Ispovesti izbeglih Ukrajinaca u Srbiji: „Život delim na pre i posle 24. februara“

Najteže odluke doneli su oni koji su svoj život spakovali u par kofera, napustili život koji su do tada znali i krenuli iz početka, uz potpunu neizvesnost u očekivanjima od novih zemalja u koje su se zaputili, od novog života uz strani jezik i nepoznate kulture i ljude.

A takvih je u ovom momentu više od pet miliona, dok je interno raseljenih, unutar granica Ukrajine, njih još osam miliona.

U Srbiji svoj novi, možda privremeni a možda i stalni dom, našlo je nešto više od 3.000 Ukrajinaca.

Marija, Aleksandra, Aleksi, Jana i Irina danas su u Endžio Hab-u, uz podršku Inicijative mladih za ljudska prava, podelili svoje ispovesti i iskustva o bekstva pred ratnom furijom i teške nove početke daleko od domovine, u koju se verovatno nikada neće vraćati.

Upravo to potvrđuje koliko je bitno da u ovakvom trenutku za ukrajinski narod sve zemlje budu otvorene i što spremnije da ih dočekaju i olakšaju im prve korake na nimalo lakim životnim prekretnicama.

Marija iz Kijeva kazala je da njen život po drugi put počinje u Srbiji.

– Prvi put je to bilo u Belorusiji, sa suprugom sam živela u Minsku, i 2020. tamo su bili izbori koje je vlast lažirala, a narod je organizovao razne proteste. Suprug i ja smo u njima učestvovali. Te proteste vlast je suzbijala svim mogućim načinima i mi smo bili primorani da napustimo Belorusiju i preselili smo se u Kijev. Tu smo živeli skoro dve godine i kao i većina nas, 24. februara probudili smo se uz eksplozije. Radi se o tome da smo mi živeli pored vojnog dela grada i da je upravo pored naše zgrade vodile su se teške borbe i eksplozije su se čule nekoliko puta. Mislili smo da će sve to da prestane, međutim, postalo je nesigurno i nebezbedno boraviti više tu, i mi smo najpre rešili da se preselimo, dalje otišli u Moldaviju, odakle smo pomagali našim sugrađanima koji su se takođe našli tu zbog rata. A zatim je suprug dobio poziv iz Srbije da se ovde zaposli i rešili smo da se ovde doselimo, ispričala je svoj put Marija.

Aleksandra iz Severnog Donjecka ima 27 godina i četvorogodišnje dete. Tog 24 februara, kako kaže, čim su se probudili bilo je jasno da moraju da napuste grad, jer su dve ruske rakete preletele naselje.

– Pitanja da li da ostanemo tu ili ne nije bilo uopšte, za sat vremena spakovali smo svoje stvari i krenuli. Odatle smo otišli u Dnjepro, išli smo sa rođacima automobilom, snalazili smo se neko vreme, međutim, kako je iskustvo pokazalo, 2014. smo shvatili da se ovaj rat neće tek tako i tako brzo završiti, da će postajati sve gore i teže, i najviše zbog deteta, odlučila sam da trajno, u potpunosti napustim teritoriju Ukrajine. Rat je nažalost pokazao da rođake nemamo, i shvatila sam da moram da ih napustim, jer su bliski ljudi odjednom postali tuđi, a neki tuđi opet bliski… Nismo znali kuda idemo, imali smo sreće, išli smo sa devojkom koja je sa Krima i krenuli smo put Poljske gde me je čekao moj otac koji me je odveo sa detetom u Francusku. Bilo je teško, ali naš kolektivni duh je pobedio i uspeli smo da odemo, priseća se Aleksandra.

Što se tiče samog puta kroz Ukrajinu, vozili su se sedam dana i bilo je problema sa hranom i gorivom, sa gužvama i redovima, čekalo se dugo i put nije bio lak jer se prolazilo kroz Severnodonjesk Lisičanski gde ratna dejstva traju još od 2014. godine.

– Imali smo rođake u Severodonjesku Lisičansku, koji su nam potvrdili da se ratna dejstva samo pojačavaju i da tome nema kraja. Mogu reći da je 70 odsto teritorije tog grada u potpunosti uništeno, da mog stana više nema, da nije ostalo više ništa, jedino što mi je ostalo je moje dete i dva kofera, ispričala je Aleksandra, zastala i rasplakala se.

No, ubrzo je počela da priča interesantnu priču o tome kako je završila u Srbiji.

– U Lugansku sam 2014. upoznala Srbina koji je tamo studirao, gde i ja. Međutim, kada je počeo rat, on je bio primoramn da napusti taj grad i fakultet i vrati se u Srbiju. Osam godina nismo bili u kontaktu, međutim, čim je počeo rat, on mi se javio i rekao da nas očekuje u Srbiji i da možemo da računamo na njega. Iako sam tada bila u Francuskoj, posle poziva srca i dragog čoveka u Srbiji, kupila sam karte za voz, jer nismo mogli da idemo avionom, pošto ni ja ni dete nismo imali pasoše. Išli smo vozom do Budimpešte, tamo nas je sačekao moj dragi i dovezao u Srbiju. Sada živimo zajedno, u stanu sa njegovim roditeljima. Naravno, jako je teško otpočeti život iz početka, teško je sa drugim ljudima, ali imam svoje dete, svog dragog čoveka i imam zbog čega da živim, završila je Aleksandra.

Aleksi iz Kahoka je, odmah nakon početka sukoba, odlučio da sa porodicom napusti grad.

