Istraživanje Fondacije „Slavko Ćuruvija“ : Veliki broj napada na novinare ostaje neprijavljen

Programski koordinator fondacije Rade Đurić je na predstavljanju istraživanja kazao da je sastav stalne radne grupe „u osnovi učinjen tako da ne može trenutno da se menja“, ali je ukazao da su „shvatili da je ogroman problem i izostanak sudskih organa u njegovom radu, koji su zapravo kreatori sudske prakse“.

Stalna radna grupa osnovana je 2016. godine a čine je predstavnici Republičkog javnog tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova i devet novinarskih udruženja.

On je dodao da je istraživanje pokazalo da nije pridato dovoljno pažnje činjenici da novinari ne znaju mnogo o načinima na koje mogu da podnesu krivičnu prijavu i da ne mogu uvek da zaključe da li je došlo do napada koji se vezuje za krivično delo, „ili je to prosto samo pritisak“.

„Novinari osećaju ogroman strah i nepoverenje prema samim institucijama. Ne gledaju institucije kao na prijatelja“, ocenio je Đurić.

Đurić je ukazao na značaj kontakt tačaka koje su proizvod sporazuma izmedju Republičkog javnog tužioca, Ministarstva unutrašnjih poslova i novinarskih udruženja, vezan za bezbednost i zaštitu novinara.

„Kontakt tačke su postale ključna mesta, čiji je osnovni zadatak hitna i brza reakcija. Sa druge strane je neka vrsta kombinacije praćenja slučajeva koji su vezani za napade na novinare“, istakao je on.

Đurić je rekao da su rezultati rada kontakt tačaka različiti, da u većim gradovima kontakt tačke rade dobro svoj posao, dok u manjim mestima, gde, „nema puno slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara, kontakt tačke se ne snalaze baš tako dobro“.

Sudija krivičnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Aleksandar Trešnjev istakao je da se problem najčešće javlja mnogo pre suda, da se „najčešće javlja u početnim fazama, odmah nakon učinjenog krivičnog dela, ili evetualno u fazi istrage“.

On je istakao da ukoliko se dokazi „ne fiksiraju odmah u startu“, kasnije postupak ne može više da se završi niti presudom, „a najčešće ni optužnicom“.

„Suština svakog krivičnog postupka jeste da postoje dokazi koji ukazuju da je odredjeno lice učinilo krivično delo. I to jaki dokazi“, naglasio je Trešnjev.

Advokat Veljko Milić ukazao je na problem „vrlo tanke razlike između pretnje da će se napasti na život i telo, i uvrede“.

„Najčešće tužilaštvo pribegava tome da odredjenu pretnju koju smo prijavili, kvalifikuje kao uvredu. Srpski jezik je prilično specifičan, ima različit fond reči kojima se može ugroziti nečija sigurnost, a da to nije pretnja neposrednim napadom na život i telo“, istakao je Milić.

On je istakao da u situacijama kada tužilaštvo otkrije ko je izvršilac krivičnog dela na štetu novinara, ono najčešće pribegava, kako je kazao, „primeni jednog instituta – sporazumu o priznanju krivičnog dela“.

„Razumem da tužilaštvo ima previše posla, da je to možda najlakši način da se završi jedan postupak – tako što će počinilac priznati krivično delo. Ali postoje neka krivična dela gde tužilaštvo ne pristaje na takve sporazume. Smatram da bi se neprihvatanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela sa okrivljenima poslala poruka javnosti da će takvo ponašanje biti krivično gonjeno“, ocenio je Milić.

On je istakao da kada se zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela, javnost najčešće nije obaveštena da je takav sporazu zaključen, a kako je istakao, „najčešće ne zna ni sam oštećeni“.