Ispovest novinarke o porodičnom nasilju pokazala kako zapravo funkcioniše sistem zaštite

Kako napominje, žrtve nasilje trpe godinama i to postaje svakodnevna rutina.

„Probudim se, odem pod tuš i oslušnem nasilnika da bih znala kakav će mi dan biti. Našminkam se, isfeniram, nabacim osmeh od „milion dolara“ i izađem napolje. Nema boljih maskera od žrtava porodičnog nasilja, maske su toliko dobre, da kad počnete da priznajete da ste žrtva ljudi vam teško poveruju“, navodi Sofija Vukajlović, koja je nasilje trpela od oca.

Nasilnici su, navodi ona, često bolji glumci od najboljih glumaca, fini prema ostatku sveta, što dodatno otežava situaciju u kojoj ljude iz okruženja treba da suočite sa pravim licem nasilnika.

„Maska se snažno zalepi za lice, gluma postane dobra, a žrtva ne vidi izlaz, uverena je da ga nema, da će završiti na spisku ubijenih – otupi, često misli – ‘Ajde, ubij me, ne mogu više’”, opisuje novinarka, koja se, kako kaže, odlučila da ispriča svoju priču o nasilju u porodici, ali bez detalja petnaestogodišnjeg pakla, u želji da novinari shvate da je važno izbeći krvave detalje, opise batina i povreda, a predstaviti sistem kakav (ne) postoji.

Kada se odlučila da, nakon jedne strašne situacije, pozove Sigurnu kuću u nadi da joj garantuju sigurnost ako prijavi nasilnika policiji, njihov odgovor – “Ko može da vam garantuje da sad kad izađete na ulicu neće pasti saksija vama na glavu“, je toliko obeshrabrio da pomoć nije tražila narednih 10 godina.

Slučaj je policiji prijavila njena drugarica, ali, tvrdi Sofija, momenat u kome ju je preuzela policija i odvela u stanicu da podnese prijavu bio je trenutak kada je shvatila da sistem odbrane žrtava porodičnog nasilja ne postoji.

„Policajac me je doveo u stanicu i rekao da sačekam u hodniku, baš u tom trenutku im je dostavljač doneo hranu. Čekala sam da završe sa obrokom. U hodniku u kom sam čekala nije bilo stolica, sela sam na stepenište. Nakon sat vremena prišla mi je policajka koja je ispričala neku priču punu floskula – „Uradili ste veliku stvar, sad ste na sigurnom, važno je da ne odustanete…“. Prošlo je još pola sata… ne umem da objasnim to stanje uma. Ne osećate ništa, sve je prazno. Osećate kao da vam je glava helijumski balon koji lebdi iznad vas. Utom je naišao inspektor koji je čačkalicom čačkao zube nakon obroka i rekao: „Pođi za mnom!“ Počelo je davanje iskaza, a odnos inspektora je bio takav kao da sam ja nekoga pretukla, a ne da sam ja pretučena i otečena od suza. Zamolila sam za čašu vode, rekao mi je da nema čašu i da će me policajka odvesti do toaleta da pijem sa česme. U toalet sam sprovedena valjda da ne bih pobegla od same sebe, ne znam…“, opisala je Vukajlović situaciju iz policijske stanice.

Kada je dalje sprovedena na preglede u Urgentni centar, morala je, kako kaže, iz ordinacije u ordinaciji da izgovara rečenicu „ja sam žrtva porodičnog nasilja, pretučena sam“, iako je na uputu jasno pisalo zašto je došla, ali niko nije čitao.

„Ušla sam kod radiologa, samo je on pročitao i pitao koliko sam dugo u Urgentnom, da li sam gladna, ponudio mi je hranu i sok. Jedino on je imao predstavu da sam tu već osam sati i da sam ponovila istu stvar 12 puta“, navela je ona.

Vukajlović skreće pažnju i na to da policijska zabrana prilaska žrtvi po zakonu traje samo 30 dana, nakon čega samo sud može da odluči o novoj zabrani. Ona je na suđene čekala šest meseci.

„Nisam dobila poziv, a kada sam otišla u Palatu pravde da se raspitam, saznala sam da mi je prvo predistražno ročište za dva dana“, ističe Vukajlović i dodaje da je čak i u sudnici bila bez zaštite od nasilnika na samo dva metara udaljenosti.

„Pokušala sam da tražim zaštitu i opciju da ne sedim sa nasilnikom u istoj prostoriji. Kažu da je to moguće, ali teško izvodljivo. U Srbiji ne postoji sistem koji tokom suđenja štiti žrtvu od retraumatizacije i ponovnog susretanja sa nasilnikom. Jedan od načina dokazivanja je suočavanje licem u lice žrtve i nasilnika. Na kraju je u predistrazi moja tužba odbijena zbog nepostojanja dokaza, a veštak koga je angažovao advokat nasilnika napisao je da nalazi i moj opis nasilja nisu mogli da se odigraju tako kako sam opisala jer ja imam jaku fizičku konstituciju“, navodi ona u ispovesti.

Naglašava da se obraćala za pomoć i organizacijama koje se bave zaštitom žrtava porodičnog nasilja, ali da ni dve godine kasnije od njih nije dobila odgovor, a da borkinje za prava žrtava nasilja viđa samo na televizijama i događajima o nasilju u porodici.

Četiri godine kasnije kaže da je dobro, da se više ne plaši, da se izlečila od posttraumatskog stresnog poremećaja i da joj je kosa koja je opala od stresa – izrasla.

„Želim da motivišem žrtve da bez obzira na nepostojanje sistema koji ih štiti pokušaju da zaštite same sebe, jer izlaz postoji i život bez nasilja je lep. Na kraju je od svega ostao poneki košmar i glavobolja nakon neprospavane noći. Ali ubeđena sam da je svaka žena jača od slabića koji nema drugi argument sem nasilja“, poručuje Sofija Vukajlović.