Istorija crvene boje

To je slučaj s priloškom upotrebom prideva rouge (crven) u značenju „veoma“ u francuskom jeziku XVI i XVII stoleća: cet homme est rougegrand; cette robe est rouge belle („ovaj čovek je crveno visok“; „ova haljina je crveno lepa“). Najbliži savremeni ekvivalent bio bi jako: „ovaj čovek je jako visok“. Crveno i jako mogu se na taj način ponekad smatrati sinonimima, što mnogo govori o semantičkom intenzitetu ove boje. Svakako, takva upotreba reči „crven“ nije česta, ali u isto doba i nemački jezik pokazuje neke slične primere priloške upotrebe prideva rot (crven) kao sinonima za sehr (veoma): dieser Man ist rot dick („ovaj čovek je veoma debeo“). Međutim, ni engleski ni italijanski ni španski ne koriste na taj način reč „crven“ da bi pojačali značenje nekog prideva ili napravili oblike u superlativu. Simbolička snaga posebno je delotvorna u usmenoj književnosti, u pričama i legendama, u basnama i poslovicama.

Zadržimo se malo na bajkama, području gde izrazi za boju nisu brojni, ali uvek predstavljaju izrazito značenjska obeležja. Statistički i simbolički, tri boje prevazilaze sve ostale: bela, crvena i crna. Reč je o nasleđu koje dolazi iz starih vremena, gde, kao i u Bibliji, postoje i druge boje, ali im je uloga neznatna. Uprkos unapređenju plave u jeku srednjeg veka, uprkos bogatoj i ambivalentnoj simbolici zelene, uprkos začuđujućem slabljenju žute tokom vekova, u bajkama i basnama savremenog doba sve se i dalje vrti oko trijade bela-crvena-crna. Uzmimo primer Crvenkape, možda najčuvenije od svih evropskih bajki. Naročito je poznata u verziji Šarla Peroa (1697) i braće Grim (1812), ali ima i starijih. Prva pisana potvrda datira oko hiljadite godine i sačuvana je preko kratke poeme u obliku basne izvesnog Egberta, sholastika u službi episkopa iz Liježa. Oslanjajući se na usmeno predanje, on za svoje mlade učenike u stihove prenosi poučnu priču o devojčici obučenoj u crveno koja ide kroz šumu i čudesno se izbavlja od mladih izgladnelih vukova. Ono što je spasava, to su u isti mah njena hrabrost, njena pamet i crvena vunena haljinica dobijena od oca.

Od tog datuma, priča, prepisana u srednjem veku pod nazivom Crvena haljinica, obogaćuje se raznim epizodama i pojavljuje u brojnim verzijama. Ona koju je sačuvao Pero krajem XVII stoleća najraširenija je, ali još uvek nije konačna. Već tada nosi naslov pod kojim nam je poznata, Crvenkapa, i nalazi mesto u zbirci od osam bajki objavljenoj 1697. pod dva naziva: Priče ili bajke iz prošlih vremena sa poukom i Priče moje Majke Guske. Uprkos svojoj intenzivnoj književnoj i akademskoj aktivnosti, Šarl Pero, čuveni pisac predgovora za prvi Rečnik Francuske akademije, predvodnik modernista u sukobu s tradicionalistima, svoju slavu duguje upravo ovoj tanušnoj zbirci. Nepravedno, ali je tako.

Ispod Peroovog pera, priča o Crvenkapi je surova i loše se završava. Lepa i vaspitana devojčica sreće vuka u šumi i nesmotreno mu pokazuje kako da nađe put do kuće njene bake; vuk pojede staru gospođu, a zatim postavlja zamku za devojčicu, koju na kraju i proguta. Priča se okrutno završava vukovom pobedom. Kod braće Grim, priča ima srećniji ali neverovatniji kraj: lovac ubije vuka i raspori mu trbuh, odakle devojčica i baka izlaze žive i zdrave.

