Ivan Meštrović ponovo u Beogradu

Jedan od najvećih hrvatskih i jugoslovenskih vajara, koji je obeležio 20. vek, Ivan Meštrović (1883-1962) ponovo je u Beogradu. Prizvao ga je pravnik Uroš Tutulić svojim zanimljivim i intrigantnim romanom “Prokletstvo Vidovdanskog hrama”, u izdanju “Prosvete” (2017).

Zagonetka Meštrović tema je koja progoni autora. U svom dokumentarnom romanu prvencu, on prati Meštrovića opsednutog jugoslovenskom idejom, razapetog između Hrvata i Srba, umetnosti i politike… Prati njegova lutanja po svetu u potrazi za slobodom i slobodom stvaranja. Živi u Beču, Parizu, Rimu, Švajcarskoj, Americi, gde i umire. Autor ne krije svoje velike simpatije za Meštrovića. Divi se njegovoj hrabrosti, talentu, stvaraocu koji živi za svoju umetnost, njegovim ženama… I kao da želi da skine stigmu ustaštva sa njegovog imena…

Na “Svetskoj izložbi” u Rimu 1911. Austrougarska nudi Meštroviću da izlaže svoje radove u njenom paviljonu. On odbija ponudu i izlaže svoje prve eksponate sa projekta “Vidovdanski hram”, u slavu kosovskih junaka, u paviljonu Kraljevine Srbije. Slede napadi austrougarskih i mađarskih novina. U srpskom paviljonu izlažu i Stevan Todorović, Uroš Predić, Nadežda Petrović… Izložbu otvara kraljevski par, kćerka Nikole Petrovića Jelena od Savoje i kralj Viktor Emauel Treći od Savoje.

Te godine, na “Svetskoj izložbi”, prvu nagradu za slikarstvo dobija Gustav Klimt, a za vajarstvo Ivan Meštrović. „Pre “Svetske izložbe” Meštrović je bio tek jedan od nekoliko hiljada talentovanih evropskih vajara koji čekaju moment da izađu iz anonimnosti. Ivan je zgrabio svoju šansu i uspeo. Za razliku od Pariza, gde je za dve godine izradio pedeset skulptura (1908), koji ga je podsećao na težak život i rad koji javnost gotovo nije primećivala, Rim je vajaru doneo veliku sreću i status priznatog stvaraoca. Teskoban i oskudan život je nestao, nižu se skupi prohtevi i želje razmaženih, bogatih naručilaca…“, piše Uroš Tutulić u svojoj knjizi.

“Vidovdanski hram”, posvećen srpskim ratnicima sa Kosova, Meštroviću će doneti sreću. On će, posle grčkih i rimskih mitova, proneti Evropom novi mit, mit o Kosovu i hrabrosti srpskih ratnika. Planirano je da mauzolej bude podignut na Gazimestanu. Iako ga je naručio kralj Aleksandar Karađorđević, spomenik nikad nije realizovan. Maketa “Vidovdanskog hrama” godinama je bila pohranjena u stalnoj postavci “Muzeja u Kruševcu”, da bi 2014, za “Noć muzeja”, bila izložena u “Belom dvoru”. Od tada joj se gubi svaki trag. Navodno, posle pedeset godina, poslata je na restauraciju… “Vidovdanski hram” godinama je polarizovao srpsku javnost. Neretko se čulo da je kič, megalomanski projekat… Mada su mnogi ljubitelji umetnosti, i domaći i strani, fascinirani karijatidama sa ovog hrama.

Kad sam ih prvi put videla, pre mnogo godina, progoni me priča o Meštroviću i njegovim skulpturama…

Još kao dečak, koga deda često vodi u “Kruševački muzej”, i Uroš Tutulić biva opčinjen karijatidama prelepih golih ratnika, žena, majki, udovica, srpskih heroina iz kosovskog ciklusa. Tri godine piše knjigu i traga za enigmom Meštrović. Iako je ideju za izradu “Vidovdanskog hrama” Meštrović dobio u Parizu, može se reći da je i on od svog dede u rodnim Otavicama, dobio prvu inspiraciju… Meštrović je kao dečak rastao slušajući epske pesme iz kosovskog ciklusa, u kući Meštrovića se guslalo…

Evropom hara pošast fašizma… U Rimu, Musolini nudi Meštroviću italijansko državljanstvo. Odgovara, da ne može da ga primi, jer je Italija okupirala njegovu rodnu Dalmaciju. Hitler ga zove da bude njegov gost, odbija poziv. Hapsi ga NDH, u Zagrebu, u zatvoru provodi više od sto dana. Spašava ga, niko drugi do kardinal Alojz Stepinac, zbog koga će se kasnije svađati sa mnogim srpskim i hrvatskim intelektualcima… Josip Broz ga zove da se iz Amerike vrati u Jugoslaviju, kaže da ne može, jer „kao monarhista ne želi da živi u komunističkoj zemlji“. Negde pred kraj života, dolazi u Jugoslaviju i sreće se sa Josipom Brozom na “Brionima”.

Čuveni naučnik Nikola Tesla piše pismo Meštroviću i moli ga da izradi njegovu bistu, koja se čuva u “Teslinom muzeju” u Beogradu. Za tu bistu ne traži nikakav honorar. Za mauzolej posvećen Njegošu na “Lovćenu”, za honorar traži, “grudvu sira i crnogorsku pršutu”… Spomenik posvećen njegovoj prijateljici, čuvenoj srpskoj slikarki Nadeždi Petrović, koja jedno vreme živi i radi u njegovom ateljeu u Parizu, poklanja njenom muzeju u Čačku. Slično je i sa spomenikom Miletiću u Novom Sadu.

Očaravajući deo knjige darovitog pripovedača Uroša Tutulića priča je o Meštrovićevim ženama. Obično je birao žene koje su ga okruživale. Voleo je lepe, pametne i čudesne žene. Četiri žene presudno su uticale na njegov život. Njegova dugogodišnja muza i prva supruga, Ruža Klein, koja se protiv volje svojih roditelja udala za Meštrovića. Njena jevrejska porodica skončala je život u nemačkom logoru. Ruža je rastrzana ljubomorom i prokletstvom nerođenog deteta, posle jednog abortusa u Beču, kad su teško živeli… Meštrović obožava decu i ne vidi svoj život bez njih. Četvoro dece rađa mu čuvena, prelepa dubrovačka apotekarica Olga Hesterčanek. Daruje mu ogromnu ljubav i rađa četvoro dece: Mata, Martu, Mariju i Tvrtka. Romansa sa prelepom i prepametnom Marijom Banac, iz čuvene dubrovačke porodice brodovlasnika, obeležiće takođe njegov život. Obećao je da će joj po njenoj smrti izgraditi spomenik, i održao je reč. Mauzolej porodice Banac u Cavtatu krasi ovo prelepo mesto. Tu je i Ružena Zatkova Kvoščinski, žena čudesnog šarma i lepote, njegov dugogodišnji model, koja svakodnevno zalazi u njegov atelje…

Kralj Aleksandar Karađorđević veliki je Meštrovićev mecena. Beograd i danas krase mnoge vredne Meštrovićeve skulpture. Neke od njih su simbol Beograda, kao skulpture “Pobednika”, “Zahvalnosti Francuskoj” i “Anđela smrti” na “Kalemegdanu”, spomenik “Neznanom junaku” na “Avali”, “Povjest Hrvata” ispred “Belog dvora”…