Italijani koronu uzimaju za ozbiljno

Nije nam se dalo.

Prošle godine u oktobru je umro, a pitanje je da li bi mi, sa 75, vreća za spavanje baš prijala.

Ali od snova nikad ne odustajem.

Sa drugaricom vršnjakinjom uputile smo se autostradom sunca. Cesta je široka, posvuda se radi i dograđuje, servisne stanice su potpuno otuđena mesta.

Ljudi su duboko u prodavnici iza maski. Nekako je išlo do izlaska sa autostrade.

Tu nas je čekao hakslijevski scenario.

Na naplatnoj rampi, u kućicama nema žive duše.

Za neuke iznad izlaza naslikani novčići i kartice.

Moja drugarica tiket gurne u mašinu, ne vidimo gde treba gurnuti karticu, ona izađe iz kola da bolje osmotri na šta automat zagrmi „ne izlazi iz kola“ i, oćeš vraže, kartica joj padne pod kola.

Dobro, gurne pedeset evra, automat vrati kusur, rampa se otvori, ali druga kola su spremna da zauzmu naše mesto.

Ona zamoli vozača da ne zauzima odmah poziciju ispred automata kako bi pomerila svoja kola i uzela bankovnu karticu.

Samo što je prišla kolima svi u njima su navukli maske kao u naučno fantastičnom filmu. Ni nas dve nismo kuče od juče.

Pomerila je kola tačno pod rampu, uzela svoju bankovnu karticu i pustila automat da deli upozorenja. Spasismo se još jedne digitalne ujdurme.

Subota, 16. oktobar

Stigla sam do muzeja Etruraca u Kjuziu.

Moje tri Sinofarmove vakcine ovde ne važe.

Jedino mesto na kojem se može uraditi brzi antigenski test zatvoreno.

Uprava muzeja neumoljiva. ‘Bem ti moju voljenu zemlju. I dalje najviše verujem kineskim vakcinama. Kako god okrenem u gubitničkom sam timu. Italijani koronu uzimaju za ozbiljno, ne reskiraju, što uvažavam, ali u bukvalno praznom muzeju nikoga ne bih ugrozila, samo to znači da umesto pravila treba uključiti mozak. To ni ovde ne funkcioniše. Ćao, Etrurci, vidimo se u knjigama.

Pripremajući se za zagrobni život Etrurci su nekropole opremali najboljim što su imali otuda toliko prekrasnih predmeta u muzejima.

Mene je od studentskih dana fascinirala životnost skulptura pokojnika na urnama i radost kojom likovi pokojnika zrače.

Bio je to mnogo lep narod pun životne radosti.

Posmatrajući ljude pored kojih prolazim, ne prepoznajem ni delić tih starosedelaca, zapravo migranata sa Bliskog istoka koji su šest vekova pre Hrista naselili dobar deo Toskane i komad Umbrije i Lacija i srećno i berićetno živeli nekoliko vekova, a onda polako nestajali.

Gradovi su upravljali sami sobom, a kad su na njih krenule rimske legije bez centralizovane vojske i uprave, padali su jedan po jedan pod rimsku vlast.

Nedelja, 17. oktobar

Pienca je samo desetak kilometara od Montepulcana u čijim vinogradima smo iznajmile kuću.

Nismo računale da će se za vikend cela Italija pokrenuti. Parking se traži i po sat vremena. Pronašle smo ga u naselju na kraju grada.

Valjalo je prepešačiti dobar deo gradskih zidina iznad Uvale d’Orsija, a nagrada je pogled na pejzaže Toskane.

Na jednom od vidikovaca bronzana ploča obaveštava da su slikari sijenske škole sa tog mesta ovekovečili pejzaže Toskane. Gradsko jezgro sa renesansnim građevinama je realizacija sna Pija II i zbog toga Piencu vide kao renesansni grad.

Mnogo zanimljivije od traganja za parkingom, uzaludnih pokušaja da se na nekoj od terasa popije kafa bilo je popodne sa Fatosom Lubonjom i njegovom partnerkom Deborom Anđeli.

Nisam propustila da napravim intervju sa Fatosom.

Njegovo viđenje tranzicije u Albaniji je kao iščitavanje stanja u Srbiji: isti društveni procesi, bez jasnog puta kuda smo krenuli i gde ćemo stići. I ista pozicija intelektualca koji jasno vidi šta se zbiva ali je nemoćan da promeni put u propast vlastite zemlje.

Ponedeljak, 18. oktobar

Dan smo odvojile za Montepulcano u čijem podnožju smo pronašle kuću u vinogradu.

Rekla bih mali grad a jedva da osećam svoje noge od silnog pešačenja.

Kao u većinu gradića u Toskani ne može se ući automobilom a od parkinga do gradskih zidina u proseku je 500 metara.

Nakon toga mukotrpno pešačenje po kaldrmi iz bog bi ga znao kog veka.

Montepulcijano je delo Medičija, a oni su živeli sa večnim strahovima.

Elem, jedan od najvećih arhitekata XV veka, Antonio da Sangelo Stariji, opasao je grad sledeći ritam brda na kome je nikao. Zidine je trebalo da sačuvaju grad od žitelja susednih gradova.

Ti strahovi karakterišu srednji vek. A Montepulcano poznaje i bolje dane za vreme mitskog etrurskog kralja Porsene.

