Ispovest o bunilu

Pokleknuti znači predati se, dopustiti da ta prvobitno kratka povlačenja u sebe prevagnu i iz sadašnjosti ulete u budućnost, sa neminovnim posledicama po samog pojedinca i okolinu. Postanu bezdan tuge sa kojom se iz dugih iscrpljujućih noći ulazi u (svako)dnevicu, i tako u krug. O tome, tačno, govori najnoviji roman Aleksandra Jugovića, pod jednostavnim a zastrašujućim imenom „Mȍra“ („Albatros Plus“, Beograd, 2018).

Da bi pobliže objasnio šta čitaoca čeka, pisac je iz Rečnika srpskog jezika „Matice srpske“ za moto uzeo više objašnjenja pojma u naslovu: „neprijatan osećaj pritiska i gušenja koji se javlja obično noću pri ležanju, u polusnu i sl“, zatim „teško duševno stanje; potištenost, utučenost“ i, još, „pritisak, tegoba“. Sve ove definicije nisu dovoljne da objasne muku sa kojom se sreću usamljenici i glavni junak Jugovićevog dela, koji pod tim teretom opasno klizi ka poremećaju ličnosti i koga frustracije pogibeljno vode ka putu preko granice normalnog. Iz te perspektive, autor ovog tipičnog romana toka svesti nijansirano uspeva da nam predstavi tu vrstu književnih likova koji, iz iracionalnog straha što nadilazi objektivnu pretnju po individuu, postaju emotivno nestabilni i latentno opasni i po sebe i po društvo.

U Jugovićevoj „Mȍri“ okidač za ovu potencijalnu (dvostruku) opasnost je susret glavnog, već dobrano sredovečnog muškaca koji u društvu starih drugova ponovo sreće svoju ljubav iz mladosti. Posle burno i strastveno provedene noći, ona (takođe nezadovoljna svojim životom od kojeg joj je ostalo prazno naručje negdašnjih nada), uvređena njegovom i u starosti neprevaziđenom nesigurnošću i neodlučnošću, nestaje. Rešenje zagonetke njenog nestanka za junaka romana odjednom postaje pitanje časti, ali ne zato da bi, kad je nađe, nastavio, ili započeo novi život sa njom, već da bi razrešio dileme sopstvene egzistencije koja je, po priznanju samom sebi u retkim časovima preispitivanja, odvajkada negde između nigdine i ništavila.

Glavni lik se, stoga, i ne može drugačije zvati do „Niko i Ništa“, i jedini je koji nema imena u Jugovićevom romanu. Zaboravljena pa pronađena ljubav se, naravno, zove Sofija: ona koja bi trebalo da mu donese mir, spokoj i mudrost. U traganju za Sofijom, bezimeni junak Jugovićevog romana dovodiće sebe u najneobjašnjivije situacije, a ispoljavanjem iracionalnog besa i agresije podmirivaće rastući nedostatak razložnog razmišljanja i neopaženo prelaziti među iza koje se bezglavo srlja u paranoju.

U toj privatnoj haotičnoj istrazi „Niko i Ništa“ imaće nekontrolisane ispade prema drugim ljudima koje sreće; u svojoj opseni ih povezujući sa Sofijinim nestankom, maltretiraće ih, prebijati, čak ne prezajući i od ubistva. Lišen plemenitog osećanja empatije – prijatelja pravih nije imao niti ih je preterano priželjkivao a još manje negovao, pa i sam pravi prijatelj nije nikome bio – razvio je instinkt samoodržanja na zabludi da su svi krivi osim njega. Time nije poništio strah u sebi već ga je samo hranio razvijajući potencijalnu, a po gubitku Sofije jasno izraženu destruktivnu crtu koju ni zgađenost samim sobom nije mogla da izbriše.

Pisac „Mȍre“ povremeno dopušta da ga ponese frenezija glavnog junaka pa reči tada pucaju po šavovima i gomilaju se gušeći misao, no to su male manjkavosti prema dubokom razumevanju stanja u kojem se nalazi „Niko i Ništa“ dok ispisuje svoj roman-testament, inspirisan naravno Šopenhauerom. NJegov unutrašnji dijalog, u kojem se namiruje pesimizmom slavnog filozofa i povlađuje svojoj usamljenoj duši, mučan je i težak; čudnovatom kombinacijom samorazarajućih obmana u njemu se ne prepoznaje ni trunka volje da se ta mučnina i težina zaustave. U ovoj ispovesti o bunilu, isprekidanoj sadašnjošću i sećanjima, vreme je stalo pretvorivši se u senku jednog života, jer u njemu baš ništa ne znači. Ko iz te senke iskorači istinski je srećan.