Istorijska nauka kasni u proučavanju raspada Jugoslavije

Međutim, u skorije vreme, kada na trafici uzmem subotnji broj, uvek imam dozu napetosti, dok listam stranice i otkrivam da li me je neko od redovnih autora pomenuo i u kom kontekstu. Naime, kad ima potrebe za začinom koji daje ukusu temama kakve su rehabilitacija, „revizonizam“, Drugi svetski rat, fašizam, desnica u Hrvatskoj, ubacite Bojana Dimitrijevića i stvari su odmah jasnije i koloritnije. Tako je bilo i ove subote. Moj stari i duhoviti poznanik, usto još i imenjak Bojan Tončić, dao je kratak prikaz moje nove knjige biografije o komandantu Vojske Republike Srpske, generalu Ratku Mladiću pod nazivom „Komandant“.

U današnje vreme, ući ili ne ući u polemiku na novinskim stranicama (pa tako i dragog mi „Danasa“) čini mi se kao uči u priču o tamnom vilajetu: kajaćeš se šta god uradiš. Ako ostane bez odgovora, znači kritičar je u pravu, a ako odgovoriš, onda rizikuješ da se u polemiku uključi bilo ko, i da te polemika eksplodira i ode u neslućenim pravcima. Ipak, radi razjašnjenja javnosti koja, kao i ja, čita „Danas“ i do čijeg stava držim, pa makar prema mojoj malenkosti bio potpuno negativan, pišem ovaj kratki odgovor.

Pored mog profesionalnog proučavanja rata u bivšoj Jugoslaviji, jedna od namera ove biografije je bila da generala Mladića stavim u istorijski kontekst rata 1991-1995, da pokažem njegovu ulogu u komandovanju Vojskom Republike Srpske kao i svim vojnim i političkim događajima koji su se odvijali u toku rata. U tu svrhu, koristio sam svima dostupnu, a enormnu, građu Haškog tribunala, nebrojene sate video materijala, i intervjuisao jedan broj generalovih saradnika i savremenika. Koristio sam ovdašnjoj javnosti nepoznatu izvornu zarobljenu građu JNA i VRS, a koja se čuva u zagrebačkom Centru za proučavanje domovinskog rata – kada je reč o njegovoj karijeri kao komandanta kninskog korpusa 1991-1992. Ovo govorim zbog tendencioznog naslova prikaza „Ritam patriotskih falsifikata“, koji možda i nije dao moj imenjak Tončić. Srpski nacionalista nisam, patriota svakako jesam, a falsifikator nikada. Da li neko veruje da se falsifikatima može Mladić braniti u situacija kada u haškom tribunalu postoji dokumentarna građa svih tipova??? Sačuvana i potpuno izložena javnosti.

U nekim susednim bivšim jugoslovenskim republikama, aktivno se skuplja građa, piše i govori o ratu 1991-1995. Na srpskoj strani vlada svojevrstan naučni muk. Bavljenje istorijom najnovijih događaja prepušteno je političkim naukama, sociologiji, nevladinim organizacijama, publicistima, memoaristima i istraživačima lokalne istorije. Sistematskog bavljenja ratovima 1991-1995. nema. Arhivska građa je domaćim istraživačima u potpunosti nedostupna, iako je od 2001. gotovo na svaki zahtev haškog tribunala za davanje tražene građe pozitivno odgovoreno. Mlađe kolege istoričari bave se školskim temama u trci za ispunjavanjem potrebnih normi za opstanak u nauci, a stariji svesni skliskosti teme i potrebe za dugogodišnjim istraživanjima, klone se bavljenjem ratovima devedesetih. Pojedinci iz političke garnitura koja je trenutno na vlasti u Srbiji, sastavljene od, inače nesastavljivih levo-desnih komponenti, ne ustručavaju se da javno i potpuno suvereno tumače pojedine istorijske događaje i daju ocene. Međutim, sistematski pristup države da sabere i učini dostupnim sve istorijske sadržaje iz rata 1991-1995 i dalje izostaje. Zbog svega ovog, istorijska nauka u Srbiji kasni za komšijama u proučavanju događaja raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili.

