Ismet Sijarina: Odrastao sam na jugoslovenskim filmovima

Nadam se da će sve biti u redu. Ja ću biti tamo da odgovorim na svako pitanje i voleo bih da čujem komentare srpske publike – kaže u razgovoru za Danas Ismet Sijarina, reditelj i profesor filmske i TV režije na Fakultetu umetnosti u Prištini.

Ovaj razgovor vođen je u Prištini tokom posete srpskih novinara koju je organizovao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

* Odrastali ste devedesetih godina. Kada ste se prvi put susreli sa filmom i šta je na vas najviše uticalo da postanete reditelj?

– U Prištini su postojala četiri bioskopa. Po mom mišljenju, najbolji je bio onaj u Domu vojske. Škola nas je najmanje jednom mesečno vodila da gledamo filmove. Dobro se sećam, bilo je to 1987. godine, kada sam bio u osnovnoj školi i tada sam prvi put pogledao film Miloša Formana.. Kao osoba koja je odrastala u „čudnim“ okolnostima, želeo sam da podelim svoja sećanja, a to sam najbolje mogao da uradim kroz film. Mogao sam da pišem, ali vam film daje mogućnost da svoja sećanja sami prenesete onako kako želite. Ono što je na moj izraz imalo najviše uticaja jesu stripovi, poput Alan Forda. Možda je način na koji se u stripu pripoveda priča, najviše uticao na mene da koristim slike i kombinujem ih sa tekstom, kako bih podelio svoja sećanja.

* Koliko je škola eks-jugoslovenskog filma uticala na vaš rad?

– Prilično. Zapravo, svi profesori koji su mi predavali završili su Akademiju u Beogradu. Takođe, odrastao sam gledajući filmove različitih reditelja iz cele bivše Jugoslavije. Sećam se mnogih uloga koje su tumačili Velimir Bata Živojinović i LJubiša Samardžić. Mi u regionu delimo manje – više isto iskustvo i iste uspomene. Smatram da mi ne patimo zbog toga što smo različiti, već se međusobno mrzimo jer smo isti.

* Vaš dokumentarni film „Beyond the Rainbow“ („Iza duge“) imao je premijeru u Sarajevu i veoma je dobro ocenjen.

– „Beyond the Rainbow“ obrađuje temu koja je još uvek „tabu“ u našem društvu, a manje – više isti problemi javljaju se u čitavom regionu. Film je primljen veoma dobro, prikazivan je širom sveta. To me je povuklo da snimim svoj sledeći film, koji se bavi istom temom, sa akcentom na homofobiju. Bilo je veoma zanimljivo istražiti način na koji pripadnici LGBT zajednice žive na Kosovu i koliko im je teško u homofobnom društvu koje ih ne tretira kao da su jednaki. Štaviše, društvo ne želi da zna da oni uopšte postoje. Bilo me je sramota što delim isti prostor i kiseonik sa ljudima koji imaju toliko mržnje u svojim srcima.

* Da li je vaš film uspeo da makar malo doprinese pozitivnijem tretmanu LGBT zajednice na Kosovu?

– Suština umetnosti nije da donosi zaključke, više je da postavlja pitanja. Ideja bavljenja umetnošću jeste da postignete to da ljudi počnu da razgovaraju o nekom pitanju. Nakon prikazivanja filma, ljudi su počeli da razgovaraju o temi koju sam obradio i bio sam prilično zadovoljan tom činjenicom. Na primer, 2007. godine, bilo je nezamislivo da Parada ponosa bude održana u Prištini, a prošle godine je održan treći po redu Prajd. Društvo je i dalje homofobično, ali je napravljen korak napred ka poboljšanju situacije.

* Da li ste učestvovali na nekom od filmskih festivala u Beogradu i kakva je saradnja između kosovskih i srpskih filmskih stvaralaca?

– Nisam učestvovao. Srpski zakon onemogućava koprodukcije između umetnika sa Kosova i Srbije, što je veoma čudno i tužno. Neke od mojih kolega snimale su filmove pod okriljem različitih nevladinih organizacija, ali ne uz podršku vlade. Zato se nadam da će jednog dana u Briselu, Beogradu ili Prištini, umetnici – a ne političari, sesti jedni sa drugima, kako bi otklonili te prepreke.

* Koliko je teško snimiti film na Kosovu? Koliko dugo traje taj proces?

– Obično je potrebno pet godina, od trenutka kada imate potpuno sliku kako će film izgledati, pa do premijere i početka distribucije. Celokupan proces je veoma komplikovan. Na Kosovu imamo samo jedan filmski centar koji dobija sredstva od vlade za koja se konkuriše. Na godišnjem nivou, sredstva dobiju dva do tri filma i taj novac je dovoljan da pokrije oko 25 odsto troškova snimanja. Onda je neophodno da aplicirate za dodatna sredstva u nekom od filmskih centara u regionu sa kojima Kosovo sarađuje, poput Makedonije, Albanije, Crne Gore i Turske. Tada čekate da dobijete poziv, a to se dešava jednom godišnje pa, na primer, deo sredstava u Prištini dobijete u februaru, onda konkurišete u decembru u Makedoniji, pa čekate sledeću godinu kako biste konkurisali u Albaniji. Ukoliko vam se posreći da dobijete novac iz ta tri fonda, to je dovoljno da pokrijete pretprodukcijsku i produkcijsku fazu, dok za postprodukciju morate nekako da se snađete. Teško je, tako da se filmovi na Kosovu snimaju najviše zahvaljujući dobroj volji umetnika.

Kombinacija zagrebačke i beogradske škole

* Kakvo je interesovanje za studije režije na fakultetu na kome predajete?

– Svake godine primimo šest studenata režije, ali imamo i druge smerove. Pokušavamo da pokrijemo celu filmsku industriju. Radimo mnogo toga. Kombinujemo znanje iz zagrebačke i beogradske škole filma. Koristimo i program iz Amerike, u kojoj sam proveo neko vreme, studirajući i istraživajući.

Poluilegalno snimanje u Beogradu

* Nekoliko scenu u svom poslednjem filmu „Hladni novembar“ snimili se u Beogradu.

– Scene u Beogradu smo snimili poslednjeg dana. Uradili smo to nekako poluilegalno, jer je to bio jedini način. Imamo prijatelje u Beogradu koji su nam pomogli. Jedna devojka, Srpkinja, režirala je te scene. Snimanje je dozvoljeno, ali sve dok režiser i producent nisu Albanci. Bilo je to čudno iskustvo, ali smo uspeli i lepo se uklopilo u film.