Istorija istorije umetnosti

U savremenom parčanju ove discipline na specijalne oblasti ili orijentacija na tzv. case studies, integralni projekti, poput Istorije istorije umetnosti Kristofera S. Vuda (A History of Art History, Princeton University Press, 2019), ravni su naučnoj drskosti.

U ranom 20. veku, do Ernsta Gombriha, iako nepotpuni, ovakvi projekti nisu bili retkost.

Nastojalo se na imperativu da istoriju umetnosti treba in toto predstavljati, a ranije ili docnije i njihove metodološke principe fiksirati.

Jedan istoričar umetnosti kao što je Ervin Panofski mogao je da piše o temama od gotskih katedrala, do animiranih filmova i ideoloških prethodnika hladnjaka na rols-rojs automobilima.

On je bio u postojanom dijalogu sa Ernstom Kasirerom o pojmu lepog kod Platona, da bi na kraju zasnovao sasvim autonomnu istorijsku-umetničku metodu.

Možda novija istorija umetnosti nije sasvim jedinstvena u tome da li da se ovakva holistička samorazumljivost discipline prihvati ili ne.

Ambiciozni projekti kao što je delo Jute Held, od poznog srednjeg do 20. veka (World Art History and the Rise of Western Modernism), potvrđuju takvu tendenciju.

I Vudova intencija je da istoriju istorije umetnosti deklinira kroz različite epohe i provuče kroz najrazličitija diskurzivna polja.

Njegova knjiga je na prvom mestu važan prilog o pitanju: kakvu odgovornost ova disciplina treba da snosi danas i u budućnosti?

Vudu nije stalo do istoriografskih metodoloških refleksija, već do intelektualnog obračuna sa pitanjem zašto ljudi istorijski razmišljaju o umetnosti i zašto se uopšte bave istorijom umetnosti?

Ovo pitanje otvara nepregledni broj sporednih tema, koja su za sebe uzevši, sva interesantna, ali koja provociraju široku diskusiju.

U svojoj srži Istorija istorije umetnosti nudi ništa manje do jedne teorije relativizma, jednu poetiku likovne umetnosti na liniji paradigmi poezije i jednu esejističku kritiku moderne, što Vud pod pojmom novissima naknadno zaoštrava u kontekstu savremene umetnosti.

Polazna tačka Vudovog razmišljanja je pojam relativizma, o kome on referiše još u predgovoru.

Relativizam, ističe Vud, podloga je moderne istorije umetnosti i osnovna tema knjige: „Relativism, or the recognition of not just one but many different concepts of art, is the basis of the modern disciplinary of art history. (…) Relativism, its invention and its detractors, its use and misuse, is a main theme of this book.“

Zanimljivo je da Vud ne razvija ovaj pojam iz istorijsko-kritičke perspektive američkog konteksta, recimo neopragmatizma Ričarda Rortija ili iz relativističke istorije nauke Pola Fajerabenda u njegovoj Against Method.

Vudov pojam relativizma ne oslanja se neposredno na teorije pragmatizma i postmoderne, iako se u istom duhu artikuliše.

Za Vuda je relativizam koncept istoričnosti istorije umetnosti samo jedna operacionalna funkcija u pogledu na jedan paradoks u njegovoj Istoriji istorije umetnosti.

Taj paradoks se može nazvati empatijskom teorijom egzistencije umetnosti oslobođene pojma istine.

Pojam umetnosti najpre će biti, preko paradigme poezije i kvazi-antropološkog pojma lepog, uzdignut kao bazalni pojam slike, artefakta ili objekta.

Vud se istovremeno odriče pojma istine, jer u opisima istorije umetnosti, o umetnosti je reč samo kao o relacionalnoj funkciji istine, ali ne u ontološkom ili u političko-etičkom smislu.

Paradoks pojma umetnosti bez istine nije Vudov problem, već je jedna od osnovnih tema estetike.

Čini se da je u 20. veku ovaj problem među svim kanonizovanim filozofijama umetnosti njen sastavni deo.

O umetnosti i istini pišu, na različite načine, Hajdeger (Der Ursprung des Kunstwerkes), Derida (La Verite en Peinture), Benjamin (Der Begriff der Kunstkritik in der deutschen Romantik) i Adorno (Austhetische Theorie).

Sve ove pozicije Vudu nisu nepoznate, iako mu, pri svim diferenciranjima, izmiče pitanje značaja istine u umetnosti.

Najdocnije od postmoderne, koju Vud u svoju istoriju ne uključuje, istorija umetnosti nije, za razliku od teorije književnosti, povela dublji dijalog i mnogo ređe je intervenisala u teoriji estetike.

Istorija umetnosti je pak ambiciozna duhovna disciplina kojoj nije potreban samo pojam istorije (istorizam, hegelijanizam, marksizam, univerzalizam, antropologija itd), već i pojam umetnosti i to u konsekventnom estetskom smislu, o čemu svedoče Vudovi diskursi o Geteu, romantičarima, Hegelu, Ničeu, Benjaminu, Hajdegeru i marksističkim teorijama u Engleskoj i Americi.

Vudovo osnovno razumevanje istorije umetnosti zasniva se ne samo na tekstovima, već i na intimnom poverenju prema artefaktima: „Intimicy with art is a prerequisite of good art history.“

Osnovni problem u Vudovoj Istoriji istorije umetnosti počiva u njegovom izboru primera na osnovu kojih zasniva svoje sudove.

Vudova knjiga je sa jedne strane istorijsko-kritički pamflet o jednoj umetničko-istorijskoj disciplini u najboljem smislu i nudi ovoj disciplini mogućnost jedne nove tradicije od koje se ona može distancirati.

Sa druge strane, Vud se kreće na uskoj putanji između rekonstrukcije kritike izvora i svog koncepta relativizma.

U svakom slučaju ovde je reč o delu u kome se elokvencija i refleksija stapaju u diskurzivni jezik discipline čije je Vud jedan od internacionalno najuglednijih protagonista.

Vud je profesor na Njujork univerzitetu, a njegova knjiga je, čini se, obavezna lektira za sve istoričare umetnosti.