Istraživanje pokazalo da većina lezbejki trpi nasilje od strane svojih partnerki

U istraživanju koje je danas predstavljeno na konferenciji za novinare koju je organizovala Organizacija za lezbejska ljudska prava LABRIS učestvovalo je 96 ispitanica u okviru onlajn ankete i urađeno je 10 dubinskih intervjua.

Programska koordinatorka za edukaciju u LABRIS Aleksandra Gavrilović izjavila je da nasilje u istopolnim odnosima postoji koliko i u heteroseksualnim, a jedina razlika je u tome što se o nasilju u lezbejskim zajednicima ređe govori nego o drugim oblicima porodičnog nasilja.

Prema njenom viđenju, članice LGBT+ zajednice su manje zaštićene i podržane kad se nasilje dešava.

Gavrilović je istakla da neravnopravnost i društveno neprepoznavanje istopolnih partnerstava utiče na to da su životna svakodnevnica, ali i problemi lezbejskih partnerskih zajednica manje vidljivi.

Ona je objasnila da se pripadnice LGBT+ zajednice imaju strah i nepoverenje da partnersko nasilje prijave, jer se plaše predrasuda, homofobije zbog koje neće dobiti adekvatnu podršu i zaštitu.

Autorka istraživanja Anđela Čeh istakla je da žrtva i nasilnica može biti bilo ko i da na to ne utiče obrazovanje, društveni i finansijski položaj.

Prema njenim rečima u nedostatku zakonkih okvira za zaštitu od porodičnog nasilja u istopolnim zajednicama „žrtve ostaju da levitiraju“, jer se oslanjaju na dobru volju službenika u institucijama.

Čeh je istakla da su rezultati istraživanja pokazali da je svaka druga lezbejka pretrpela neki oblik nasilja u partnerskom odnosu i da se često ne radi samo o fizičkom nasilju.

Često se u lezbejskim zajednicama dešava psihičko nasilje, rekla je Čeh, ukazavši da u takvim slučajevima najčešće dolazi do ucena „autovanjem“, što je neka vrsta ekzistencijalne pretnje.

Kako je navela Čeh, većina ispitanica je odgovorila da nikad nije prijavila nasilje Centru za socijalni rad ili policiji.

Advokatica Marjana Majstorović da u slučajevima nasilja u homoseksualnim odnosima problem pravi prepoznavanje istopolnih zajednica kao bračnih partnera i da je zbog toga teško nači pravni oblik za pružanje adekvatne zaštite.

Govoreći o zakonu o zaštiti od porodičnog nasilja, Majstorović je objasnila da postoji odredba zakona koja koja govori da se nasilje u zajednicama koje dele isto domaćinstvo može tretirati kao nasilje u porodici, ali da u tekstu te odredbe nije jasno definisano da li je primenjiva u slučajevima nasilja u istopolnim zajednicama.

Majstorović je istakla da je vodila jedan slučaj u kome su u Centru za socijalni rad iskoristili tu odredbu zakona da bi slučaj pred sudom bio vođen kao porodičnog nasilje.

Na pitanje FoNeta da li zakon u Srbiji kao porodično nasilje prepoznaje ukoliko se dogodi između partnerki koje su lealno sklopile brak u državi koja to omogućava ili su usvojiteljke deteta u državi koja to omogućava, Majstorović je odgovorila da porodični zakon u Srbiji ne prepoznaje takve zajednice kao partnerske i da samim tim ne dobijaju adekvatnu zaštitu.

Upitana da li u slučajevima partenerskog nasilja u isopolnim zajednicama zakon predviđa zabranu prilaska, ona je odgovorila da to najčešće zavisi od volje institucija da se pozabave tumačenjem odredbi zakona koje bi mogle da omoguće tu vrstu zaštite žrtvama.