– Uskoro smo bili u Hersonskoj oblasti, međutim znamo da je i tamo situacija bila teška i dok smo smišljali kuda ćemo, u 12 sati je stigla ruska vojska i više nismo mogli nigde da idemo. Kada smo odlučili da krenemo, nismo mogli ni sa jedne strane. Počeli su problemi sa benzinom i sa snabdevanjem hranom, morali smo da idemo odatle, a mogli smo samo preko Krima. Ljudi su masovno odlazili tim putem jer je trenutno bio jedini siguran. Mi smo sve stvari spakovali u auto, i supruga, dete i ja smo krenuli zauvek. Desilo se da u Srbiji imamo rođaka i to je bilo jedino mesto gde smo mogli da odemo. Jer treba naći i mesto za život i posao, a tu je bilo mogućnosti. Na granici Krima mogli smo videti automobile iz cele Ukrajine, i za tri sata smo konačno izašli sa ukrajinske teritorije. U tom trenutku, Do Srbije smo mogli da dođemo na dva načina, kroz teritoriju Belorusije ili Turske. Odlučili se da idemo kroz Gruziju, Tursku, Bugarsku i Srbiju. Ukupno smo putovali pet ili šest dana, noćili smo u Gruziji, a svaka tri sata smo se zaustavljali zbog kućnih ljubimaca, dva morska praseta i jednog zeca, uneo je malo pozitivnog duha u gorku priču Aleksi.

– Mogu samo da se zahvalim jer su ljudi ovde zaista dobronamerni i gostoprimljivi. Rođak mi je pomogao da pronađem stan i organizovao novi posao. Za sada smo ovde, a za dalje ćemo videti, kazao je Aleksi.

Jana iz Buče, grada kojii je veoma dobro poznat celom svetu, ispričala je sličnu priču o tom februarskom danu, kada ih je probudio zvuk raketa i aviona.

– Pored Buče je aerodrom koji su bombardovali, i mi smo svojim očima sve to gledali. Deca i ja živeli smo onda u privatnoj kući sa mnogo ljudi, bilo nas je oko 16, nalazili smo se u podrumu koji je bio naše sklonište i očekivali nešto, ne znajući šta je to. Pošto smo imali prijatelje koji su već imali iskustvo sa tim bežanjem od ruskog „mira“ i „ruskog sveta“, oni su posebno insistirali da što pre napustimo našu kuću i idemo dalje kuda bude mogućnosti. Imala sam sreće što smo doneli odluku da upravo 24. napustimo Buču, jer su moji rođaci koji su ostali do 25. februara, nisu uspeli i susreli su se sa svim strahotama i užasima koje je doneo „ruski svet“, koji je došao „da nas spasi“, navela je Jana.

– Odlučili smo da krenemo dalje zarad bolje budućnosti. Išli smo kroz Moldaviju i Rumuniju, gde su nas lepo dočekali i došli smo u Srbiju gde smo imali prijatelje. I uopšte nam nije žaio što smo doneli ovu odluku, što se nalazimo tu jer zaista, počevši od policajaca na granici, preko ljudi u prodavnicama, bilo koga da sretnemo čim kažemo da smo iz Ukrajine, zaista su spremni da nam pomognu.

Irina iz Dnjipra rekla je da je pre rata živela normalno, imala posao i nije znala šta zapravo znači živeti van tog grada.

– Nisam planirala da ga napustim. I tek u Srbiji sam shvatila šta znači živeti van granica svoje države. Tog dana ćerka iz inostranstva mi je javila da je u Ukrajini počeo rat, rekla je i da uzmem najneophodnije i napustim grad, ali ja nisam mogla da verujem da će to biti sukob tolikih razmera, u srcu Evrope. Nadala sam se da to neće da se proširi. U gradu je bilo tihom, ali svuda su bili redovi ispred prodavnica i apoteka. Ljudi su sa koferima išli u pravcu železničke stanice. Konačno smo doneli odluku da i mi napustimo grad. U kupeima od voza umesto četvoro bilo je po osmoro ljudi, voz je išao sa isključenim svetlom, na stanicama su nam zabranjivali da uključujemo mobilne telefone. Ljudi su u vozu već sedeli i na podu, koliko ih je bilo. Što smo bliže Lavovu, čuli smo raketne napade, viđali barikade. Tu je trebalo da pređemo u voz koji ide za Peremiš, ali on je umesto nekoliko sati išao desetine časova. Putovala sam kroz Poljsku, Mađarsku, pa do Beograda. Čuli smo da u Srbiji postoji mogućnost da nam pomognu oko mesta za stanovanje, ispričala je Jana.

– Tako sam se samo jednog jutra probudila u tuđem stanu, u tuđoj državi, učiji jezik ne znam, nemam prijatelje, osećaj je veoma težak. Srećna sam jer je ovo mirna država, što može da shvati samo onaj koje došao iz rata. Sporo je išlo ali sam konačno dobila radna dokumenta, krenula na kurseve srpskog jezika u čemu su mi pomogle nevladine organizacije i sve je počelo da ide svojim tokom.

Anastasija Munzinska, izbegla Ukrajinka koja je konačno odredište našla u Srbiji, odlučila je da bude aktivistkinja i da, nakon dve godine boravka u Srbiji, pomaže Ukrajincima koji ovde treba da započnu život. Ona je svoj doživljaj rata u rodnoj Ukrajini i prisilni odlazak iz otadžbine ocenina rečima da joj je živozt podeljen u dve etape: onu pre i onu posle 24. februara.