Iskre promene

Radomir Lazović: Beograđani su jako vezani za Košutnjak. U Srbiji godišnje umre oko 7.000 ljudi zbog zagađenog vazduha. A skoro milion ih ima respiratorne probleme. Na te probleme naša organizacija dugo je upozoravala i bili smo spremni da se upustimo u odbranu Košutnjaka.

Animirali smo ljude da obaveste svoje komšije, da razgovaraju sa svojim kolegama na poslu, u komšiluku, svuda i da im objasne kolika će biti šteta ako dozvolimo da se poseče tolika šuma. I to je zaista bio veliki uspeh.

Evo, videli ste da Vučić, ali i gradska vlast, sada govore kako oni nikad nisu ni hteli da seku šumu. Međutim, treba biti obazriv zato što je plan izgradnje stambeno-komercijalnog kompleksa na Košutnjaku još uvek u proceduri. Dok ne vidimo da se odustalo od tog plana – nećemo odustati od odbrane Košutnjaka.

Karabeg: Vaša Platforma za progres organizovala je poslednjih meseci protestne šetnje pod sloganom Dosta je bilo šutnje. Takvi protesti održani su u šest najvećih gradova BiH. Kakav je bio efekat tih protesta?

Mirsad Hadžikadić: Efekat je bio mnogo veći nego što smo očekivali. Počeli smo skromno u maju u Mostaru sa nekih 130 ljudi jer je pandemija bila u punom jeku. Poštovali smo sve mjere koje su tada bile na snazi – maske, rukavice, udaljenost. Protestna šetnja je prošla i kroz zapadni i kroz istočni dio Mostara. Bili smo dobro primljeni, građani koji su se zatekli na ulicama dali su nam podršku.

U Sarajevu je bilo fantastično. Učestovalo je između 20.000 i 30.000 ljudi koji su došli da iskažu nezadovoljstvo stanjem u državi. Ne tvrdimo da su to sve bili simpatizeri i članovi Platforme za progres.

Bilo je tu ljudi koji su članovi opozicionih stranaka, a i onih koji nisu članovi niti jedne stranke. Dolazile su cijele porodice s djecom i prijateljima da pokažu da im je stvarno dosta ovakve vlasti. Nakon toga se pandemijska situacija pogoršala, pa smo u Tuzli i Bihaću imali do 300 ljudi.

U Banjaluci je bilo ograničenje na 50 učesnika, a u Brčkom nam nisu dozvolili da organizijemo protestnu šetnju, pa smo uradili online verziju. Sve protestne šetnje su mogle biti praćene i na internetu – tako da ja mislim da ih je, kad se sve sabere, vidjelo između 600.000 i 700.000 ljudi.

Karabeg: Na protestu u Sarajevu ste rekli da stanovnici BiH žive u vreme nijeme diktature tri diktatora?

Hadžikadić: Rekao sam da je to nijema diktatura zato što ona nije očigledna. Ona se ne iskazuje direktno i glasno nego se pokriva demokratskim institucijama.

Tri lidera vladajućih stranaka van institucija odlučuju o najbitnijim stvarima u državi. Ne vodi se debata u Parlamentarnoj skupštini BiH nego se njih trojica dogovore i onda se to provuče kroz parlamentarne procese. I to sve to uz podršku međunarodne zajednice.

Jer, kako inače objasniti činjenicu da su se tri lidera na svom sastanku dogovorila o raspodjeli kredita Međunarodnog monetarnog fonda umjesto da je to urađeno u Paralamentarnoj skuštini BiH.

U Mostaru 12 godina nije bilo izbora zbog toga što se lideri dvije najveće stanke nisu mogli dogovoriti. Onda su pod pritiskom međunarodne zajednice odjedom odlučili da odblokiraju izbore i predlože izmjenu statuta grada Mostara koja praktično cementira rezulate rata i podjele koje danas postoje u Mostaru. To znači da tri osobe odlučuju o svemu, mada im niko nije dao pravo da to rade. Svi to znaju, a niko ih ne naziva pravim imenom – diktatori.

Karabeg: Da li je u BiH bilo akcija građanske neposlušnosti?

Hadžikadić: Građani BiH su, čini mi se, izgubili svaku nadu da može doći do promjene. To je najveća prepreka u djelovanju Platforme za progres. Ljudi kažu – gotovo je, zabetonirano je, oni koji su na vlasti sve su poklopili.

Pogledajte, na izbore izlazi samo 53 posto ljudi. Za nacionalne stranke, koje vladaju BiH, glasa samo 20 posto od ukupnog broja birača. Zna se ko će za koga glasati zato što ljudi duguju posao i egzistenciju tim strankama. Caruju podobnost, nepotizam i korupcija. Ljudi su se toliko navikli na to da prihvataju stanje kakvo jeste. Građani imaju vlast kakvu zaslužuju.

U BiH kažu da nije važno ko glasa nego ko broji glasove. Ljudi misle da se ništa ne može uraditi. I onda imamo situaciju da ljudi masovno odlaze iz BiH. Od 4.200.000 građana, koliko ih je nekada bilo u BiH, ne vjerujem da ih danas ima više od 2.500.000. To je katastrofa.

Karabeg: Da li su i u Srbiji građani ovako apatični kao u BiH?

Lazović: S jedne strane, čini mi se da jesu jer su svesno gurani van politike da ne bi kvarili dilove i klijentelistički odnos koji su tradicionalne političke partije uspostavile sa državom i vlašću. Za građane tu nije bilo mesta jer je trebalo obezbediti profit podobnim političarima i investitorima.

Da bi se građani odvratili od politike išlo se na to da se pokaže kako je politika blato, kako običan čovek nema tu šta da traži. Sve je to dovelo do toga da ljudi zaista postanu apatični.

Ali s druge strane, mi kao Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd imamo dosta drugačije iskustvo. Ljudi sa kojima dolazimo u kontakt uglavnom žele da nešto promene, žele da se uključe u akcije, žele da rade u okruženju koje ih poštuje i koje uvažava njihovo mišljenje. Mi zaista nailazimo na odličan odziv ljudi i zadovoljan sam potencijalom koji imamo.

Karabeg: U zaključku, u kojoj meri građanske akcije mogu doneti promene?

Hadžikadić: Govorio sam o apatiji. Međutim, mi smo 2018. na izborima za člana Predsjedništva BiH dobili skoro 60.000 glasova ili 10 procenata mada smo po nekim procjenama imali negdje oko 22 posto.

A predviđali su da ćemo dobiti između 1,5 i dva posto glasova. Mnoge je šokirala činjenica da je toliko ljudi dalo glas nepoznatom čovjeku, bez infrastrukture, bez stranke, bez novca i bez kampanje. To je bilo veliko buđenje i zračak nade. I zato mi naše članove zovemo iskre. To su iskre promjene koja će se desiti u BiH.

Lazović: Srbija mora da nađe ljude koji su spremni da menjaju sistem koji je doveo do ovog nakaradnog društva u kome živimo. Ne znam gde bi ih bolje bilo tražiti nego u građanskim inicijativama i pokretima. Srbiji su potrebni novi ljudi i nova politika koja se zasniva na brizi za ljude, solidarnosti i toleranciji.