Ista meta, isto odstojanje

Novinarima je posao da pišu, pa su tako i ovog puta danima pred izbore pokušavali da stvore neki hajp, a u realnosti desilo se ono što je svako ko iole poznaje britansku politiku i društvo pretpostavljao i pre izbora: status kvo širom ostrva, bar kad su nosioci vlasti u pitanju, uz dalju eroziju podrške laburistima u Engleskoj.

Činjenica da su konzervativci u Engleskoj, laburisti u Velsu i nacionalisti u Škotskoj ne samo zadržali, već delimično i popravili ranije pozicije, može se tumačiti na razne načine.

Recimo, moguće je da je uspešna kampanja vakcinacije kojom je već više od 50 posto ukupne populacije dobilo bar prvu dozu, učvrstilo birače u uverenju da u ovom trenutku ne treba ništa menjati.

Šire i dublje međutim, ovakvi rezultati izbora znače da Britanija ostaje duboko podeljena država, pre svega po pitanjima odnosa sa Evropom i škotske nezavisnosti.

Loše vesti za laburiste

Konzervativci su u Engleskoj nastavili da rone temelje nečega što se sve do prošlih opštih izbora 2019. decenijama nazivalo crveni zid – širok pojas gradova i okruga, od granice sa Velsom, preko radničkih uporišta oko Liverpula, Mančestera i Lidsa, pa dalje na severoistok, ka Njukaslu, a koji uglavnom glasaju za laburiste.

Da neće biti dobro po crvene, znalo se već nakon što su (pre ostalih) stigli rezultati za izbor jednog poslanika iz Hartlipula, gradića na engleskoj istočnoj obali, koji su održani zbog ostavke laburističkog poslanika iz tog grada.

I po prvi put posle 57 godina, konzervativni kandidat je pobedio. U izbornoj jedinici o kojoj konzervativci do juče nisu mogli ni da sanjaju, a kamoli da se nadaju pobedi, njihova kandidatkinja je pobedila sa 7.000 glasova više od kandidata laburista, osvojivši 52 posto glasova.

Kako su zatim pristizali rezultati izbora za razne gradske, opštinske i okružne većnice, nastavile su se loše vesti za laburiste, od kojih je najznačajnija da su izgubili kontrolu nad okrugom Duram na severu Engleske.

Zadržali su kontrolu nad Londonom i Mančesterom, ali je dosadašnji gradonačelnik prestonice Sadik Kan dobio manje glasova nego što se očekivalo. Sveukupno, izgubili su više od 300 odbornika širom Engleske.

Konzervativci su naprotiv osvojili više od 200 novih odborničkih mesta. Koliko god delovao smeteno i ponekad smušeno, Boris Džonson se tokom prethodne dve godine, koliko je premijer, pokazao kao majstor manipulacije.

Prvo je oterao iz stranke sve poslanike koji su mu se zamerili suprotstavljajući se ideji tvrdog Bregzita. Zatim je mešao svoju vladu dok iz nje nije isterao skoro svaku markantniju ličnost za koju je procenio da bi u budućnosti mogla da ga ugrozi, čime je vladu jedne doskora uzorne demokratije sveo na svoj lični servis u kome niko ne sme da mu se suprotstavi.

Nakon što je oterao svog bivšeg protivkandidata na izborima za naslednika Mejove, Sađida Đavida, sa mesta ministra finansija, prekinuo je decenijsku praksu da premijer države i njegov ministar finansija čine tandem, gde se od ovog drugog očekuje da bude sledeći kandidat za premijera (Tačer – Houv i kasnije Mejdžor, Bler – Braun, Kameron – Ozborn), postavivši na njegovo mesto po sebe bezopasnog Rišija Sunaka.

Iscedio je do maksimuma svog savetnika koji mu je doneo Bregzit na tacni, Dominika Kamingsa, a zatim ga izbacio iz Dauning strita krajem prošle godine, nakon što se ovaj zamerio premijerovoj verenici.

Kad je pred same izbore izgledalo da će ga koštati osvetnički napad Kamingsa po pitanju nekih malverzacija oko restauracije premijerovog stana, poslao je dan pred izbore ratne brodove ispred ostrva Džersi i Gernzi u La Manšu, izrežiravši tako prvi potencijalni oružani incident između Britanije i Francuske još od incidenta u Fašodi (Sudan) 1898. i Siriji 1945.

Najbitnije: potpuno je od laburista preuzeo narativ o socijalnim problemima sa kojima se država već neko vreme suočava i time sebe i svoju stranku predstavio kao zaštitnike običnih ljudi i radnika.

Koliko god mnogi bili sumnjičavi da će bilo koja vlada u kojoj samo sedi, a kamoli da joj predsedava Boris Džonson, ikad stvarno brinuti za malog čoveka, veštim odabirom poznatih anti-EU kandidata za poslanike i odbornike u izbornim jedinicama koje tradicionalno drže laburisti, ali su na referendumu 2016. glasali za izlazak iz EU, uspešno evo već dve godine krnji i nagriza njihove decenijske izborne feude.

