Udžbenici su izuzetno važan činilac uspeha u obrazovanju.
Situacija sa koronom je samo povećala značaj udžbenika. A u toj oblasti postoji veliki broj problema. Najpre, tu je ključni problem kvaliteta udžbenika i faktora koji utiču na taj kvalitet. A tu su i problemi neregulisanog tržišta udžbenika, previše izdavača, problem ocenjivanja kvaliteta ponuđenih rukopisa, cene udžbenika, korupcija kod biranja udžbenika… – sumira trenutno stanje u ovoj oblasti Ivan Ivić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji.
* Da li sve to što ste nabrojali znači da nam je potreban novi Zakon o udžbenicima?
– Apsolutno je potreban. Jer, svaki zakon o udžbenicima treba da reguliše dva osnovna problema: da stvori uslove da se obezbede udžbenici za sve kategorije korisnika (za osnovnu populaciju učenika, za učenike nacionalnih manjina, za učenike sa hendikepima i invaliditetom, za one koji koriste malotiražne udžbenike, za osnovno obrazovanje odraslih) i da obezbedi sigurne uslove za kvalitet udžbenika. Postojeći zakon nije rešio nijedan od ovih problema. Na to su unapred ukazivali stručnjaci koji dobro poznaju ove probleme i čak predlagali dobra rešenja. Obezbeđivanje udžbenika za sve kategorije učenika se traljavo ostvaruje po postojećem zakonu.
* Smatrate da je ključni problem što u zakonu postoje izuzetno loša rešenja za obezbeđivanje kvaliteta udžbenika. Šta je sporno?
– Prvi problem se tiče definicije izdavača udžbenika. Po važećem zakonu ne postoje posebni izdavači udžbenika jer tim poslom može da se bavi svako pravno lice koje je registrovano za izdavačku delatnost. A zakon bi morao da definiše dosta stroge i jasne uslove da izdavač udžbenika mora biti specijalizovan za tu delatnost i da predvidi akreditaciju izdavača. Takvim zakonskim odredbama izdavači bi bili stavljeni u poziciju da u razvoju svoje delatnosti vide svoj dugoročni profitni interes, bili bi obavezni da ulažu finansijska sredstva u formiranje kvalifikovanih kadrova (autora, urednika, recenzenata, konsultanata), da čak razviju svoje male istraživačke centre za unapređivanje udžbenika. Bili bi obavezani i da stvore svoj interni sistem kontrole kvaliteta, da sami prate primenu i vrednost svojih udžbenika. U drugim zemljama najbolji su upravo takvi specijalizovani izdavači. Izdavači udžbenika mogu da se registruju za izdavanje svih udžbenika, ili samo za udžbenike za osnovnu školu, ili samo za razrednu nastavu, ili samo za neke predmete. Na primer, u Nemačkoj postoji izuzetno dobar izdavač specijalizovan za izdavanje samo udžbenika iz istorije.
* Da li je konkurencija velikog broja izdavača doprinela kvalitetu i postoji li bilo kakva analiza koja bi dala odgovor na ovo pitanje?
– Nije i nije mogla jer zakon nije predvideo nužne uslove za to: da se konkurencija odvija u precizno definisanim uslovima gde se tržišno nadmeću samo oni izdavači koji zadovoljavaju uslove akreditacije i koji pod tim uslovima ponude kvalitetnije udžbenike. Nema nikakvih dokaza o dobrom kvalitetu postojećih udžbenika. Tvrdnja Udruženja privatnih izdavača da je konkurencija povećala kvalitet i da su oni dali veliki doprinos unapređivanju obrazovanja u Srbiji nema nikakvog pokrića. Iako ne postoje nove analize sadašnjih udžbenika, mnogo je objektivnih razloga za sumnju u njihov kvalitet. Krupan argument u prilog ove tvrdnje nalazi se u samom javnom nastupu privatnih izdavača. Naspram tvrdnje o dobrom kvalitetu, u njihovom saopštenju se navodi da 15 izdavača izdaje dobre udžbenike. Zar iko ko iole poznaje ovu oblast može da tvrdi da u Srbiji postoji kadrovski potencijal (autori, urednici, recenzenti) koji omogućava stvaranje dobrih udžbenika od strane tolikog broja izdavača!? Da ima 15 grupa stručnjaka koji znaju kako da se izradi dobar bukvar!
* Na čemu još zasnivate svoj stav da konkurencija nije donela kvalitet?
– I druge čvrste činjenice dovode u sumnju tvrdnju o kvalitetu udžbenika. Zakonski rokovi za izradu udžbenika posle usvajanja novih programa su tako kratki da je isključena mogućnost dobrog kvaliteta. Udruženje privatnih izdavača tvrdi da su oni svi zadovoljili važeće standarde kvaliteta. Ti važeći standardi su katastofalni. Neprimenjivi su jer su magloviti, neoperacionalni, ne postoji jasna procedura njihove primene. Lista mogućih recenzenata, uglavnom nekompetentnih, napravljena je na komičan način po principima javnih nabavki, a ne na osnovu kompetencija i to u situaciji kada imamo veoma ograničen broj kompetentnih recenzenata. Vršio sam praktičnu proveru primene tih standarda. Isti udžbenički tekst su ocenjivale dve nezavisne kompetentne grupe recenzenata, a da nisu znale jedna za drugu. Ocene su bile potpuno različite. To pokazuje da ocena na osnovu tih standarda ne može biti objektivna, već zavisi od stava recenzenata, što daje mogućnost za manipulaciju pri određivanju recenzenata i za korupciju.
