Istanbul: Pospani grad na dva kontinenta

Otkud to – pitate se. Pa, u ovakvom ljudskom mnoštvu uvek se pronađu pristalice i navijači. Oni samo povedu kolo…

U nekadašnju prestonicu Istočnog rimskog i Otomanskog carstva svakodnevno uđe po pet miliona ljudi. Po zvaničnim statistikama ovaj grad broji između 18 i 19 miliona stanovnika, ali se računa da ih je bar 24 miliona. Tako da je to sigurno najveći grad evropskog kontinenta, ako ne po površini, onda sigurno po ljudstvu.

U njemu je skoro trećina cele Turske, a tri puta je veći od stanovništva Srbije. Previše jednostavno bi bilo opisati ga kao spoj Njujorka i balkansko-azijske megalokasabe. U njemu ima slojeva i antičke, i vizantijske kulture, i dugovekovne osmanlijske države, koja se prostirala na tri kontinenta, ali i modernog velegrada u kome nema čega nema.

Voziti se kolima ili autobusom po takvom staništu apsurdno je jer su gužve nezamislive čak i za sve, saobraćajem, opterećeniji Beograd. Na sreću, ovde ima i metroa, kao i brojnih tramvajskih linija. Tako, na primer, ako iz predgrađa Tujap, koje je na nekih 30-ak kilometara od centra grada, krenete tramvajem ka centru, znate da ćete najverovatnije stići pre bilo kog vozila.

Vrlo je razvijen i brodski saobraćaj, jer, ne zaboravite, Istanbul se nalazi na Bosforu, moreuzu između Crnog i Mramornog mora.

Tri, vodom razdvojena, dela grada nalaze se sa evropske stane, a azijska obala je u smislu reljefa – monolitna, a u smislu naselja prostornija. Karakterističan je morski zaliv – Zlatni rog, koji deli najuži centar grada od istorijske grčke četvrti Fener, po turskom – Balat, u kojoj je, pored ostalog, smeštena i Vaseljenska patrijaršija.

Pravoslavni papa

Inače, u gradu je aktivno 120 pravoslavnih crkava, oko 3.000 džamija i dvocifreni broj sinagoga. Centralna patrijaršijska Crkva Svetog Đorđa spolja ne deluje impozantno, ali u sebi krije dve velike svetinje: klin o koji je Gospod Isus Hristos bio obešen pre odvođenja na Golgotu i mošti Svetih otaca – Svetog Jovana Zlatoustog i Svetog Grigorija Bogoslova.

U zdanju pored crkve stoluje vaseljenski patrijarh Vartolomej, koga neki nazivaju pravoslavnim papom iako svaka pomesna pravoslavna crkva ima svog patrijarha. Patrijarh Vartolomej predvodi pravoslavni svet u međureligijskim dijalozima i Ekumenskom pokretu. Pod jurisdikcijom ove patrijaršije nalaze se razne oblasti i nekoliko miliona vernika.

Ovaj crkveni zvaničnik je veoma uticajan, što se vidi i po skorašnjem raskolu Pravoslavne crkve u Rusiji i Ukrajini. gde je Vaseljenska patrijaršija dala podršku osamostaljenju Ukrajinske pravoslavne crkve.

No, pre toga, ista ta Vaseljenska patrijaršija nije dala, a po svoj prilici i neće, blagoslov osamostaljenju Makedonske pravoslavne i Crnogorske pravoslavne crkve od Srpske pravoslavne crkve.

Vernici u Makedoniji i Crnoj Gori se tako dele na vernike crkve priznate od Vaseljenske patrijaršije i samoformirane crkve koja nije priznata ni od jedne pomesne pravoslavne crkve. Principi su jasni svima koji su teološki obrazovani i razumeju se u crkveno ustrojstvo. Politika je nešto drugo.

Na nekoliko kilometara od Fenera nalazi se plato Mehmeda Drugog, osvajača Konstantinopolja, gde se nalazi najčuvenija bogomolja – Sveta Sofija, a neposredno pored nje – Plava džamija.

Prva je najpre bila najčuvenija crkva – amblem Vizantijskog carstva, građena u vreme cara Justinijana, da bi po turskom preuzimanju Carigrada postala džamija i to bila vekovima. Mustafa Kemal Ataturk, veliki reformator i prvi predsednik Republike Turske, ju je učinio muzejom, što je ova velelepna građevina bila donedavno kada ju je aktuelni predsednik Turske – Redžep Tajip Erdogan, inače rođeni Istanbulac, opet pretvorio u džamiju. Tako da oni, koji nisu muslimanski vernici, mogu ući u hram samo kad nije molitva, naravno ako su pristojno odeveni.

