Posle proglašenja nezavisnosti Kosova Srbiji je udaren novi šamar. Srpska javnost je, kao i ona u Hrvatskoj posle presude „vukovarskoj trojici“, s razlogom zanemela, potom energično reagovala, bolje reći pohisterisala, pa osudila to što je Haški tribunal bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske i premijera Kosova Ramuša Haradinaja, oslobodio svih 37 tačaka optužnice za koje se teretio.
Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, prema svemu sudeći, ništa nije preduzelo kako bi sprečilo oslobađajuću presudu Haradinaju. Pravno gledano, svidelo se to nama ili ne, ono nije dobro odradilo svoj posao, niti se, dok je taj postupak trajao, previše bavilo njime.

Zastrašivanje svedoka veliki problem

Koautor knjige „Lov“ Čak Sudetić povodom slučaja Haradinaj podsetio je na problem zastrašivanja svedoka i naveo da je zaštita izloženih svedoka jedno od pitanja koje može biti presudno za opstanak ili propast međunarodnog pravosuđa uopšte.

Na pitanje kako je moguće da nijedan slučaj zastrašivanja svedoka, a prema nekim navodima čak i ubistvo svedoka (u slučaju Haradinaj), nije mogao biti dokazan, Sudetić je odgovorio da je za Tribunal bilo praktično nemoguće da sprovodi istrage o zastrašivanju svedoka zato što nije imao podršku u istraživačkim radnjama na terenu na Kosovu. „Realnost je da Tribunal zavisi od lokalnih vlada i da je lokalna policija, zajedno s međunarodnim faktorima na Kosovu, potpuno podbacila u zaštiti svedoka koje smo zvali ili koje smo planirali da zovemo“, rekao je Sudetić.

