Islam i Zapad: Dečaci iz albanske provincije i budimpeštanske Pavlove ulice

Imamo je i mi, sigurno, samo što smo baku zamenili s nekom drugom. „Selo gori a kurva se češlja“ – ovo je albanska verzija koja je, kako se čini, surovija (prelazak od babe na kurvu ne ostavlja te ravnodušnim, zar ne?). Dok je grčka verzija još surovija, skoro pornografska: Svet je zahvatio plamen, a kurva češlja pičku.

Albanski jezik nema poslovicu „Besposlen pop i jariće krsti“. Nikada nisam čuo da su je koristili naši pravoslavci. Po svemu sudeći, zato što vaši i naši pravoslavci nisu sarađivali jedni s drugima. Albanci pravoslavne vere uzimali su se međusobno i s grčkim susedima. Ali umesto popa, mi imamo Kolju, koji otvara i zatvara vrata da bi nešto radio, što je u suštini isto.

Ali manuću se poslovica, i vratiti se diskusiji o knjigama i crtanim filmovima. U stvari, nije da imam nešto veliko da kažem. Pošto mi je detinjstvo bilo siromašno u tom pogledu. Stripovi kao Alan Ford nisu bili prevedeni. Prvi aposterioran strip Alan Ford bio bi koristan, čak i za sam režim (koliko ja znam, u toj knjizi se na ironičan način predstavlja kapitalizam), a fabula s tajnim agentima i događajima koji su se odigravali u NJujorku bili su dovoljni razlozi paranoičnoj i antiameričkoj nomenklaturi Tirane da ne dozvoli izdavanje ovog stripa na albanskom. Režim Envera Hodže je posvećivao veliku pažnju prevodima knjiga sa stranih jezika, i uopšteno, uticaju koji bi mogao da se vrši sa strane.

Strane televizije, čiji se talasi nisu mogli svi blokirati, bile su veliki prozor komunikacije za Albance. Smatrali su srećnikom onoga ko je mogao da gleda neku jugoslovensku stanicu. Ja sam odrastao u Skraparu, gradiću na jugoistoku Albanije u blizini Korče, koji se nalazi između planina, a tamo se nije moglo gledati nijedna druga TV, osim javnog albanskog servisa. Samo tri-četiri male kuće su uspevale da hvataju signal jugoslovenske televizijske stanice. Mislim da je to bila TV Skoplje. Bilo je neverovatno kako su se ti talasi, oslabljeni tokom dugog i napornog puta, sudarili u toj rupi između planina, gde je bio izgrađen Skrapar, i to iznad kuća koje su bile podno planine, na najnižoj tački grada.

U jednoj od tih kuća živeo je jedan moj prijatelj. U godinama adolescencije, u 16. ili 17. godini, mi smo često išli tamo, ali ne da gledamo crtane filmove. Išli smo da gledamo program Electric Blue – evo jedan detalj koji sam upamtio iz tog vremena – koji se prikazivao svakog petka u kasnijim satima, tačnije u prvim časovima subote. Zbog slabog signala, naročito kada je bilo loše vreme, TV-slika je treperila. Često se pojavljivala i nestajala, jedva se videla, ali mi nismo odvajali oči od ekrana. Domaćin kuće se penjao na krov da nađe odgovarajući položaj antene.

Zaboravio sam da pitam nekog psihologa da li on može da nađe neku vezu između Mustafe Nanoa danas i Mustafe Nanoa kao adolescenta koji je jedva čekao da dođe petak, da se nađe sa grupom četiri ili pet drugih dečaka, da bi zadržali dah u jednoj prizemnoj kući pored reke Osum i da sedne ispred televizora marke Adriatik koji je proizveden u Draču, a na čijem ekranu su se pojavile maglovite slike golih devojaka. Kako nam je podrhta telo! Kakve emocije!

Psihologu bih mogao da kažem da moje detinjstvo, kakvo god da je bilo, nije obeležio samo program Electric Blue. Moje detinjstvo je bilo praćeno i čitanjem. Iznad svega čitanjem. Među prvim knjigama, koje sam sve upijao, tada su bili Dečaci Pavlove ulice Ferenca Molnara. Dečaci Pavlove ulice bili su slični dečacima iz mog kvarta koji se zvao „2. decembar“ (u znak sećanja na izbore za Ustavotvornu skupštinu koja se održala u Albaniji posle Drugog svetskog rata). Sličnost između dva sveta može da izgleda neverovatna, pošto su Nemeček, Boka, Gereb i drugi živeli u Budimpešti koja je još bila deo Habsburške carevine, dok sam ja, Fred, Mond, Tom, Nardi, Maks, Ben, Bert … (to su bila imena nekih od mojih tadašnjih drugova) živeli su u jednom gradiću, sasvim izolovanom od sveta, s ljudima koji su voleli komunizam Envera Hodže. U jednom autobiografskom delu koji sam objavio pre 10 godina, moj Skrapar nazvao sam „crveni hinterland“.