Bibliografija posvećena ovoj bajci pravi je okean. Već zbog samog odevnog komada označenog kao „kapica“, na primer, proliveni su potoci mastila. O čemu je tu moglo biti reči na kraju XVII stoleća? O običnoj kapi? Kapi s platnenim obodom? Pelerini s kapuljačom? Šeširu širokog oboda? Odgovori su bili raznovrsni, ali je zato malo tumača koji su se zaista zanimali za, prema našem mišljenju, suštinsko pitanje: zašto crvena? Ta boja, koja se u više navrata pojavljuje u priči, određuje i detetov nadimak, koji pak daje naslov bajci. U toj pripovesti čini se da je boja najznačajniji element. Ali zašto crvena?

Moguće je ponuditi više odgovora koji ne samo da nisu protivrečni, niti se pobijaju, nego se i upotpunjuju i obogaćuju. Crvena, pre svega, može da preuzme emblematsku funkciju, to jest da okarakteriše celinu priče i najavi dramatičan završetak: to je crvena boja nasilja, okrutnosti i prolivene krvi. Ovo nije pogrešno, ali je nedovoljno. Boljima se čine objašnjenja istorijskog tipa. Takvo je ono o običaju na selu da se deca oblače u nešto crveno da bi se bolje nadgledala. Taj stari običaj produžio se i mnogo kasnije. I u XIX stoleću, u Francuskoj i drugde, seljančice su često nosile kecelju ove boje: „Deco, evo idu goveda, sakrijte svoje crvene kecelje“, veselo peva jedna čuvena pesma Viktora Igoa.

Već pomenuti običaj da devojčica ili devojka za praznike odene crvenu haljinu takođe je relevantan. Već smo istakli da je seosko bojadisanje najuspešnije upravo u gami crvenih: među seljanima, lepa haljina gotovo uvek je crvena. Možda je tako i s devojčicom iz naše bajke: da bi otišla kod svoje bake, što je više-manje praznična prilika, ona nosi svoj najlepši odevni komad, crvenu kapicu.

Naučno objašnjenje čvršće je zasnovano: ono povezuje boju odeće i crvenu boju praznika Duhova. Dve starije verzije priče preciziraju da se događaj zbio na Duhove; još jedna da je devojčica rođena na Duhove. U prvom slučaju, ona sasvim razumljivo nosi obaveznu boju za taj praznik, boju Svetog duha: crvenu. U drugom, može se zamisliti da je još od rođenja na tako izuzetan i radostan dan bila predodređena za crvenu i da se uvek odevala u tu boju. Istim sledom misli, ali bez prizivanja crkvenog kalendara, može se takođe pretpostaviti da je ta crvena zaštitnička crvena, čarobna crvena koja razgoni sile zla. Evropske navike u vezi s bojom odeće svedoče o takvoj ulozi još od starih vremena pa sve do skorijeg doba. Uoči Drugog svetskog rata, u pojedinim oblastima Francuske, Nemačke ili Italije još uvek nije bila retkost da dete – devojčica ili dečak – nosi crvenu vrpcu koja ga navodno štiti od zle sudbine. Ponekad je već kolevka novorođenčeta bila ukrašena takvom vrpcom. Ta predostrožna crvena treba da bude bliska drugim crvenim bojama s magijskom ulogom, mnogobrojnim u mitološkim pričama, u srednjovekovnoj književnosti i usmenim predanjima. Takva je i crvena boja – blagotvorna ili škodljiva – kape patuljaka, gnoma, vilenjaka i različitih duhova šuma ili podzemnog sveta. Ili pak čuvena kapa nevidimka (Tarnkappe) iz starih germanskih legendi, vrsta kabanice ili kapuljače crvene boje koja onoga ko je nosi čini nevidljivim ili neranjivim. Na svoj način i crvena kapa naše devojčice jeste kapa nevidimka, ali takva koja je, barem kod Peroa, izgubila delotvornost: uprkos njenoj odeći, vuk ju je pojeo.