Struktura hrišćanskog hrama je ipak očigledna, a sačuvane su i neke freske, koje sad posebno dobijaju na značaju. Tako je preko lika Majke Božje sa Isusom iznad oltara prevučena bela zavesa, ali se ipak može videti iskosa. Nigde se ta multikonfesionalnost ne oseća više, osim možda u Jerusalimu.

Nije ni slučajno da je najnovija velelepna istanbulska džamija, na azijskoj strani grada, sa kapacitetom jednog stadiona izgrađena nedaleko od jedne crkve i sinagoge. Naravno, ovo prvo je tipičan primer Erdoganovog populizma.

Turizam kao neiskorišćeni potencijal

Današnji Turci se u svom kolektivnom identitetu opredeljuju za Erdogana ili Ataturka. Mustafa Kemal, inače rođeni Solunjanin, koji je okrenuo Tursku ka Evropi, uvodeći latinično pismo i reforme u svim domenima društva, proterujući prozelitizam i zakone Islamskog sveta, još uvek je jako prisutan u duhu stanovnika Turske. Pošto već nema neke druge jake, harizmatične ličnosti koja bi oponirala sadašnjem lideru zemlje koja je oduvek sebe percipirala kao lidera islamskog sveta.

Poslednji pokušaj državnog prevrata desio se u julu 2016. i okončan je Erdoganovom učvršćenom vlašću i dugotrajnim procesom odmazde političkim suparnicima, što je svakako produbilo podele u, inače, nehomogenom turskom društvu.

Turska jeste možda i najjača vojna sila u NATO paktu iza SAD, Velike Britanije i Francuske, ali joj je ekonomija nedovoljno razvijena što se vidi i po nestabilnosti valute – turske lire, koja je nekoliko puta oslabila u odnosu na evro u drugoj deceniji 21. veka. Veliki potencijal Turske se krije u turizmu, čije takoreći sve grane mogu biti podmirene u ovoj zemlji. No, za sada se unutrašnjost zemlje u ovoj sferi zapostavljala, izloženi su samo bili Istanbul i turistički gradovi Anadolije kao Kušadasi, Kemer, Bodrum, Antalija…

Ovo je, na primer, prva sezona u kojoj je našim turistima ponuđena obala Mramornog mora, takoreći Istanbulski vilajet, konkretno mesto Kumburgaz.

Po pitanju standarda smeštaja u hotelima i sadržaja na plažama, čistoći morske vode i usluga hotelskog osoblja, to je na sasvim solidnom nivou za prohteve prosečnog našeg turiste. No, samo mesto nije još prilagođeno turistima u smislu da nedostaju zabavni sadržaji, veći supermarketi i stanovništvo koje bi se služilo engleskim jezikom, makar na osnovnom nivou. Bez toga, komunikacija je otežana ili onemogućena.

No, to nije samo specijalitet Turske već dobrog dela zemalja u današnjoj Evropi. Ni u Italiji, Francuskoj, Rumuniji, Rusiji nisam nailazio na brojne govornike engleskog ili nekog drugog stranog jezika. Po mom iskustvu, tu osim nas, Jugoslovena, prednjače Holanđani i Skandinavci, mada je i kod Grka, recimo, zaposlenih u turizmu, engleski jezik dosta rasprostranjen, što je sasvim logično. Van Evrope još uvek nisam boravio, pa ne mogu da svedočim, samo da prenosim priče drugih, što je u ovom izlaganju irelevantno.

Grad koji nema jedan centar

Istanbul nema jedan centar. Svaki od 1.200 kvartova ima svoj centar. Ipak, najpoznatiji trg – Taksim slovi za nezvanični centar Istanbula. Od njega se, pored ostalih, prostire korzo koji po sredini seku tramvajske šine, mada to vozilo više tuda ne prolazi. Od Taksima se prema Zlatnom rogu spušta padina nazvana Kasim paša, što je zavičaj aktuelnog turskog predsednika. Poznat je i kvart Bešiktaš, gde se nalazi čuvena Dolma Bahče palata i stadion Bešiktaša, jednog od tri čuvena istanbulska fudbalska kluba.

