Istanbulski mozaik

Turska je mesto neprekidne evolucije, a Istanbul se svima čini kao barometar toga svega. Šta god se desi po svetu, svi mislimo da se to najbrže i najviše oseti u Istanbulu: potreba za brzim putovanjem raste. Evo vam najveći aerodrom na svetu, otvoren nedavno u Istanbulu. Broj turista muslimanske veroispovesti raste? Evo otvara se jedna od najvećih džamija na brdašcu iznad Istanbula. Pa evo i izbori. Nije dosta da su bili već 31. marta i da je rezultat u suštini bio jasan. Partije i njihovi kandidati su iskoristili zakonske mogućnosti žalbe, preispitivanja i odbrane. I sada su novi izbori sledeće nedelje. I to uzbuđuje Istanbul. To se oseti svakim korakom i uzdahom u gradu u kojem se lagano približavam taksijem. Ali danas se dešava nešto sasvim neobično, najavljeno velikim slovima u svim novinama: „duel kandidata večeras uživo na TV-u“. Prvi put posle skoro dve decenije, kandidati se predstavljaju u debati uživo na svim TV stanicama! Neviđeno do sada. I opet sam sebi kažem: „stvarno ne smeš da boraviš toliko van Istanbula“ sledeći put nećeš više prepoznati ni grad, ni sebe. U predvečernjim satima se prazne ulice. Ja sam u domu drugarice, ovo već sada legendarno veče ne želim da provedem sam. Gledamo uzbuđeni, uz turski čaj i lepezu, sveže dinje i beli sir koji se odjednom stvorilo.

Ponedeljak, 17. jun

Utisci sa debate su se delili do zore. Ponedeljak u Istanbulu uglavnom znači početak toliko velikog poslovnog ludila, da niko više nema vremena da razmišlja šta se dogodilo tokom vikenda. Danas je jedina tema: ko je bio bolji? Novo lice na turskoj političkoj sceni, Ekrem Imamoglu, ili ipak „stari lav“, bivši premijer Binali Jildirim. Oboje su dobri. Iskusni političari i govornici. A i mimo tvrdnji jednog dela publike, oboje su odlični govornici i populisti. I kod jednog i kod drugog se osetila želja za moć, ali i neka vrsta straha da ne potegnu neki mali pogrešan potez koji će puno da ih košta. Na početku nedelje osetim koliko Turska i Turci mogu da me iznenade. Odjednom su se svi probudili. Pažljivije slušaju, postavljaju više pitanja i jednostavno ne veruju više sve što im je priča. Teško je odoleti sloganu Ekrema Imamoglua, koji je nastao iz jedne slučajne izreke tokom prve kampanje. Od tada on neprekidno daje izjavu „sve će biti veoma lepo“ (hercey šok gozel olacak). Kao obećanje i kao odgovor na sva pitanja. A čudno je koliko tako jednostavna izjava vredi i koliko ljudi veruju u to. Tom poverenju doprinosi trenutna slabost turske valute i pad kupovne moći naroda. Bitka ulazi u finalnu i ključnu fazu. Videćemo da li će sve biti toliko lepo.

Utorak, 18. jun

Zamoren sam debatama, razgovorima i svađama (i ja sam poprimio već tu naviku glasne drugarske rasprave koja se završi dugim zagrljajem) sa poslovnim partnerima i prijateljima. Hoću da čujem „Vox Populis“. Otplovim trajektom u deo grada na Azijskoj strani koji i izgleda kako se zove: Moda. Sređen, miran, šik. Sednem sa drugovima koji su mladi i obrazovani. Nisu bogataši, ali snalaze se. Misle da može bolje. Da ipak može sve „da bude veoma lepo“. Imaju malo poteškoća da mi objasne šta im to baš ne ide, osim što za kupovinu jednog evra danas moraju da plate tri puta više u odnosu na pre dve godine. Da li je sve u novcu, u kupovini u više od stotina šoping centra koji su otvoreni u poslednjih 10 godina širom grada ? Ili tu ima ipak nešto više… neki nedostatak nečega sto definiše ličnu slobodu ? Vraćam se u Evropu poslednjim trajektom bez odgovora. Moji Turci me izlude svaki put nanovo: kada razgovor postane konkretan, kada treba da se demaskiraju, njih spopadne čast i sram, i izazivaju nas Evropljane, navodne demokrate, pravim diktatorskim temama: odluči domah da li Raki (tursku rakiju nalik mastiki) piješ sa vodom ili bez! Odmah, sada! Ne možemo da čekamo više, ponašaj se kao muškarac, ne kao dete koje ne za šta hoće! Možda to očekuju sami od sebe u nedelju u biračkim lokalima.