* SANU se zalaže da se Zavodu za udžbenike vrati status izdavača od nacionalnog značaja. Da li bi takvo rešenje bilo dobro? U prilog toj tezi se iznose komentari da država treba da brine o izdavanju udžbenika, a ne da nam stranci izvlače profit. Argument koji često čujemo je da smo nekada svi učili iz istih udžbenika koje smo nasleđivali, pa nam ništa nije falilo.
– Zavod je nekad bio snažna institucija, imao je istraživačko odeljenje koje je radilo na poboljšanju kvaliteta udžbenika. To stanje u današnjem društvenom kontekstu nije moguće vratiti. Ali pošto je Zavod javno preduzeće, država je dužna da ga podržava kao što se podržavaju javna preduzeća u drugim resorima. Mladen Šarčević kaže da je Zavod sam kriv što je dospeo u sadašnju situaciju, a sam kao ministar nije učinio ništa da se održi i razvije Zavod. Čak je učinio nedopustivu stvar da u situaciji konkurencije javno reklamira jedan udžbenik izdavača Klet.
* Malo ko veruje u tezu da nastavnici knjige biraju po kvalitetu i prateći potrebe svojih učenika, posebno ako smo svesni da nastavnici nisu obučeni za to. Kako onda stati na put tome da se škole opredeljuju za izdavače po ličnom nahođenju, a izbor prati sumnja u korupciju?
– Zakonski rok koji je ostavljen školama za biranje udžbenika je tako kratak da onemogućava da se oni upoznaju sa produkcijom tolikog broja izdavača i da donose odluke na osnovu poznavanja. Ima mnogo osnova za tvrdnju o korupciji pri tom biranju.
* Digitalna revolucija pokrenula je procese digitalizacije u obrazovanju, pored ostalog i izrade i korišćenja digitalnih udžbenika. Pojedine zemlje su u različitim fazama rešavanja tog problema. I u Srbiji se započelo sa izradom digitalnih udžbenika.
– Država izdvaja značajna sredstva za pripremu i štampanje tih udžbenika, ali bez jasnog sagledavanja velikih problema koji postoje u ovoj oblasti. Bez ikakve sumnje, proces ispitivanja i isprobavanja digitalnih udžbenika treba započeti u saradnji sa izdavačima: treba formirati stručnjake u ovoj oblasti, proučavati iskustva drugih zemalja, praviti probne digitalne udžbenike, isprobavati njihovu primenu i analizirati rezultate, definisati zahteve koje takvi udžbenici treba da ispunjavaju. Ali u Srbiji danas ne postoje stručnjaci koji su kompetentni da definišu specifične standarde kvaliteta za digitalne udžbenike. Činjenica je da među mladima danas postoji pomama u korišćenju digitalnih uređaja i da se dubinski formiraju neke intelektualne veštine koje uveliko utiču na proces učenja i na korišćenje digitalnih udžbenika. Postoji već priličan broj ozbiljnih istraživanja koja ukazuju na rizike koje donosi digitalni medij i to ne slučajno, nego zbog njegove prirode.
* Šta su ta istraživanja pokazala?
– Kod onih koji se često služe digitalnim medijima konstatovane su sledeće karakteristike: teškoće u koncentrisanju, stalno skakanje s jednih informacija na druge, nesposobnost da se čita sa razumevanjem nekoliko kontinuiranih stranica, ometanje procesa dugoročnog pamćenja (jedinog načina da se formiraju trajna i upotrebljiva znanja) i zbog toga su kod njih mogućnosti dubljih nivoa razumevanja gradiva skoro nepostojeće… Zaključci iz ovakvih istraživanja idu čak dotle da se govori o dekoncentrisanom (rasturenom) umu. Dugoročan i ozbiljan problem koji treba rešavati pri stvaranju digitalnih udžbenika sastoji se u tome kako iskoristiti sve prednosti digitalnog medija kao što su multimedijalnost (mogućnost korišćenja verbalnih, video i audio sredstava), mogućnost animacija i simulacija, brzog povezivanja sa drugim izvorima informacija, a izbeći sve pomenute rizike. Kada bi naši učenici učili iz postojećih digitalnih udžbenika i njihova znanja bila ispitivana pomoću testova kakvi su PISA, rezultati bi bili katastrofalni.
Besplatni udžbenici
* Šta mislite o ideji profesora Aleksandra Kavčića?
– Ideje o jeftinijim ili besplatnim udžbenicima su sasvim opravdane, ali nisam za varijantu besplatnih udžbenika koji se vraćaju. Ali i za takvu izradu udžbenika važe svi gore izneti zahtevi za osiguranje kvaliteta. Krajnje je vreme da se u Srbiji definiše šta je udžbenik i obavezni udžbenički komplet, koliko to košta i da li država koja u obrazovanju vidi (treba da vidi !) razvojni resurs treba da preuzme na sebe troškove udžbenika. Ili bar da definiše socijalne kategorije porodica za čiju decu će snositi cenu udžbenika.
O sagovorniku
Profesor Ivan Ivić bavi se istraživanjima udžbenika još od 1978. godine. Vodio je dva istraživačka projekta o udžbenicima u kojima je učestvovalo dvadesetak istraživača iz Instituta za psihologiju i Instituta za pedagoška istraživanja. Sa saradnicima je objavio nekoliko knjiga, veći broj članaka (pored ostalog i o upoređivanju štampanih i digitalnih udžbenika), a urađeno je i nekoliko magistarskih i doktorskih disertacija. Krunu svega čini knjiga koju je Ivić uradio sa Anom Pešikan i Slobodankom Antić „Vodič za dobar udžbenik“. Ta knjiga je imala više izdanja i dobila je aprilsku nagradu Grada Beograda. Kuriozitet je činjenica da je tu knjigu pod naslovom „Textbook quality“ objavio na svoju inicijativu i Institut za udžbenike u Braunsvajgu, koji je referentni institut Uneska za udžbenike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