Haradinaja je tužilaštvo teretilo za smrt najmanje 40 civila – Srba, Roma i Albanaca – tokom rata na Kosovu i tražilo dvadeset pet godina zatvora, ali je tročlano sudsko veće, sa sudijom Alfonsom Orijem na čelu, konstatovalo da su izneti dokazi bili „nejasni, nedorečeni ili nepostojeći“, te su Haradinaj, kao i drugooptuženi Idriz Baljaj zvani Toger, pušteni na slobodu. Treći optuženi, Lahi Brahimaj, koji je tokom rata upravljao logorom OVK u selu Jablanica, dobio je šest godina zatvora zbog mučenja i okrutnosti prema zarobljenicima. Sud je, osim toga, konstatovao da dokazana ubistva i napadi koje su jedinice pod Haradinajevom komandom vršile „ne mogu ni po obimu ni po učestalosti da se kvalifikuju kao napad na civilno stanovništvo“.
Tužilaštvo za ratne zločine, na čelu s Vladimirom Vukčevićem, tek je posle izricanja presude reagovalo i ocenilo da je Tribunal zreo za remont, to jest penziju. Sam Vukčević je kao indikativno naveo da je devetoro svedoka tokom postupka ubijeno, dok je rad tog tužilaštva pohvalio.
Srbija je posle izricanja presude najavljivala žalbe na oslobađajuću presudu, mahala dokazima, porukama o prekidu saradnje, preispitivanju nepravednih odluka… De fakto, srpski establišment se ponaša bespomoćno i neadekvatno s obzirom na činjenicu da, iako su postojali pravni mehanizmi, ništa nije preduzeto na vreme. Nije se čak postavilo pitanje koji i kakav tužilac radi istragu i koliko je on u tome dobar, što se moglo utvrditi na osnovu uvida u njegov prethodni rad, ukazuju upućeni.
I sam glavni haški tužilac Serž Bramerc rekao je prilikom prvog dolaska u Beograd da Tužilaštvo nije zadovoljno presudom Haradinaju i da ga „posebno brine činjenica da tužilaštvo nije bilo u stanju da predstavi sve dokaze sudu usled činjenice da se neki svedoci nisu pojavili uprkos svim našim naporima“.
Postavlja se pitanje zašto srpsko tužilaštvo nije tražilo da se prekine postupak protiv Haradinaja, kada se moglo predvideti u kojem pravcu će ovaj trogodišnji sudski proces ići, zašto nije traženo da predmet bude ustupljen našoj zemlji, što predviđa pravilo 11 BIS Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Postoji i pravna mogućnost da se Haradinaju sudi u odsustvu za određena dela. Međutim, naše tužilaštvo ni danas ne spominje ništa od navedenog, iako je suđenje u odsustvu jedno od pravnih sredstava koje Srbija ima kao legitimnu mogućnost.
Stručnjaci ukazuju na to da je odmah posle pisanja optužnice bilo jasno da ona ne može biti dobijena, pa se neki pitaju da li je takva prilika namerno propuštena. Može se zaključiti da se srpsko tužilaštvo možda bavilo nekim važnijim pitanjima, a propustilo da obezbedi relevantne dokaze protiv Haradinaja i pristupi ovom slučaju s više pažnje.
Prozivka je stigla i od samog Haradinaja koji je p(r)ozvao Tužilaštvo za ratne zločine Srbije da na Kosovu istraži navode kojima ga terete. On je izjavio i da je tokom njegovog komandovanja OVK u operativnoj zoni Dukađini ubijeno šest srpskih civila na različitim mestima, za šta ga je teretila optužnica, i da ne postoji ništa drugo što se desilo van optužnice. Haradinaj tvrdi i da nije ubijeno devet svedoka, jer je trebalo da svedoče protiv njega. On kaže da je „poginuo samo jedan svedok i to u saobraćajnoj nesreći u Crnoj Gori“, a da je protiv njega u Hagu „svedočilo sto ljudi“.
O ignorantskom stavu srpskog Tužilaštva tokom suđenja i pravnim propustima govorili su pojedini novinari i predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. Ona je, između ostalog, ocenila da je ova presuda „presedan i da je katastrofalno to što sud, to jest tužilaštvo, nije uspelo da dokaže zločine protiv čovečnosti i obezbedi dokaze da je u pitanju zajednički zločinački poduhvat“. Ona je rekla da je „svako ko je pratio suđenje mogao da vidi da tužilac nije dorastao tom predmetu, da on nema dovoljno znanja“.
Atmosfera i reakcije u Srbiji posle ove presude gotovo su identične onima koje je u Hrvatskoj izazvala presuda Haškog tribunala takozvanoj „vukovarskoj trojci“, bivšem oficiru JNA Miroslavu Radiću za slučaj Ovčara, načelniku za bezbednost Prve gardijske brigade JNA Veselinu Šljivančaninu i Miletu Mrkšiću, komandantu gardijske brigade.
Sve ono što su najavljivali njihovi politički lideri moglo bi se primeniti i na Srbiju u slučaju oslobađajuće presude Haradinaju, a što ipak nije donelo nikakve rezultate i izgleda kao bacanje prašine u oči ozlojeđenoj javnosti.
Naime, kada je bivši oficir JNA Miroslav Radić oslobođen, u Srbiji se to smatralo pravdom, dok je u Hrvatskoj to izazvalo reakcije, baš kao što je sada izazvala ova oslobađajuća presuda za Haradinaja.
Sličnost je neverovatna, hrvatski premijer Ivo Sanader je posle oslobađanja trojice visokih oficira bivše JNA uputio generalnom sekretaru UN Ban Ki Munu protestno pismo. Nameru da isto uradi najavio je Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Hagom.
U pismu, u kojem hrvatski premijer još jednom ponavlja svoje razočaranje i zaprepašćenje presudom, navodi se kako su zatvorske kazne Mrkšiću i Šljivančaninu, kao i oslobađajuća presuda Radiću, „u očitom raskoraku sa istorijskim činjenicama njihovih nedela“, te da je „došao trenutak da se ozbiljno preispitaju svi aspekti rada Haškog suda, posebno u kontekstu njegovog neuspeha da služi pravdi na uravnotežen, ujednačen i nepristrasan način“.
Srpski premijer Vojislav Koštunica je odluku Haškog tribunala da oslobodi Haradinaja nazvao „mračnom“ i rekao da ona svedoči da o tome da je reč o sudu koji ne postoji da bi se izricala pravda. „Očigledno je da je to sud koji je pored ostalog napravljen da se onima koji su počinili zločine, kao što je Haradinaj, izda zvanično uverenje da su nevini“, rekao je Koštunica.
Hrvatski predsednik Stjepan Mesić izjavio je da je zabrinut i razočaran zbog presude Haškog tribunala „vukovarskoj trojci“ za zločine na Ovčari. Mesić je rekao da veruje da se „presuda neće održati i da će drugostepena presuda biti pravedna i utvrditi odgovornost ‘vukovarske trojke’ za zločine koje su počinili“.
Predsednik Srbije Boris Tadić ocenio je, pak, da je odluka sudskog veća Haškog tribunala da oslobodi jednog od komandanata OVK Ramuša Haradinaja velika nepravda i unižavanje kredibiliteta Međunarodnog suda za ratne zločine. „Ovakvom odlukom nije zadovoljena pravde i ne ohrabruje Srbe i druge nealbance da će u budućnosti imati miran i bezbedan život na Kosovu“, rekao je predsednik Tadić.
Potom sledi Tužilaštvo Haškog tribunala koje je najavilo žalbu (baš kao i u slučaju Haradinaj) na presudu po kojoj je Mile Mrkšić dobio 20, Veselin Šljivančanin pet, a Miroslav Radić oslobođen optužbi za zločin na Ovčari kod Vukovara 1991. godine.
Ljajić je tada ocenio da bi reakcije iz Hrvatske na presude Tribunala „vukovarskoj trojci“ mogle samo da „dalje raspiruju strasti, što nam u ovom momentu nije potrebno“. Svako komentarisanje, kao i ono iz Hrvatske, dodaje Ljajić, nije uputno jer je reč o presuđenim stvarima, „na koje ni ja nisam do sada davao komentar, čak i kada je bilo puno osnova da se nešto kaže o dosadašnjim presudama haškog suda“.
Svi štampani mediji u Hrvatskoj objavili su tada komentare slične onima u Srbiji danas i izveštaje posle objavljivanja presude Haškog suda, ocenjujući da su one preblage i neadekvatne počinjenom zločinu, a pre samo nešto više od šest meseci glavni naslov je bio: „Radić slobodan, Hrvati ljuti, najava žalbe“.
Tako, primera radi, Jutarnji list u izveštajima iz Vukovara prenosi reakcije „ogorčenih i iznenađenih“ članova porodica ubijenih na Ovčari, a vukovarski ratni veteran Stipo Šeremet listu je izjavio kako je presuda ponižavajuća za žrtve, ali i za članove njihovih porodica. Iste metode koristila je i srpska štampa kako bi ukazala na pogubne posledice u slučaju Haradinaj.