Ispašće još da je Haški tribunal kriv za Đinđićevu smrt

Vremenom će se zaboraviti šta je bilo povod presudi i ko je bio optužen, kao što studenti danas slabo znaju ko je sve bio optužen u Nirnbergu i Tokiju, ali moraju dobro da poznaju odluke međunarodnih sudova koji su im sudili. U ostrašćenom negiranju Haškog tribunala zaboravlja se, recimo, da je jedan od najvećih pomaka koji mu se pripisuje bilo konačno kvalifikovanje silovanja kao ratnog zločina. Ovo je učinjeno po prvi put u slučaju Čelebići, gde optuženi nisu bili Srbi, već bosanski Muslimani, kaže u razgovoru za Danas Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava i direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

Kako vidite ocene da se radom Haškog tribunala više doprinelo cementiranju konflikta u regionu bivše Jugoslavije nego pomirenju?

– A šta bi bilo da nije bilo Haškog tribunala? Bar 15 godina ne bi bio poveden nijedan postupak za kršenje međunarodnog i domaćeg prava u sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Kakvo bi tek to razočarenje izazvalo kod žrtava?

Izgledi za pomirenje su smanjeni delimično i zato što je sva propaganda radila protiv Haškog tribunala i što se zato njegove presude doživljavaju kao nepravedne, i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u nebošnjačkim delovima Bosne i Hercegovine. Mnogi optuženi su se dobrovoljno predali Tribunalu i, sem Vojislava Šešelja, nisu od procesa pravili nikakvu veliku paradu. Uostalom, veliki broj osuđenika prevremeno je pušten na slobodu i ne bi trebalo da predstavlja opterećenje za buduće odnose.

Po dostupnim informacijama Ratko Mladić je isuviše bolestan da izdrži suđenje. U slučaju da suđenje ne bude završeno, da li će izostati katarza za zločin u Srebrenici?

– Bojim se da će katarza za zločin u Srebrenici, kao i za mnoge druge zločine, izostati bez obzira hoće li se Mladiću uopšte suditi. Kao što sam nagovestio, presudama Haškog suda se ne veruje, a izostanak katarze treba pripisati upornim nastojanjima elite u svim bivšim jugoslovenskim državama ne samo da poreknu zločine nego, što je mnogo gore, da ih opravdaju ne poričući ih.

U toku je istraga o pobuni JSO 2001. koja se smatra uvodom u atentat na Zorana Đinđića. Da li je po Vašem mišljenju pritisak Haškog tužilaštva te godine, kada je izručen i Slobodan Milošević, doprineo okolnostima koje su dovele do pobune i atentata?

– Ispašće još da je Haški tribunal kriv za Đinđićevu smrt! Stalno se zaboravlja da ni sudije ni tužioci Haškog tribunala, sami za sebe, ne mogu da vrše nikakav efikasan pritisak na države, ne mogu da im prete sankcijama, ne mogu da im uskraćuju pomoć, itd. To mogu da učine samo moćne države. Sada se to jasno vidi po tome što je Evropska unija saradnju sa Tribunalom postavila kao uslov za učlanjenje Srbije. Da tog uslova nema, a to, ponavljam, nije uslov samog Tribunala – naša politička elita bi se mnogo manje brinula i pitanje je da li bi (Radovan) Karadžić, Mladić i (Goran) Hadžić uopšte mogli da se pronađu.

Ako dobro pamtim, JSO se nije mnogo potresla zbog izručenja Miloševića: štaviše, njeni pripadnici su učestvovali u prvom, nespretnom pokušaju njegovog hapšenja. Verovatno se nije potresla ni zbog braće Banović, od kojih je jedan spremno priznao krivicu, i već je odležao kaznu. Potresao se neko drugi, onaj koji je verovatno sastavio i objavio lažni spisak velikog broja rodoljuba, policajaca i samih pripadnika JSO koji su naravno morali da odu u Hag. Sadašnja istraga o pozadini Đinđićevog ubistva treba i to da rasvetli. Trebalo bi i da rasvetli okolnost zašto se Vojislav Šešelj, za koga niko iz inostranstva nije vršio pritisak, dobrovoljno predao Hagu nekoliko nedelja pred Đinđićevo ubistvo.