Ja nisam Džeremi Korbin

Tako je lider laburista Kier Starmer, nakon jedva godinu dana otkad je preuzeo komandu nad strankom, doživeo težak udarac. Ništa neočekivano.

Starmerov čitav politički narativ kao lidera laburista i vođe opozicije u parlamentu, tokom prethodne godine, sveo se na ponavljanje mantre Ja nisam Džeremi Korbin, pokazujući time potpunu odsustvo smisla za realnost i razumevanje razloga zbog kojih su laburisti doživeli katastrofalan poraz na opštim izborima 2019.

Najnoviji izbori su međutim jasno stavili do znanja laburistima da Korbin nije bio glavni razlog poraza 2019, i da su u međuvremenu izgubili čitavu godinu baveći se pogrešnom temom, a koja je dovela do pogrešne izborne strategije.

I sam Gordon Braun, čovek koji je sa Blerom osmislio koncept Novih laburista 1990-ih, čime je stranka od klasično radničke, skrenula ka centru i tako postala primamljivija kancelarijskim radnicima i domaćicama iz srednje klase, pre neki dan je jasno rekao da sadašnje vođstvo stranke ne može da se u 2021. vodi idejama koje su imali on i Bler 1997.

Bivši ministar u Blerovim i Braunovim vladama, Piter Mendelson, još direktnije je upozorio da laburisti moraju da pronađu jasan ideološki program i pravac ukoliko žele da se suprotstave dominirajućem desnom narativu konzervativaca.

Uz to, Starmer je lider koji tokom prethodnih godinu dana nije uspeo ni da okupi oko sebe neku veću grupu poslanika u parlamentu koji bi mu čuvali leđa u samoj stranci (kako je uradio Ed Miliband), niti se potrudio da obezbedi podršku među članstvom (koje je čuvalo Korbina i u trenucima kad su se skoro svi laburistički poslanici okrenuli protiv njega).

Umesto toga, okružio se savetnicima i oslonio na nadmene elitističke neo-blerovce iz Londona. A o kakvim se savetnicima radi, svedoči činjenica da su na izborima u Hartlipulu, gradu koji je na referendumu 2016. ubedljivo glasao za izlazak iz EU, kandidovali osobu koja je učestvovala u kampanji za ostanak u EU.

Neki već sada misle da je promena lidera neophodna, te stoga bolje menjati odmah nego kasnije, kad Starmer načini još veću štetu.

Mišljenje potpisnika ovih redova je da je potrebno da se okanu forsiranja prestoničkih likova i okrenu se dokazanim političarima iz drugih regiona, bližih običnim ljudima i njihovim problemima, pa i onima van Engleske.

Uostalom, dvojica poslednjih laburističkih premijera Britanije, Bler i Braun, bili su Škoti, kao i prvi laburistički premijer u britanskoj istoriji, Ramzi Mekdonald. Idealan kandidat bio bi lider velških laburista i premijer Velsa Mark Drejkford.

Nažalost, gospodin koji obe funkcije obavlja od 2018. već je najavio da će se posle ovog mandata povući iz politike – budući da će na jesen napuniti 68 godina.

Zasad je jedan od retkih vođa laburista koji svoj posao obavlja kako valja.

Na upravo završenim izborima, stranka je ponovila svoj najbolji rezultat u kratkoj istoriji velškog parlamentarizma, osvojivši 30 od 60 poslaničkih mesta, koliko ima parlament u Kardifu.

Iako su im ankete prognozirale manji broj mandata, velški laburisti su ispravno procenili da im je najbolja taktika igranje na kartu harizme staloženog i smirenog Drejkforda, koji se dosad istakao vrlo razumnim vođenjem poslova tokom pandemije.

Iako su i konzervativci i velški nacionalisti (stranka Plaid Kamri) takođe zabeležili bolji rezultat nego na prethodnim izborima, laburisti su ih prosto oduvali i time dali dobru lekciju kolegama iz Engleske: da se ozbiljna politika vodi tako što se čuva veza sa običnim ljudima na ulici kako bi bolje razumeli njihove probleme i želje, a ne tako što im se stavovi nameću odozgo, kao maloj deci.

Sam Drejkford, inače Korbinov prijatelj i poštovalac, za sebe govori da je socijalista a ne nacionalista, i daje savet političarima iz Londona po pitanju budućnosti unije: „Ideja da Vlada u Londonu zna bolje od ljudi koji žive u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj upravo je ono što mnoge navodi da razmišljaju o punoj nezavisnosti.

Ovo je vreme da premijer razmisli o odnosima unutar Ujedinjenog Kraljevstva…

Ne tako što će na još više zgrada okačiti britanske zastave, već tako što će razumeti da je suverenitet podeljen na četiri parlamenta, a da je na svima nama da se dogovorimo kako da situaciju najbolje iskoristimo za zajedničko dobro“.