Naravno, današnja javnost preplavljena informacijama i bez mnogo želje da se udubljuje duže u pojedine istorijske probleme, traži proste odgovore u stilu: „da“ ili „ne“. Štaviše, protok informacija nije učinio da se događaji i ličnosti iz najbliže (srpske, jugoslovenske) prošlosti doživljavaju kao kompleksni, već se o njima govori jezikom glorifikacije ili osuda. U delu javnosti, već samim izborom teme, istoričara će poistovetiti sa temom kojom se bavi. Uglavnom u negativnom, ređe u pozitivnom smislu. Ovo pišem iz svog iskustva baveći se nekim drugim, kao što je general Mladić, jednako „kontroverznim“ temama i ličnostima iz savremene srpske istorije.

Svestan ovakvog stava prisutnog u javnosti, bio sam sasvim siguran da će se moja Mladićeva biografija čitati preko onog dela koji govori o zločinu u Srebrenici. Jer danas govoriti o generalu Mladiću uvek uključuje zločin u Srebrenici. Kako god ga ko kvalifikovao, od potpunog negiranja do insistiranja da je reč genocidu. Moja ideja je bila da složim događaje iz jula 1995 po redu njihovih dešavanja i da nemajući ni sam jasne odgovore na pojedina pitanja, te dileme postavim i sebi i čitaocu.

Ponoviću neka i ovde, donekle i sa namerom da odgovorim mom uvaženom kritičaru Tončiću: da li je vlada u Sarajevu žrtvovala podrinjske enklave pa tako i Srebrenicu, o čemu govore pojedini ratni akteri bošnjačke strane, da pomenem samo prvog komandanta Armije BiH Sefera Halilovića ili šefa policijske stanice u Srebrenici Hakiju Meholjića? Da li je slučaj ubistva jednog od pripadnika specijalne brigade MUP-a Republike Srpske bio okidač za masovno ubistvo? (dakle nije reč o autorovoj „kreaciji“ već o istinitom događaju o kojem je vođena rasprava na Haškom tribunalu) Kakav je i čiji motiv da se naredi likvidacija svih zarobljenika, dok je general Mladić u Beogradu? Zašto je postupak u Žepi dve nedelje kasnije bio drugačiji i snage Armije BiH propuštene ka Srbiji? Koliki je zaista realan broj ubijenih i da li u dostignutu brojku ulaze i oni Srebreničani koji su nastradali ranije i kasnije tokom rata? Da li je taj događaj trebao da bude uvod u vazdušnu intervenciju snaga NATO ili zamenu teritorija između srpske i bošnjačke strane? Kako to da je srpska strana optužena u Haškom tribunalu da planira genocid samo na bazi navodnog razgovora dvojica pripadnika službe bezbednosti VRS po ulasku u Srebrenicu? Kada se dodaju i neki drugi događaji iz rata u Bosni, samo pobrojati pitanja i dileme predstavlja ozbiljan naučni izazov.

Konačno, da ne zaboravim: izlazak ove knjige u javnost, suočio me je sa otkrićem postojanja naoko nevidljive, ali izuzetno delotvorne cenzure na internetu i u delu medija. Tako je Facebook stranica izdavača „Vukotić medija“, kao i dve stranice knjižara koji oglašavaju i prodaju ovu knjigu, bile blokirane od strane Facebooka na periode od 24, 48 sati odnosno na sedam dana, kada god bi postavili naslovnu stranu knjige sa likom generala Mladića! I kada sam bio pozvan da govorim o njoj na nekim TV stanicama, posle nekog vremena pozivi su otkazivani. Stoga, nemam nameru da polemišem sa mojim imenjakom Tončićem. Hvala mu na trudu što je prikazao moju biografiju generala Mladića. A neka protok vremena i sud čitalaca potvrdi ili demantuje kakav je bio komandant.