatujući da se svi trenutno trude da štede koliko mogu, jer su plate smanjene, a cene potrepština rastu, dok veliki broj ljudi ostaje bez posla. Radovanović zato smatra da je obaveštenje trebalo da stigne još pre nedelju dana dok su studenti bili u Studenjaku. Sada imaju rok od tri dana, odnosno tri prepodneva da odu po stvari i da se sa njima vrate u svoje gradove.

– Ja neću otići, jer tu mogućnost trenutno nemam, jedini prevoz koji koristim su autobusi, a oni su ukinuti. Mnogi neće doći jer nije bezbedno, a najveći deo zbog toga što predaleko žive. Takođe, granice su zatvorene, a u Studentskom gradu ne žive samo ljudi iz Srbije – ukazuje ova studentkinja.

„Trebalo bi da ih je sramota što su nam prvobitno dali 24 sata da napustimo svoje sobe, a sada nas teraju nazad po stvari u sred vanrednog stanja. Tada su me poslali u Prijepolje ocu koji je srčani bolesnik i pripada rizičnoj grupaciji, ali očito im nije bilo dovoljno da samo jednom ugroze živote mnogih roditelja, baka i deka“ požalila se Danasu Krinka Baković, studentkinja antropologije u Beogradu i dodala: „Nemam čime da dođem po stvari, a ceo život mi je u toj sobi. Verujem da su mnogi u toj situaciji“. 

Igor Šljapić, student elektrotehnike kaže da u njegovoj porodici niko ne poseduje auto, a posuđivati isti od drugih u situaciji kad je javni prevoz ukinut i dok postoji zabrana kretanja je prema njegovim rečima – suludo.

– I dalje mi nije jasno zašto nam Uprava Studentskog centra nije rekla da ponesemo sve stvari kada nas je prošli put iseljavala, tada je postojao međugradski prevoz – zaključuje student elektrotehnike.

Isčekivanje i pre korone

„Život u Studenjaku nije bezbrižan, iako nemamo gomilu računa koje moramo da plaćamo na početku meseca. Pre svega jer smo u julu, tokom ispitnih rokova očekivali iseljenje zbog Evropskih univerzitetskih igara (koje još uvek nisu odložene), a tim povodom Studenjak je ove godine bio svakodnevno renoviran. Sve vreme tokom renoviranja mi čekamo da baš naša soba dođe na red i da nas prebace u drugu, a to se često radilo bez ikakvih najava. Ne želim da sve ovo što se nama dešava odgovori bilo koga od života u domu, već da mi koji živimo tu, radimo na tome da se ovakav odnos Uprave prema nama i takva praksa ne nastavi – konstatuje studentkinja Isidora Radovanović.