Sreda, 19. jun

Potraga za glasom naroda me vodi u malo više „narodni“ deo Istanbula. Tu uglavnom vlada želja da se utemelji i sačuva tradicija, vera, moral, život i mirni put konačno na onaj drugi svet ? Znajući da bi to trebala da bude zelja svih Istanbulaca, upućujem se u Fatih, deo grada koji se vodi kao konzervativan. Ući u razgovor sa ljudima je malo teze: nema ih toliko na ulicama. Vreme je odmora, a i vrućina je. LJudi uglavnom gledaju svoj posao, svoje lične stvari. Uz kafu mi se jedna drugarica hvali da njene ćerke sledeće godine obe idu na studije u Ameriku. Razloga za takvu odluku ima puno, ali ali je glavni što njihov život više nije kao što je bio, pogotovo u tom kvartu. Ima puno izbeglica iz Sirije, u školama se sve više govori arapski, a i generalno misli da treba sve da se menja na neki način, da „sve treba da bude puno lepše“. Prepoznajem iste brige o kojima mi drugovi u Nemačkoj ili u Austriji pričaju. Da li je moguće da su brige ovih navodno „konzervativnih“ Istanbulaca sličnije Evropi nego što su brige „modernijih“ žitelja ovog grada? Interesantno pitanje, treba to pratiti do sledećih izbora za tri godine.

Četvrtak, 20. jun

Pojavilo se ono što sam mislio da ne postoji: deo Istanbula u kojem nisam bio i koji čak ni ne znam, blizu novog aerodroma. I baš tamo imam sastanak. Dok me voze, gledam kroz prozor na novi autoput, pa onda na nove zgrade, pa onda na novu prazninu koja je nastala kao posledica nekontrolisane urbanizaciju jedinog grada na svetu koji je podeljen na dva kontinenta. I razmišljam: „nisu to ovi ljudi ovde zaslužili, stvarno nije fer, ovde nema više duše.“ Tek što sam to hteo da to podelim porukom sa jednim drugom, vozač me upozorava: „Gospodine, stižemo za dva minuta.“ Čudim se: A kako to??? „Pa ovo je novi autoput, skraćuje putovanje za 45 minuta.“ Nekako predviđam da će Istanbulci morati da se slože sa puno kompromisa u sledećih par godina.

Petak, 21. jun

Danas nemam vremena da razmišljam o izborima. Zasedanje Upravnog odbora Tursko-nemačke privredne komore je u toku. Član sam tog odbora već 10 godina, ali je danas atmosfera posebna. Posle toga nas čekaju mešovita komisija, radne grupe i neformalni razgovori. Nemačka vlada je poslala visoku delegaciju. Možemo da osetimo veoma dobro koliko je Nemačka zainteresovana da saradnja sa Turskom bude dobra i „veoma lepa“. Ne samo na privrednom planu, nego u svakom smislu. To je najlepši utisak dana, čak lepši nego sultanski pogled na Bosfor koji su nam domaćini priredili iz sale za sastanke.

Subota, 22. jun

Još malo pa počinje izborna tišina. Idem u posete koje nisam stigo da obavim u toku nedelje. Odlučim da koristim gradski prevoz. I tu vidim celu dilemu Istanbulaca: imaju sve što treba, ali dosta stvari nisu na mestu. Kadckoy, poslovni epicentar azijskog dela, nema dovoljno stajališta za javni prevoz. LJudi su u haosu kad krenu na posao i kad se vraćaju. Kartal, deo grada duboko na Azijskoj strani, ima sve ali nema dovoljno povezanosti sa Istanbulom, koliko god se trude vlasti ne mogu da smanje kilometražu do grada. Sultanahmet, Evropski deo grada gde se nalaze Aja Sofija i puno drugih zanimljivosti, sve je više predat turistima. Nema parkinga, škola, marketa sa normalnim cenama. LJudi se osećaju kao turisti u sopstvenoj ulici. Plaše se situacije u kojoj se nalaze Barselona ili Pariz. Ne daju svoj grad, postali su otporni.

Završavam dan umoran, vrti mi se u glavi. Ko god pobedi, imaće težak zadatak da ujedini ljude i sve delove Istanbula. Vanzemaljski izazov. Neka mu je hajirli (sa srećom, kao što Turci kažu).

Autor je član Upravnog odbora Tursko-nemačke privredne komore