Istražiti priču do kraja

Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu počelo je istražne radnje o tome da li su oteti kosovski Srbi 1999. prebacivani na sever Albanije, gde su im vađeni organi i prodavani na Zapadu.
Kako je objasnio Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, to tužilaštvo je predložilo da se saslušaju i Karla del Ponte i Florans Artman, bivša glavna tužiteljka Tribunala i njena portparolka.
– Sve je sada u rukama istražnog sudije – rekao je Vekarić.
Del Ponteova je u svojoj knjizi „Lov“ napisala da je Haško tužilaštvo tokom istrage o zločinima OVK 1999. nad Srbima, Romima i drugim etničkim zajednicama „imalo ozbiljna saznanja da je najmanje 300 ljudi otetih na Kosovu odvedeno na sever Albanije, gde su im vađeni organi, koji su potom prodavani na crnoj berzi“.

Zahtev Svetskoj zdravstvenoj organizaciji da se ukljući u istragu

Povodom tvrdnji Karle del Ponte o trgovini organima Srba zatvorenih u logorima na KIM i na severu Albanije tokom i posle NATO bombardovanja 1999, Srpsko lekarsko društvo Kosova i Metohije zatražilo je od Svetske zdravstvene organizacije da se uključi u istragu, izjavio je za Danas Milan Jakovljević, predsednik Društva.

Prema njegovim rečima, od Svetske zdravstvene organizacije očekuje se da ispita sve svoje članove koji su radili na KIM, a državi Srbiji takođe je upućen zahtev da povede istragu o navodima Karle del Ponte. Direktori Zdravstvenog centra u severnoj Mitrovici i Doma zdravlja u Gračanici Marko Jakšić i Rada Trajković rekli su za Danas da su nezvanične priče o trgovini organima Srba zatvorenih u logorima na KIM i u severnom delu Albanije počele da kruže po Pokrajini, posebno među međunarodnim izvorima, još tokom leta 1999, ali da nije bilo nikakvih konkretnih dokaza.

Rada Trajković kaže da su Srpska pravoslava crkva i Srpsko nacionalno veće KIM, čiji je ona predsednik Izvšnog odbora, sve sakupljene podatke o stradanju kosovskih Srba dostavili nadležnim državnim organima.

Zoran Stanković, specijalista za sudsku medicinu i patologiju, nekadašnji načelnik VMA, kaže za Danas da se nikada nije sreo sa takvim slučajevima.
– Tu priču treba istražiti do kraja. Činjenica je da u svemu tome ima mnogo emocija, i to je ono što nije dobro. Radio sam obdukciju na oko 50 leševa na Kosovu i Metohiji, među kojima je bilo i Srba i Albanaca, ali ni na jednom nisam našao trag vađenja organa, mada su bili u stanju raspadanja – kaže Stanković.
Prema njegovim rečima, organi se mogu uzimati i sa živih i sa mrtvih ljudi. Tako je sa mrtvih moguće uzeti očne jabučice, kožu, slušne koščice, a sa živih srce, jetru, bubreg. Kod oduzimanja organa sa leševa nisu potrebni posebno sterilni uslovi. Međutim, uzimanje organa sa živih je složeniji proces koji mora obavljati tim eksperata u veoma sterilnim uslovima i u operacionoj sali. Nakon toga, ekipa hirurga može odmah da izvrši transplantaciju izvađenog organa osobi kojoj je potreban, što opet zahteva veću organizaciju i sterilnost, ali može i organe da preveze u neke zdravstvene ustanove.
– Ukoliko se to obavljalo, onda je to morala da radi vrlo stručna i uigrana ekipa. Zdravstvena ustanova koja prima organ za transplantaciju mora da verifikuje da je primila organ. Ukoliko se organi transportuju avionom ili helikopterom, let mora biti najavljen. Neki trag mora da postoji. Organi se transportuju u posebnim uslovima i u određenom vremenskom roku.
Pregledom leša može se utvrditi da li su organi vađeni, ali ne i kod onih bez tkiva. Leševi sa Kosova uglavnom su bili ili u stanju poodmakle truleži ili su to bile samo kosti – objašnjava Stanković. On dodaje da ukoliko je istina da je pronađena baraka sa lekovima i instrumentima, to bi odmah trebalo istražiti tako što će hirurzi koji se bave transplantacijom utvrditi da li je pronađenom aparaturom moguće obavljati vađenje i presađivanje organa i da li se lekovi koji su pronađeni koriste u te svrhe.
Srpske vlasti su pre sedam godina Haškom tužilaštvu dostavile spisak tajnih zatvora na Kosovu i severu Albanije, ali prema tvrdnjama tadašnjeg potpredsednika Vlade Nebojše Čovića, nikada nisu dobili odgovor na materijal koji su spremile službe bezbednosti, jer Kfor i Unmik nisu hteli da sarađuju u istrazi. Obe međunarodne misije na Kosovu su odbacile ove Čovićeve navode.
Gvozden Gagić, savetnik predsednika Komisije za nestala lica, kaže za Danas da su se nakon formiranja Komisije za primenu Vojno-tehničkog sporazuma tokom 1999, pojavile prve informacije o masovnim grobnicama i pojedinačnim grobnim mestima na području Makedonije i Albanije.
– O svim tim saznanjima obaveštavali smo Kfor i Unmik i insistirali da se te činjenice utvrde. Imali smo informacije o regionu u kojem se nalaze, ali ne i tačnu lokaciju. Dobili smo odgovor od Kfora i Unmika da je njihov mandat vezan samo za Kosovo i Metohiju i da oni ne mogu da vrše pretrage terena u Makedoniji i Albaniji. Direktno smo obavestili tadašnju glavnu tužiteljku Karlu del Ponte, a ona se ogradila da je njen mandat do 10. juna 1999. i da može da radi slučajeve samo do dolaska mirovnih snaga na Kosovo – ističe Gagić.
Po njegovim rečima, sve osobe koje su bile spremne da daju neke podatke nisu htele da komuniciraju sa srpskim službama bezbednosti. Gagić ukazuje na to da je uglavnom reč o Albancima, koji su Srbima sačuvali neku imovinu nakon njihovog nestanka. Na pitanje da li postoji okvirna procena o kojem broju osoba je reč, Gagić kaže da je teško davati procene, ali da je bilo informacija da se oko 400 ljudi nalazilo u rudniku Burel.
– Nismo pronašli dokaze. Lica koja su tada potencijalno bila u rudniku Burel sa albanske strane, jedan deo tih tela je kasnije pronađen na Kosovu, identifikovan je i predat porodicama. Ne isključujemo mogućnost da je to informacija o 400 tela i da su njihova tela kasnije vraćena na Kosovo i sahranjena, ali nemamo dokaza – rekao je Gagić.
Vladan Batić, bivši ministar pravde Vlade Srbije kaže da to ministarstvo nije naišlo na dokaze o trgovini organima na Kosovu i Metohiji, ali da je to, ukoliko su tvrdnje tačne „najmonstruozniji zločin još od vremena Jozefa Mengela, Hitlerovog doktora smrti, do danas“.
– U vezi sa trgovinom organima, nismo ništa našli. Bila je priča da se na prostoru Dukađini na kome je operisala OVK, kidnapuju ljudi i odvode na sever Albanije. Imali smo dokaze o otmicama, ali ne i to šta se dalje sa otetima dešavalo, kaže Batić.