Ivan Čolović: Srpski voz stoji u mestu

U svojim delima posebno se bavio povezanošću simbola, mita i politike, kao i narastajućim nacionalizmom. Za naš list govori o simbolima na inauguraciji predsednika Aleksandra Vučića, Kosovskom mitu, jarbolu, ali i tendenciji da se oružju koje proizvodimo daju srpska imena.

* Da li je uobičajeno da se naoružanju daju lična imena? Šta nam poručuju borbena vozila „Miloš“ i „Lazar“? Ili rakete „Jerina“ i „Aleksandar“?

– Znam ono što sigurno znate i vi – da je uobičajeno da ratni brodovi nose ime neke istorijske ličnosti, nekog nacionalnog junaka. Od ostalog naoružanja, pada mi na pamet Kaćuša, sovjetski raketni bacač koji su zvali i Staljinove orgulje. Naša Jerina valjda treba da poruči da i mi pravimo prokleto opasne rakete. Kada je reč o borbenim vozilima s imenima kosovskih junaka Miloš i Lazar, neko će možda reći da razume zašto je Miloš Obilić dobio tenk, ali da ga zbunjuje što ga je dobio i knez Lazar, jer ovaj drugi se opredelio za nebesko carstvo, gde mu tenk ne treba. Ali, ja mogu da posvedočim da kumovi ovih vozila nisu pogrešili ni kad je Lazar u pitanju. Istorija kosovskog mita pokazuje da ima već dva veka kako je Lazar morao da prihvati da mu je preče od nebeskog zemaljsko carstvo, da se on samo privremeno sklonio na rezervni položaj na nebu dok se vojska ne spremi za nove bitke. U stvari, ovaj mit počinje spuštanjem Lazara na zemlju. Nije odmah uskočio u tenk, ali je za to već dva veka sasvim spreman. Zašto se najnovije rakete zovu Aleksandar, to mogu samo da nagađam. Vaše novine bi mogle da anketiraju građane i da ih pitaju za mišljenje o kom se Aleksandru ovde radi. Rezultat bi mogao da iznenadi.

* Izjavili ste da nas vlast ne hrani hlebom, već identitetom. Da je na sceni nasilno nametanje nacionalnog identiteta. Gde se sve to ogleda?

– U današnjim novinama čitam šta je na proslavi Vidovdana u Gračanici izjavio Marko Đurić, i vidim da je tu ključna reč opet „identitet“, odnosno, kako se Đurić izrazio, „borba za očuvanje našeg identiteta“. Ovo je samo još jedan primer da je danas identitet retorička figura ili, tačnije, politička lozinka, s kojom se ulazi među takozvane patriote i stiču privilegije koje uz to idu. Zato u tekstovima napisanim da se ta retorika i ta lozinka objasne identitet treba staviti pod znake navoda. Zato sam ja objavio „rastanak s identitetom“, kako se zove jedna moja knjiga.

* Zašto nam se, s jedne strane, nameće nacionalizam kroz simbole, dok se vlast, s druge strane, zalaže za evropske vrednosti?

– Zato što je današnja vlast shvatila da može bez problema da ostane na oba koloseka, nacionalnom i evropskom, i da nudi svoje usluge putnicima u oba pravca, na obe destinacije. Hoće konkurenciji da pokaže da može bolje od nje da vodi narod ma kud da se ide, zna ona da govori i ruski i engleski. Glavni trik je u tome što voz stoji, što se nikuda ne ide, što zemlja stoji. Ali ja nisam siguran da je to loše, jer ako voz naše države stvarno krene, bojim se da mi se pravac neće dopasti.

* U kojoj meri mit o nebeskoj Srbiji živi u našem narodu?

