Istoričar: Država nije zataškavala nuklearni akcident u Vinči 1958, ali je Služba sigurno kontrolisala lečenje ozračenih

– Uporno se u medijima ponavlja da je ovaj slučaj zataškavan i obmotan velom tajne – nit’ je iko to zataškavao, nit’ ima ikakve tajne, kaže Bondžić.

Pre tačno 64 godine odigrao se nuklearni akcident u Institutu „Vinča“ kada je grupa od šestoro srpskih naučnika bila ozračena dozom radijacije koja se nije mogla izmeriti, te se opravdano pretpostavlja da su doze kojima su bili izloženi bile smrtonosne.

– Nekoliko dana posle akcidenta u Politici je objavljena notica o tome. Naravno, rukovodstvo države i rukovodstvo Vinče je verovatno htelo to da zataška, ali to nije bilo moguće jer je došlo do velikog incidenta u kome je preko tridesetoro ljudi bilo ozračeno, od toga šestoro u značajnoj meri, priča Bondžić.

On objašnjava da je logično da ovaj slučaj nije bio toliko ispraćen u medijima s obzirom na politički kontekst tog vremena – komunizam i jednopartijski sistem, koji sa sobom povlači kontrolu nad medijima.

– Ne možete očekivati da to bukne na svim naslovnim stranama, kakav bi slučaj bio danas, dodaje naš sagovornik.

Šestoro ozračenih je već sledeći dan, zahvaljujući dobrim vezama akademika Pavla Savića koji je sarađivao sa dvostrukom nobelovkom Irenom Žolio-Kiri i dr Dragomira Karajovića, premešteno na lečenje u Institut Kiri u Parizu.

Radnici na aerodromu u Parizu stupili su u štrajk kada su čuli da dolaze ozračeni istraživači iz Jugoslavije jer su se bojali da će i oni biti kontaminirani.

U Parizu je nad Radojkom Maksićem, Roksandom Dangubić, Draškom Grujićem, Stjepkom Hajdukovićem i Životom Vranićem sprovedena do tada nepoznata metoda lečenja – transplatacija koštane srži. Samo Živorad Bogojević nije podvrgnut operaciji.

– Tek tad nije bilo moguće to sakriti, pa je Aleksandar Ranković koji je bio na čelu Savezne komisije za nuklearnu energiju posle par dana izašao u javnost sa jednom, doduše kratkom i opskurnom informacijom da se slučaj desio, kaže Bondžić.

Od petoro ozračenih nad kojima je prvi put izvršena transplatacija koštane srži, četvoro je preživelo. Života Vranić, student fizike koji je u trenutku akcidenta radio diplomski rad, preminuo je od posledica prevelike doze zračenja. Preživeli su se početkom 1960. vratili u Beograd.

– U prilog tome da slučaj nije skrivan ide i sledeće: već od kada su se ozračeni vratili, donatori koštane srži i doktori Žame i Mate, koji su praktično spasli naše Vinčance, su počeli da dolaze u Jugoslaviju. Sva jugoslovenska štampa je donosila kratke vesti sa fotografijama o njihovom dolasku, o tome kako su ugošćeni. Lekari i porodice donatora dobijali su letovanja na Jadranskom primorju i putovali su širom Jugoslavije. Ipak, neki od ozračenih su šezdesetih godina pokušavali da objave svoje dnevnike iz bolnice u Parizu, međutim to im nije bilo dozvoljeno. Služba državne bezbednosti je sigurno kontrolisala njihovo lečenje i njihov oporavak, kao i njih same kasnije. Državi nije prijalo da bilo šta o tom akcidentu izlazi u javnost, već je plasirano ono što je na neki način za državu bilo korisno – da izlečeni zajedno sa donatorima letuju na Rabu, idu u posetu Vinči i slično. Sigurno nije bilo dozvoljeno da svako kaže šta misli o tome, priča naš sagovornik.

