Iskušenje zvano Kremlj

Katkada se kaže da je Nemačka postala „druga Francuska“ u sopstvenom sebičnom pristupu EU. Čini se, međutim, da je Francuska realno na putu da postane „druga Nemačka“. Ako je Nemačka glavni ruski ekonomski partner, zašto onda Francuska ne bi bila njen osnovni strateški partner?

Francuska ne deli nemačke prirodne bliskosti sa Rusijom – odnose zasnovane na geografiji i istoriji. No, Francuska ima dugu tradiciju „specijalnih“ bilateralnih donosa da Rusijom – u znaku duboke kulturne dimenzije – što na neki način premašuje hladni rat.

General Šarl de Gol je jednom prilikom sebe opisao kao „prijatelja SAD u dobru i u zlu“ želeći da nagovesti da je u „bolje vreme“ mogao da krene sopstvenim putem, napusti NATO integrisanu komandu i ponaša se kao neka vrsta mosta između Istoka i Zapada. De Golova politika popuštanja prema Sovjetskom Savezu u narednim godinama, pre nego što su Nikson i Kisindžer to pokušali, personifikuje francusku želju da „opstane“ diplomatski te da proširi sobu za manerve sa SAD.

Vremena su se promenila. Hladni rat je gotov. Nikola Sarkozi nije De Gol, a Rusija nije Sovjetski Savez. Postoji, međutim, neporecivo strujanje nostalgije u sadašnjem zbližavanju između dve sile, obe svesne svog relativnog opadajućeg uticaja u svetu. Namera im je da pojačaju status poštovane sile – diplomatski u slučaju Francuske, strateški u slučaju Rusiju. No, realnost je više prozaična za obe.

Vrhunac nedavne posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Parizu, gde je i zaključen oružani sporazum, bilo je dogovor dve zemlje više od pragmatične važnosti nego dugoročne strateške vizije.

Francuska nastoji da sačuva svoju nezavisnu vojnu industriju, i da održi otvorenim svoj mornarički arsenal, stacioniran u Sent Nazeru, na severozapadnoj obali. Ova legitimna „trgovačka“ briga je pretpostavlja se recipročna „malim koracima“ Rusije u pravcu politike sankcija protiv Irana. Biće interesantno videti u narednih nekoliko nedelja ili meseci kakva će biti reakcija Kremlja povodom toga.

U stvarnosti, kao što je bio slučaj avgusta 2008. kada je Sarkozi uspešno pregovarao o sporazumu o prekidu vatre kojim je okončan kratkotrajni rat između Gruzije i Rusije, akcije francuskog predsednika su muzika za ruske uši. I „Sarkozi Amerikanac“ (nadimak pod kojem je ranije bio poznat u Francuskoj) ne misli da mora danas išta da dokazuje Americ. Francuska se simbolično vratila u vojnu komandu NATO-a u aprilu 2009. Čak i da su neki američki zvaničnici iritirani francuskom prodajom sofisticirane vojne opreme Rusiji, niko se ne usuđuje da to osuđuje javno.

Nakon svega, zar nisu SAD u procesu pritiskanja „dugmeta za resetovanje“ odnosa sa Rusijom? Kako se Kina pomalja na horizontu kao mnogo samouverenija i izazovnija snaga od Rusije, uključujući i to da je ključni igrač u Grupi-20, Rusiji se udvaraju mnoge svetske sile. I svi čini se prave iste kalkulacije, nadaju se da će izmeniti ravnotežu moći unutar Rusije – ojačati poziciju Medvedeva u odnosu na premijera Vladimira Putina.

Ali, da li takve kalkulacije imaju smisla, ili su prosto željeno razmišljanje, uveravanje i ugodna iluzija projektovana ne bi li se francuski lideri osećali dobro, kada se dogovaraju sa Rusijom na čisto komercijalnim osnovama?

Kako mi je nedavno rekao moj ruski prijatelj: „Putin želi da živi kao Roman Abramovič i vlada kao Staljin“. On je čovek na poziciji. Ideja da možete igrati na kartu da se Medvedev ujednači sa Putinom je opasna iluzija.

Nema podele moći između dva čoveka. Prvi popločava put za drugog da se vrati u Kremlj 2012. U Rusiji, moć je novac, a novac je moć. Ulozi su isuviše veliki. Francuska ne bi trebalo samu sebe da obmane. Ne postoji ništa suštinski pogrešno u prodaji naoružanja Rusiji ali kada neko to učini pomaže Putinu da ojača politiku dominacije ruskim susedstvom. Prodaja ovakve vrste oružja neće se pozitivno odraziti na ravnotežu moći u Rusiji, ali će pogoditi regionalnu ravnotežu snaga u korist Rusije.

Ono što je jasno jeste da svaka ambicija da se definiše zajednička evropska energetska i bezbednosna politika prema Rusiji polako nestaje. Od Berlina do Pariza, od Pariza do Rima, evropski lideri mogli bi konačno da rade istu stvar, ali oni to čine odvojeno kao rivali u takmičenju za naklonost Rsuije umesto kao partneri u okviru navodno jake Unije.

Autor je gostujući profesor na Harvardu i autor dela „Geopolitika emocija“