– Ne znam za narod, ali u politici živi. Naravno, politička i nacionalna elita već dva veka, otkad je Vuk objavio narodne pesme o Kosovskoj bici, tvrdi da je kosovski mit i s njim nebesku Srbiju stvorio sam narod, da ga je ona tu našla. Kako je objasnio Nikolaj Velimirović, Lazar je izabrao nebo u ime celog naroda, takoreći imao je opštenarodni mandat da kao njegov izaslanik na Bogorodičino pitanje hoće li kratkotrajno zemaljsko ili večno nebesko carstvo, izabere ovo drugo. Ali, kao što sam već rekao, ovo opredeljenje već u 19. veku moralo je da se revidira, i da se Lazar i narod nekako privole zemaljskom carstvu, da mu daju prioritet ili da sasvim odustanu od nebeskog carstva. NJegoš je našao radikalno rešenje. Umesto hrišćanskog carstva u kome obitava mučenik Lazar i mučenički srpski narod, on je zamislio jedno viteško carstvo i na njegov presto postavio Miloša Obilića, koji se u snovima javlja crnogorskim junacima u trenutku kad se oni spremaju za „istragu poturica“. Potrudiće se da ga ne iznevere, to jest da imaju „su čim izać pred Miloša“. To je od NJegoša preuzeo i Slobodan Milošević, kad se u famoznom govoru na Gazimestanu 1989. godine pohvalio da zahvaljujući njemu Srbi imaju sa čim da stanu pred Miloša, a to je značilo da imaju sa čim i pred NJegoša. Međutim, ni NJegoš ni Milošević nisu marili za Lazara. Ovaj drugi je čak odbio da se pokloni njegovim moštima, iako su one bile dopremljene na Kosovo kao prilog Crkve Miloševićevom gazimestanskom venčanju s narodom. Tim venčanjem sigurno nije počela priprema za zadobijanje nebeske Srbije, ali je značilo oživljavanje kosovskog mita. Da ponovim, on počinje silaskom Lazara i njegove vojske na zemlju. To znači da se oni koji govore da rade za zemaljsku a ne za nebesku Srbiju – a to su poslednjih godina govorili i Dačić i Vučić – ne odriču kosovskog mita nego ga pravilno shvataju i koriste.

* Koliko su mitovi i politika danas isprepletani? Kako se izvući iz te mreže?

– Antropolozi mahom misle da nema politike bez mitova, ne samo u arhajskim i tradicionalnim društvima, nego i u modernim državama. Neki čak misle da mitovi u nekim slučajevima mogu biti korisni, da imaju oslobodilački, emancipatorski potencijal. Oni kažu da nije rešenje u tome da se svi mitovi proteraju iz politike, nego da se napravi izbor politički korektnih mitova i da se oni koriste kad je to umesno. Zvuči prihvatljivo, ali samo na prvi pogled. Analiza mitova pokazuje njihovu nekompatibilnost sa humanističkim i prosvetiteljskim idealima, sa poštovanjem ljudske slobode i dostojanstva, a mit počinje tamo gde prestaje sloboda, jer podrazumeva slepo verovanje u ono što kazuje i sankcije za slučaj nepoštovanja. Dakle, ko želi da se izvuče iz mreže politike zasnovane na mitovima to mora da uradi radikalno, bez kompromisa. Treba da izabere istinu slobode – koja kaže da nema neprikosnovene i nedodirljive istine – umesto neupitne istine mita. Govoreći pre neki dan na Gazimestanu, vladika Atanasije Jevtić rekao je „Kosovo je istina i samo anti-Srbin i izdajnik može reći da je Kosovo mitologija“. Time je dao odličan primer mitskog govora, govora koji pretenduje na istinu i preti svakom ko u nju sumnja.

* Kako vam je izgledala svečanost povodom inauguracije Aleksandra Vučića? Bilo je tu razne simbolike, od nacionalne do vašarske. Uz izlaganje bista rimskih imperatora rođenih na tlu Srbije.

– Ako treba izabrati ono najupečatljivije, to je sigurno bio Tesla. Tesla oduševljen Beogradom na vodi i kolegom genijem koji je to smislio. To je bilo duhovito. Imperatorima se nisam toliko obradovao, jer su bili obični muzejski eksponati. Šteta što se i oni nisu pojavili uživo, da i oni nešto pohvale, na primer izgradnju drumova. To su oni uvek dobro radili. A šta reći za predstavljanje regiona Srbije na način kojim se to radilo još krajem 19. veka, to jest sa kostimiranim manekenima, koji pričaju priče svoga kraja i pevaju pesme svoga kraja i nutkaju goste hranom svoga kraja? Da li ste primetili da se skoro niko nije poslužio. I tu je reditelj ove predstave pogrešio. Trebalo je da i među posetiocima bude neki glumac koji bi popio čašicu rakije, probao neku od ponuđenih đakonija. Kao što je red.

Jarbol zaklanja ozbiljnije teme

* Kako se u sliku nacionalnih simbola uklapa jarbol od 120 metara visine, sa zastavom na vrhu?

– Ne samo jedan veliki drčan jarbol nego još trideset malih, ali takođe drčnih jarbola, „jarbolčića“ kako im neko tepa u današnjim novinama. Najviše mi se sviđa što gradska vlast kaže da će ovaj veliki jarbol doneti pare, jer će biti turistička atrakcija, još jedan razlog da stranci dođu u Beograd. Jarbol tako ispadne jedna unosna investicija. Pošto ja ponešto znam samo o političkim investicijama, mislim da je i ovo jedna takva, to jest potez kojim je vlast ponudila javnosti i opoziciji još jednu laku temu kojom će se jedno vreme baviti i tako poštedeti vlast od nekih većih briga. To se zove imati inicijativu.