Kao većina gradića Toskane i Montepulcano je slabo naseljen.

Većinu kuća vlasnici obilaze povremeno ili izdaju turistima.

Čitava Toskana je prošlost, san moje generacije i teret ove koja stasava. Težina tereta se vidi po zapuštenosti vrtova, oronulosti drvenarije, zanemarivanju dragocenih detalja na fasadama.

U Toskani su rođene banke, a kao što znamo novac ide na novac.

Horde hodočasnika su prolazeći kroz Toskanu, hrleći ka Rimu, ostavljale znatna sredstva, zemlja je bila plodna…

Akumuliralo se veliko bogatstvo koje je korišćeno za gradnju i umetnost.

To je od Toskane stvorilo zemaljski raj.

Pitanje je hoće li mrvice koje obilazak rajskih mesta daje biti dovoljne da se sačuva bar iluzija o izgubljenom raju.

Utorak, 19. oktobar

Šta reći o Sieni što nije objavljeno u stotinama bedekera.

Prvo, posle silnih stepenica oseti se radost življenja na Trgu IL campo.

Videla sam slike trga i snimke Polio julske trke konjanika iz deset kontrada (starih četvrti), ali utroba školjke obasjana suncem sa desetinama mladih koji listaju knjige i upijaju sunce pruža neponovljivu sliku.

Siena je građena s ljubavlju.

Teško je shvatiti da je četiri stoleća ratovala sa Firencom zbog prestiža.

Ne shvatam kako isti ljudi stvaraju dela kojima se divimo i nekoliko stotina godina posle njihovog nestanka vode besmislene ratove. Samo jedanput u tih četiristo godina Siena je pobedila Firencu, 1260.

Sreda, 20. oktobar

Mojim roditeljima je ovaj datum bio važan.

Tata sa IV proleterskom brigadom, a mama sa II proleterskom tog dana su ušli u Beograd. Nisu ušetali, borili su se za svaku ulicu.

Teško mi je da kažem, ali nekako mi je lakše da prihvatim da ih nema da ne gledaju ovo nipodaštavanje njihove borbe.

Danas smo u Kortoni. Mali grad na vrhu brda, opasan zidinama sa desetinama crkava i pjava (romaničkih jednostavnih bogomolja koje su tim lepše i prihvatljivije jer nema razmetanja ni bleštavila srednjovekovnih crkava).

Kortona je puna života.

Dva američka univerziteta tu imaju svoja sedišta. Sve vri od mladih a po prodavnicama luksuzna roba za američke kupce.

U Domusu svadba. Lepa Ukrajinka se udaje za lokalnog bogatuna. Puno ritualnih kerefeka. Pozorišna predstava.

Od obilaženja crkava mi već malo mučno. Nevoljno sam prihvatila da odemo do Ćela.

Vredelo je.

Iznad ždrela sa tri mosta povezan je manastir.

Podsetio me na egipatski hram faraonke Hatšepsut, koji je možda zdanje najlepše uklopljeno u okolinu.

I ovaj eremitski samostan kao da izvire iz brda na koje je naslonjen.

Eremiti žive u potpunoj osami, u svojom ćelijama, ne komuniciraju sa spoljnim svetom.

Večni huk vode iz ždrela, nemogućnost da se priđe samostanu, pogled na vrt pun cveća daju tajnovitost ovom mestu.

Četvrtak, 21. oktobar

Svi ovi mali gradovi, tvrđave, seoska imanja (podere), crkve i piave koje smo obišle ne mogu stati u dnevnik.

Jurcale smo od jutra do mraka, zavlačile se kojekude, stajale po pola sata da osmotrimo neobično komponovane aleje čempresa.

Većina knjiga kaže da su pejzaži Toskane (obilazile smo samo južnu i jugoistočnu) primer prekrasne prirode.

Ne slažem se.

Pejzaži Toskane su delo možda čak stotina marljivih generacija.

Etrurci su ih oblikovali deset vekova pre rođenja Isusa Hrista, potom Gali, Rimljani…

Ono što savremenici vide je delo dugo bar tri hiljade godina.

Danas je veliki broj biljnih vrsta, stabala naročito, ugrožen intervencijama generacija naših savremenika.

Zemlja je ostala bez kukaca i korova, veštačka đubriva uništavaju život u zdravici zemlje, ogromni traktori izbacuju mrtvicu na površinu zemlje, dominiraju monokulture, a život je potpun tek u raznovrsnosti. Uzorana polja imaju mrtvu sivu boju. U stalnoj trci za većim prinosom ljudi seku granu na kojoj sede.

Pronašle smo samostan San Antimo zbog vrta koji je u XII veku podigla Hildegard fon Bingen, bogata nemačka aristokratkinja, osnivačica nekoliko ženskih manastira.

Od lekovitog bilja ona je spravljala tinkture, čajeve, meleme…

Manastir i danas ima veliku biljnu apoteku, ali Hildegardin vrt je više nego bedan. Sem uredno postavljenih pločica sa latinskim imenima biljaka može se videti samo pokoji patrljak biljke.

Logično je zaključiti da manastirska biljna apoteka dobavlja biljke i ostalo sa strane, da su ime Hildegard fon Bingen i manastirski prostor tek reklamni predložak.

Autorka je novinarka i publicistkinja, dugogodišnja je aktivistkinja ženskog pokreta