Promena glasačke tendencije

Najzad, izbore u Škotskoj premijerka Nikola Stardžon uveliko je najavljivala kao neku vrstu Ispipavanja o novom referendumu za škotsku nezavisnost.

Rezultat je međutim maltene nepromenjen u odnosu na prethodne izbore za škotski parlament iz 2016. Nacionalisti (SNP) osvojili su 64 od ukupno 129 mesta u parlamentu u Edinburgu, samo jedno poslaničko mesto više nego pre pet godina, a pet manje nego na izborima 2011, nakon kojih su izglasali prvi referendum.

Naravno, to im neće biti problem da ostanu na vlasti, a ni da zatraže novi referendum ako to procene, budući da su Zeleni – koji su takođe stranka za nezavisnost – osvojili osam mandata, dva više nego 2016.

Ipak, škotski konzervativci su takođe zadržali svoju raniju poziciju sa osvojenim 31 poslaničkim mestom, dok su laburisti sa 22 mandata izgubili samo dva mesta.

SNP pritom nije uspela da preuzmu nijedno konzervativno uporište, i samo jedno od laburista.

U ukupnom zbiru glasova, to znači da su tri velike stranke koje se protive nezavisnosti dobile skoro isti broj glasova kao i SNP i Zeleni (49,9 odsto prema 50.01).

Ovo bi moglo biti zabrinjavajuće za Stardžon, budući da je po broju glasova njena stranka malo napredovala u odnosu na izbore iz 2016.

Poređenja radi, konzervativci su u Engleskoj napravili osetno bolji rezultat u odnosu na ranije izbore i značajno povećali ukupan broj glasova, naročito u izbornim jedinicama koje su 2016. glasale za izlazak iz EU.

Iako je rezultat SNP, bar kad je u pitanju vlast u Škotskoj, naravno fenomenalan, ovo je zapravo ozbiljna opomena za Stardžon da možda ipak ne treba da žuri sa novim referendumom.

Njen prethodnik Aleks Salmond već je karijerom platio svoju prenagljenu odluku iz 2011, kad je rezultat izbora za izvršnu vlast poistovetio sa većinom za nezavisnost.

Ispalo je da veliki broj ljudi glasa za SNP jer u njima vide ljude koji će se najbolje boriti sa svakodnevnim problemima škotskih građana, ali da to ne znači da su automatski i pristalice nezavisnosti.

Da nije bilo Bregzita, koji je u trenutku promenio političku sliku u čitavoj državi, neuspeh prvog referenduma bi pitanje škotske nezavisnosti odložilo za bar dve generacije.

Ukoliko Stardžon sada prenagli i ni njeno kockanje se na nekom hipotetičkom novom referendumu ne bude isplatilo, ideja nezavisnosti bila bi kompromitovana za narednih nekoliko decenija.

Tim pre što ankete pokazuju da pristalice unije i dalje imaju blagu prednost među škotskim građanima.

Sveukupno, rezultati lokalnih izbora od 6. maja 2021. mogu se svesti na izreku: ista meta, isto odstojanje. Britanija ostaje podeljena po pitanju svog odnosa sa Evropom, a Škotska po pitanju nezavisnosti.

Izbori su međutim pokazali jednu bitnu promenu u Engleskoj. Ono što je na opštim izborima 2019. na izgled bila samo trenutna promena glasačke tendencije kao posledica Bregzita, nakon ovih lokalnih izbora ukazuje na ozbiljan trend.

Izgleda da u budućnosti više nećemo imati samo tradicionalnu podelu na radnička (laburisti) i ruralna (konzervativci) uporišta stranaka, već da prisustvujemo formiranju još jedne linije političkog fronta: podelu na izborne okruge koji su glasali za Bregzit (konzervativci) i one koji su glasali za ostanak u EU (laburisti i liberalne demokrate).

Ukoliko laburističke perjanice iz Londona, predvođene Kier Ja nisam Korbin Starmerom to ne shvate na vreme, Džonson će ni kriv ni dužan još dugo biti premijer. A to je zapravo najveća šansa škotskih nacionalista; čini se da ni SNP ne može da pogura nezavisnost onoliko koliko bi taj proces mogao da ubrza Džonson svojom nadmenošću i ohološću.

Mnogi politički analitičari pre opštih izbora 2019. upozoravali su da Englezi moguće biraju između Džonsona, koji im je obećao toliko željeni Bregzit, i trovekovne unije sa Škotskom. Izabrali su Džonsona i time ga, kao najmnogoljudnija od četiri nacije, automatski nametnuli i Velšanima, Škotima i Ircima.

Kao i u slučaju sa Bregzitom na koji ih niko nije terao, ako sve ove svesne odluke Engleza na kraju ipak dovedu do raspada Britanije, to onda neće biti ničija druga krivica do njih samih. Ali kako je to prilikom neke rasprave prokomentarisao prijatelj poznanice gorepotpisanog: „Sami pali, sami se ubili“.