Istorijsko sretno vreme

Uz muziku i ples, na potezu između Brandenburške kapije i Stuba pobede, dugom svega 1.200 metara, oko 90 institucija iz svih 16 nemačkih pokrajina, predstavilo je u stotinak razapetih šatora, na brojnim binama i tribinama, sve ono što je karakterisalo ovu zemlju u proteklih 60 godina, koja se iz nacističkih i staljinističkih ponora uzdigla u red priznatih demokratskih nacija i država. Takvo šta nikome ne pada s neba, za to je bilo potrebno mnogo mudrosti i strpljenja, pa i sreće.

Nemački put ka sreći i blagostanju

Par dana uoči ovih rođendanskih svečanosti, bivši nemački kancelar Helmut Kohl, koji je upravljao SR Nemačkom od 1982. do 1998, u autorskom prilogu u Bildu govorio je s velikim respektom o prvom nemačkom posleratnom kancelaru Konradu Adenaueru: „Mi Nemci imamo, dakle, sve razloge da se s ponosom i zahvalnošću sećamo, u ovoj jubilarnoj godini, važnih deonica na našem putu, koje smo prešli delom odvojeno, a delom zajedno. One pokazuju jasno ono što se inače rado previđa – istorija je rezultat delovanja ljudi. U tom smislu je izvesno, bez Adenauera Nemačka ne bi bila ono što jeste i kakva jeste. To važi i za Evropu…“ Kol je prezentovao i ocenu bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera o Adenaueru. I po Kisindžeru je „Adenauer bio veličanstveni savezni kancelar i sretan slučaj za Nemce. Njegova najveća zasluga bila je što je uvezivanje njegove zemlje u zapadni savez zemalja postavio ispred cilja ponovnog ujedinjenja zemlje – nasuprot svojim političkim protivnicima, koji su nacionalnu politiku gurali u prvi plan, te je Nemačkoj pretila opasnost da bude izolovana“.

Iz ovdašnje perspektive gledano, podjednako je poučno i ono što je nekadašnji Brantov savetnik, Egon Bar govorio za vreme rođendanskih svečanosti u Berlinu, o najvažnijim momentima „na nemačkom putu ka sreći“. Bar je, naime, govorio o Brantovom klečanju u Varšavi, što je bio „spontani moment“, jer je Brant tek u Varšavskom getu shvatio „da je samo polaganje venaca nedovoljan čin“, kazao je Bar, direktno se pozvavši na ono što mu je rekao Brant posle tog čina. Po Baru, tek je Brantova istočna politika uverila saveznike i komšije da nemaju razloga da se i dalje plaše Nemačke. Bez tog uverenja, opet, ne bi Nemci 1990. dobili tako lako nazad svoju izgubljenu suverenost.

Iz oba navedena primera mudrog političkog angažmana, i Adeanaurovog i Brantovog, jedanput okrenutog ka Zapadu, a drugi put Istoku, moglo bi, svakako, ponešto da se nauči i u zemlji Srbiji, početkom trećeg milenijuma.

Na početku beše Ustav

Nedelju dana uoči rođendanskih svečanosti, nemačka kancelarka Angela Merkel obratila se naciji rečima: „Dragi sugrađani i sugrađanke, 23. maja slavimo rođendan SR Nemačke. Godine 1949, samo četiri godine nakon užasa nacionalsocijalističke diktature, iskoristili su očevi i majke, tvorci Ustava šansu za novi početak. Iz ruševina Drugog svetskog rata razvila se demokratija i nacija koja uživa ugled širom sveta. Socijalno-tržišna privreda donela je nama Nemcima do tada nepoznato blagostanje i socijalnu sigurnost. Ipak, moralo je da prođe još 40 godina da bi mogla da se ostvari i sloboda i demokratija u celoj Nemačkoj. Tek je mirna revolucija iz 1989. dovela našu zemlju na put ponovnog ujedinjenja, u miru i slobodi… Nema sumnje, istorija SR Nemačke impresivna je priča o uspehu. Mi Nemci imamo sve razloge da se radujemo i da 23. maja zajedno slavimo ovaj rođendan…“

I, zaista, i u anketama su nemački građani stavljali do znanja da su svesni vrednosti demokratije u kojoj žive i uživaju. „Tek kada se vratite iz inostranstva i vidite čiste ulice i trgove, kao i demokratiju koja funkcioniše, i pravnu državu, postajete svesni vrednosti koje imate“, rekao je jedan mladi čovek na berlinskim ulicama.

I na sami rođendan Merkelova se obratila javnosti posredstvom lista Berliner cajtung (BC), izrazivši uverenje da je upravo „Grundgesetz“ bio „velika sreća“ za ljude u SR Nemačkoj. „Mi slavimo slobodu, jedinstvo i demokratiju“, napisala je Merkelova u prilogu za BC, „a ključ za veliku sreću leži u jednoj rečenici – ljudsko dostojanstvo je nedodirljivo“. Time je jasno rečeno, podvukla je Merkelova, da nisu „ni država, ni partija, niti jedna određena društvena klasa mera stvari, nego je to čovek s njegovim neotuđivim dostojanstvom, koje stoji u središtu“.

Proslava šezdesetog rođendana SR Nemačke započela je, u stvari, već dan ranije, 22. maja, ekumenskom službom u Berlinskoj katedrali, a zatim se nastavila u jednom berlinskom teatru, svečanom akademijom, a vrhunac je dostigla dan kasnije, na berlinskim ulicama. U središtu svih tih svečanosti bio je nemački Ustav, usvojen 23. maja 1949, koji je namerno nazvan „Osnovnim zakonikom“.

I novi-stari nemački predsednik Horst Keler, na ovoj svečanoj akademiji govorio je o nemačkom Ustavu biranim rečima, apostrofirajući njegovu najčuveniju rečenicu: „Dostojanstvo čoveka je nedodirljivo.” Po Kelerovim rečima, SR Nemačka se u proteklih 60 godina pretvorila u otvoreno društvo, okrenuto prema svetu, pa se mnoga pozitivna kretanja u svetu mogu pripisati i nemačkom angažmanu.

Stari i novi nemački predsednik

Na sam 60. rođendan SR Nemačke, 23. maja, Savezna skupština, sastavljena od članova Bundestaga i Bundesrata, kao i od specijalno biranih delegata iz sveta umetnosti, sporta, u zgradi Rajhstaga, u kojoj zaseda Bundestag, samo za ovu priliku, i službeno je izabrala dr Horsta Kelera za novog predsednika SR Nemačke. Reizabran je već u prvom krugu.

Istorijski su razlozi, inače, odredili da nemački predsednik ima vrlo malu mogućnost uticaja na dnevnu politiku. Naime, u Vajmarskoj republici, tadašnji predsednik imao je veliku političku moć, smeo je, čak, da ukida ustavne zakone. Upravo je to i bilo zloupotrebljeno kada su Hitlerovi nacionalsocijalisti preuzeli vlast mirnim putem. Posle je bilo kasno. Zbog toga nemački predsednik, posle sloma Hitlerove diktature, ima tek pravo i obvezu da međunarodnopravno zastupa svoju zemlju. Doduše, on potpisuje i savezne zakone, koji bez njegovog potpisa ne mogu da se proglase i stupe na snagu. Nemački predsednik, inače, bira se na pet godina, uz maksimalno dva mandata, a da bude biran i izabran može svaki Nemac koji je navršio 40. godinu.

Nastavlja se