Više su sporne pretpostavke koje iznosi psihoanaliza, posebno Bruno Betelhajm u svom čuvenom delu Značenje bajki. Crvena boja kape navodno ima snažnu seksualnu konotaciju: devojčica više nije dete, već adolescentkinja u pubertetu ili u pretpubertetskom periodu, koja bi, u suštini, „veoma želela da se nađe u krevetu s vukom“, to jest s „muškarcem, snažnim i ispunjenim željom kao što je ispunjena i ona“. Krvavi pir u postelji bio bi metafora za gubitak nevinosti; devojčica ne gubi život, već gubi nevinost. Takvo mnogo puta ponavljano i razvijano objašnjenje ostavlja istoričara zbunjenim; ne zato što je isuviše napadno, već zato što je anahrono. Otkada je to crvena boja seksualne želje? Ima li čak smisla takvo pitanje pre Frojda? Dopušteno je pitati se o tome. Svakako, ta boja je odavno boja razvrata i bludničenja, ali prema psihoanalizi, u ovoj bajci uopšte nije reč o tome: reč je o prvim ljubavnim, pa čak i putenim uzbuđenjima. Međutim, u srednjem veku, kada se pojavljuju najstarije verzije ove priče, pa i krajem XVII stoleća, kada Šarl Pero piše svoju, prvi zanosi srca i čula nisu povezani s crvenom, nego sa zelenom, simboličnom bojom ljubavi u nastajanju. Ako bi psihoanalitičke teorije bile zasnovane na ovome – u šta sumnjam – Crvenkapa bi trebalo da bude Zelenkapa.

Mogla bi se predložiti i poslednja pretpostavka kao objašnjenje za crvenu odeću koju nosi devojčica. Ali da bi se to postiglo, crvenu više ne treba posmatrati izolovano, već u okviru trijade boja kojoj pripada, i analizirati je iz ugla semiotike. Kao i u drugim bajkama i u većini basni, priča se gradi na kruženju oko tri boje: crvene, bele, crne. U Crvenkapi, devojčica obučena u crveno nosi belu posudu s maslacem, a baka je odevena u crno (u postelji je zamenjuje vuk, što ništa ne menja u slučaju treće boje). U Snežani, devojčica bela kao sneg dobija od zle kraljice odevene u crno crvenu otrovnu jabuku. U basni Gavran i lisica, crna ptica koja je sletela na granu ispušta komad belog sira, a odmah ga se domogne životinja crvenog krzna. Mogu se navoditi i brojni drugi primeri, menjati protagonisti, premeštati boje, priča se svaki put organizuje oko ova tri hromatska pola. Oni čine sistem čija je narativna i simbolička efikasnost veća od običnog dodavanja značenja svakoj od ove tri boje razmatrane odvojeno. Ovde kao i drugde, u društvenoj praksi kao i u predstavama, crvena dobija svoj puni smisao samo ukoliko je povezana s jednom ili više boja, ili ukoliko im je suprotstavljena.

JP Službeni glasnik objavilo je i četvrtu knjigu iz serijala „Istorija jedne boje“ francuskog istoričara umetnosti Mišela Pastura posvećenu crvenoj boji. Posle studija o plavoj, crnoj i zelenoj boji, Pasturo u ovoj knjizi analizira mesto crvene boje u društvenoj i kulturnoj istoriji Evrope. Za nju važi da je najznačajnija boja, najbogatija poetičkim i simboličnim značenjima o kojoj imaju šta da kažu istoričari, lingvisti, sociolozi i antropolozi.

Kolika je kompleksnost značenja crvene boje pokazuje Pasturova analiza verovatno najpoznatije evropske bajke o devojčici Crvenkapi.

U dogovoru sa izdavačem prenosimo odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.