Druga dva su Galatasaraj i Fenerbahče. No, Bešiktašov stadion je najlepši i na najboljem mestu, takoreći na obali Bosfora. Posebno je zanimljiv kvart Ortakoj, pun kafića i klubova, gde cveta noćni život, takođe na obali Bosfora. U kvartu Laleli u čuvenom hotelu „Pera palas“ Agata Kristi je napisala „Orijent ekspres“. Na trgu Cara Konstantina u poslovnoj četvrti Sultan Ahmet nalazi se čuvena Kapali čaršija. To je jedan lavirint butika i dućana u zatvorenom prostoru. Trgovci nude sve od igle do lokomotive, a moguće je i cenjkanje.

Možete se s njima sporazumevati i na srpskom, barem za osnovnu namenu kupoprodaje. No, u obližnjem tržnom centru „Morava“ izvesnije je da ćete kupiti jaknu od prave kože. Ljubaznost ovdašnjih prodavaca nadilazi moja očekivanja, skoro da vam se ne može dogoditi da ne budete na vreme usluženi, ali, takođe morati biti vrlo oprezni po pitanju rukovanja novcem.

Istanbul je grad za koji morate odvojiti dovoljno vremena ako mislite da ga temeljno otkrijete. Samo plovidba njegovim bosforskim obalama uzeće vam čitav dan, a more utisaka, koje će vas tamo zapljusnuti, nezaobilazno je. S vode gledano azijska obala deluje pošumljenije i mirnije, ali to je vrlo varljiva slika.

Čuveni kvart Kadikoj, poznat po živosti, modernosti, mnoštvu mladih, stadionu Fenerbahčea, prosto će vas razdrmati. Beglerbegova palata i Vojna gimnazija sijaju se na Bosforu. Kvart Iskidar sa poznatim Bosforskim svetionikom i ljudskim mravinjakom samo će vas još više uveriti da ne postoji grad u ovom delu sveta koji više podseća na „NYC“ od ovog.

O gradu na Bosforu napisano je mnogo književnih dela. Jedno od njih je Andrićeva „Prokleta avlija“. Smatra se da je naš nobelovac našao inspiraciju u Turuni tvrđavi, koja se nalazi na obali mora i pripisuje se sultanu Mehmedu Drugom. Kasnije je bila i lokalni zatvor. Zanimljivo je da se s tog mesta ne može videti ništa od evropskog Istanbula iako je tako blizu. Andrić piše da su zatvorenici osećali snažno blizinu velikog grada po vrevi i smradu koje je do Avlije dopirao.

To ih je činilo nervoznim, razdražljivim. Tantalove muke su trpeli kako su znali i umeli, neki naglašenom ekstrovertnošću, neki povlačenjem u sebe, u svoj svet duha i mašte. Tako su se dva glavna junaka ove priče – Fra Petar iz Bosne i Ćamil iz Smirne pronašli i prepoznali preko povlačenja u sebe i svoj unutrašnji svet. Obojica ljudi duha i knjige, strpani su nevini u taj zatvor da u njemu iskijavaju bez realne krivice. Oni su zapravo „bili krivi“ samo zato što su živi. Svakako mi nismo mogli da biramo da li ćemo se roditi, kada i gde ćemo nastati, te ko će nam biti preci, genetski darodavci. No, skoro sve drugo u našim životima jeste stvar našeg izbora.

Ako govorimo o knjigama, ne postoji u svetskoj književnosti pisac koji je bolje i potpunije opisao grad na Bosforu od Orhana Pamuka.

U svakoj njegovoj knjizi, a naročito onoj koja se zove „Istanbul“ u prilici smo da upoznamo ovaj velegrad i njegove četvrti. Možda najupečatljivije možemo da osetimo atmosferu ovog mesta u njegovom romanu „Muzej nevinosti“. Od buržujskog Merhameta do sirotinjske Čukurdžume, od Taksima do Suadije razlila se njegova ljubavna drama po raznim krajevima grada koga upoznajemo u opsegu od nekoliko decenija. U ovom delu se obilno upoznajemo i sa mentalitetom Istanbulaca, koji se znatno razlikuje i od Evropljana i od Turaka iz provincije, po mišljenju autora, zato on često za tim poređenjima poseže. Stoga, neka vas knjige Orhana Pamuka prate u vašim putešestviju po ovom ljudskom zasadu.

Istanbul je na najpovoljnijem mestu od svih gradova po pitanju mešanja ljudi, civilizacija, kulture, najzad i robe. Ko zna šta svako od nas u tom obilju može pronaći. Ne propustimo stoga da posetimo i doživimo ovaj veliki grad na svoj način.

U Beogradu, 15. 7. 2021.

Tekst je deo projekta škole novinarstva „Uči sa Danasom“, Projekat se sufinansira iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i ingfromisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavive organa koji je dodelio sredstva