Ipak, ja nikada nisam doživeo, ni u jednoj drugoj knjizi, bili to i albanski autori, da su mi likovi toliko dragi i toliko bliski kao u knjizi „Dečaci iz Pavlove ulice“: deca koja jedva čekaju da se završi školski čas, da idu do poslastičarnice pored škole, da uzmu slatkiše, sladoled, burek ili pogačice, naopaka deca koja skrivajući se puše cigarete, nestašna deca, poneki bully, deca koja se igraju dugmadima i koja skupljaju poštanske marke, deca koja se svađaju s decom iz drugih naselja koja nastoje da prošire kontrolu nad teritorijom, a u tim „sukobima“ predvodi ih jedan komandant, koga izaberu po hrabrosti i mudrosti koju pokazuje, i tako dalje. „Dečaci Pavlove ulice“ bila je knjiga koja je razvijala osećanje patriotizma, koji počinje ljubavlju prema svom kraju. A kada patriotizam postane razuzdan, ti počinješ da tražiš neprijatelja i izdajnika, ili heroja, u drugu koji je tu, pored tebe. Sličnost s tom knjigom izgledala mi je potpuna, nema veze što u Skraparu nisam čuo tutnjavu vozova i zvonjavu crkvenih zvona. Crkvena zvona su tih godina zanemela u celoj Albaniji. U to vreme obavljanje verskih rituala bilo je zabranjeno. Ali i da nije zabranjeno, ja ne bih mogao da čujem zvona neke crkve. Svi mi smo bili bektašije. Ima mnogo bektašija u Albaniji, Zorane. Oni su čudni muslimani. Kuran čitaju na svoj način, tražeći i nalazeći između redova poruke, koje u stvari ne postoje u Kuranu. Stoga piju alkohol, ženama dozvoljavaju, čak ih i hrabre da učestvuju u verskim ritualima i u javnom životu, i da se ne pokrivaju. NJihovi vernici ne mole se pet puta na dan, oni se mole onako kako se mole hrišćani (bektašije se mole ispred Oca/Babait/, on je i duhovni vođa hrišćanskog stada), pale sveće kao hrišćani i, iznad svega, teže ka nacionalnom identitetu. „Bez domovine nema vere“, kažu bektašije. Veza sa zemljom gde su rođeni je važna za njih, zato su oni igrali važnu ulogu u razdoblju kada su se Albanci zalagali za odvajanje od Osmanske carevine, da bi gradili svoju državu i naciju. U znak poštovanja za tu ulogu, bilo je predloga da se bektašizam prihvati kao nacionalna vera, pošto je ta „vera“ bila most koji spaja islam i hrišćanstvo. Ali to je bila uzaludna nada, (muslimani i hrišćani nisu mogli da se slože da dobrovoljno prepuste vođstvo jednoj drugoj veri koja nije ni bila sasvim vera). Nije prošla ni druga ideja da se Albanci, posle osnivanja nezavisne države, vrate veri svojih predaka, tj. hrišćanstvu. Nije bio mali broj onih koji su podržavali tu ideju, poput Faika Konice (takođe bektašije) krajem XIX veka. Posle ateističkog eksperimenta Envera Hodže, i pod magijom i pritiskom Zapada, Albancima, kao praktičnim ljudima i prilično nezainteresovanim vernicima, ne bi bilo teško da se konvertuju u hrišćane. Ali, kako mi se čini, hteli smo da zidamo kule u oblacima. Rekonvertiranje je bila stvar koja nije mogla da se ostvari. Albanski narod ostao je što je i bio, to znači multireligiozan, sa islamom koji doživljava kao revival i sa hrišćanstvom čiji se broj pripadnika smanjuje. Katolici još „pružaju otpor“, dok su pravoslavci, Bog će ga znati zašto, legli na rudu. Po popisu s kraja 2011. godine, pravoslavaca danas nema ni sedam odsto, a najmanje 200 godina bilo ih 20 odsto.

Sužavanje hrišćanstva snažno je praćeno širenjem islama, i ta činjenica izaziva je uznemirenje kod jednog dela ljudi u Tirani. Iako nemaju ništa protiv islama, oni ne žele poremećaj ravnoteže u međuverskim odnosima, drugim rečima ne žele veliku islamizaciju društva, pošto bi, po njima, to kompromitovalo ne samo multireligioznost koja se kod nas, paradoksalno, preobratila u uslov postojanja, već i prozapadnu orijentaciju nacije, koja se vezuju, ne s punim pravom, s hrišćanskim delom društva. Kažem „ne s punim pravom“, pošto je akciju za vesterminizacija Albanaca vodila na početku elita koja je u velikoj meri bila islamske tradicije. „Dođi blagosloveni dane / koji se rađaš na zapadu“, pisao je Naim Frašeri pre više od 100 prohujalih godina. I Faik Konica, drugi pionir albanske kulture, bio je fasciniran Zapadom. Teško je pronaći nekog drugog toliko prozapadno nastrojenog na Balkanu na kraju XIX veka. Ni Frašeri, ni Konica, nisu bili hrišćani.

Prevela Nailje Malja-Imami