Savezna komisija za nuklearnu energiju na čijem je čelu bio Aleksandar Ranković, tadašnji potpredsednik Saveznog izvršnog veća, ubrzo je formirala posebnu komisiju koja je ispitivala okolnosti akcidenta. Na čelu novoformirane komisije bio je osnivač Instituta u Vinči Pavle Savić, inače jedan od najbližih saradnika Josipa Broza Tita. Marta 1960. godine u Vinču je stigla delegacija Međunarodne agencije za atomsku energiju i sproveden je takozvani “Vinca dosimetry experiment”.

Naš sagovornik ističe da su okolnosti ispitane do detalja, te se došlo do zaključka da je kombinacija ljudskog faktora i tehničke nesavršenosti reaktora dovela do akcidenta.

– Eksperiment su sprovodili uglavnom studenti – Roksanda Dangubić je spremala ispit iz engleskog, na aparaturi su bile njene sveske i udžbenik iz engleskog jezika. Samo osoblje nije bilo spremno za ovaj eksperiment. To su bile prve godine rada na takvim postrojenjima, kadmijumske šipke su morale da se povuku da bi se prekinula reakcija. Šipke nisu mogle same da se izvuku, zakočene su i reakcija je nastavljena. Tako je došlo do prekomernog zračenja. Istraživači su osetili ozon i već je bilo kasno, ali se digla uzbuna i dalje mere su dobro preduzete, navodi Bondžić.

Upitan šta je bio cilj ovog eksperimenta i da li je SFRJ želela da započne proizvodnju nuklearnog oružja, Bondžić tvrdi da ovaj slučaj nema nikakve veze sa tim.

– U pitanju je bio takozvani školski reaktor nulte snage koji služi za obuku kadrova. Vinča je tako i razvijana u prvim godinama. Savić, koji je bio profesor na PMF-u, je najbolje studente slao u Vinču da rade diplomske radove. Oni su se potom zapošljavali u Vinči i odatle je izašlo na desetine doktora nauka. Ti ljudi su zapravo stvorili Vinču i zahvaljujući njima ona je postala ono što jeste, obrazlaže istoričar.

Bondžić ukazuje na to da je primetio da je ovaj slučaj postao zanimljiv u prethodnih petnaestak godina sa razvojem interneta.

– Izveštaj o ovom akcidentu objavljen je u Vinčinom biltenu na engleskom jeziku već 1961. godine. Meni nije poznato da je iko negirao taj izveštaj. Niz portala upravo oko godišnjice akcidenta objavljuje da niko nije znao šta se dešavalo u Vinči i tako godinama. To je postao deo neke javne trke za senzacionalnošću. Ne možete očekivati da će jedan visokostručni izveštaj da osvane na naslovnoj strani Politike već sutra, posebno kada je u pitanju nuklearna energija. To je i danas nepoznat teren, a kamo li tada, krajem pedesetih godina prošlog veka, zaključuje sagovornik Danasa.

Tito i nuklearna bomba

Bondžić je u ranijim intervjuima isticao da Josip Broz Tito nije insistirao na izradi atomske bombe, kao ni na na razvoju i upotrebi nuklearne energije u vojne svrhe. Nuklearna energija se, prema njegovim rečima, od početka ispitivala u svrhu civilne upotrebe, ali je bilo i planova i iluzija da se može otpočeti i proizvodnja atomske bombe. Ipak, proizvodnja nije započeta, kako zbog nedostatka novca, tako i zbog straha od havarija.

Slučaj Vinča na filmu

Televizijska drama “Ozračeni” iz 1976. godine snimljena koprodukciji tadašnjeg RTB-a (Radio televizija Beograd) i francuske televizije. Film predstavlja rekonstrukciju događaja koji se odvio 15. oktobra 1958. u Vinči.

„Diploma za Životu“ dokumentarni je film o Životi Vraniću, studentu i saradniku Instituta za nuklearnu energiju u Vinči, koji je tragično nastradao u akcidentu 1958. godine. Dokumentarni film je inicirao obnovu Fonda Života Vranić u Užičkoj gimnaziji, iz koga se, u znak poštovanja i sećanja na mladog naučnika, nagrađuju najbolji učenici.

Snimanje filma Dragana Bjelogrlića „Lančana reakcija“ o nuklearnom akcidentu u Vinči počelo je 18. maja, a premijera filma se očekuje na jesen 2023. godine. Scenario za film rađen je po romanu Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča”.