INTERVJU Ivana Nedeljković, direktorka pozorišta iz Lazarevca: „Rekla sam ono što svi znaju, car je odavno go“

Ivana Nedeljković se poslednjeg dana 9. Pozorišnog ringišpila obratila roditeljima uoči početka predstave kritikujući ih zbog ponašanja. Snimak njenog govora postao je viralan, i teško da ga neko nije video putem društvenih mreža ili medija.

Da li ste očekivali ovakvu reakciju ljudi nakon vašeg govora, šta vam ljudi govore nakon toga, pišu?

– Nisam uopšte očekviala reakciju. To je trebalo da bude jedno kratko podsećanje upućeno roditeljima, šta više ne sme da se ponavlja. A, s obzirom na to da je tog dana na repertoaru bila predstava „Ja sam Akiko“, koja je kamernog tipa, morala sam roditelje da upozorim da bi neadekvatno ponašanje izazvalo ometanje izvođača. Jer na prethodna upozorenja i obaveštenja nisu se obazirali. Neki kažu da sam „urlala“ na prisutne. To nije istina, prostor ispred sale je ogroman, a roditelji su dodatno sa decom stajali na stepeništu, pa sve do portirnice, što je sprat niže. Želela sam da me svi čuju. Komentari su različiti, uglavnom veoma pozitivni. Našao se poneko i uvređen i prozvan, ali i to je sve u redu. Zaista je odjeknulo ovo moje obraćanje neplanirano, ali ja sam samo rekla ono što svi već znaju. Car je odavno go! I ne stidi se toga! Dobila sam na stotine poruka podrške, mejlove ljudi iz drugih gradova, država.

Šta mislite da je najviše dotaklo ljude u vašem govoru, pa ga u ovolikoj meri dele po društvenim mrežama?

– Verovatno isto ono što i njima smeta, a čemu svakodnevno svedočimo. Sveopšta bahatost, bezobrazluk, stav „da komšiji crkne krava“, navaspitanje i to kućno, nekultura, nedostatak osećaja za ponašanje u javnim prostorima, nepoštovanje određenih autoriteta i sve to posle svih zala koja su nas zadesila. A, zapravo, desili smo se sebi sami.

Da li je govor bio pripremljen ili spontan? Koliko se dugo taložilo u vama to nezadovoljstvo pojedincima iz publike koji ne znaju kako da se ponašaju u pozorištu?

– Obraćanje je bilo spontano, pošto sam pojedinim roditeljima morala i želela i lično da objasnim koji program je odgovarajući za koji uzrast, jer za njih informacije o tome koje su jasno i na vreme istaknute nisu predstavljale ništa. Zapravo, jedna mama je poželela da popriča sa nekim „ko je ovde glavni“ u vezi sa činjenicom da ulaznica više nema. Nije mi bilo teško da joj izađem u susret i ukrštanjem činjenica smo zaključile da starije dete može da pogleda predstavu, a za mlađe dete predstava nije bila odgovarajuća. Mama i ja smo našle rešenje da sačekamo da se oslobodi mesto u publici, ukoliko se ne pojavi neko ko je imao ulaznicu, smestimo devojčicu koja je sama htela da ostane jer se tako sa mamom dogovorila. Mama je trebalo da prošeta sa bratom te devojčice dok predstava traje. Taj razgovor je bio okidač da se tog dana obratim svima koji su bili prisutni.

Rekli ste, između ostalog, da roditelji gledaju predstavu i „puste dvogodišnje dete da se otkotrlja niz stepenice“, da ga dežurni glumci spasavaju, a „niko se ne javlja da mu se dete otkotrljalo“. Da li je taj deo bila metafora ili se nečije dete zaista otkotrljalo do pozornice?

– Na žalost, nije bilo metaforično. Dežurni je prijavio slučaj meni, zapisao ga u izveštaj i ispričao šta se tačno dogodilo. I zaista ima pojava u kojima se roditelju jako dopadne predstava za decu, što jeste fantastično, on je prati pažljivo, ali dete bude u drugom planu. To je moguće samo na mestima gde gledalac sedi na kraju reda.

Ono što ste naveli kao bahatost roditelja u pozorištu može se primetiti i šire – u školi, prodavnici, na ulici… Kako su stasale takve generacije mladih ljudi koje ne umeju da se ponašaju, a samim tim ni da vaspitaju svoju decu? Na koji način sistem može da se promeni?

– Radi se o generaciji mlađih roditelja koji su stasavali u vremenima kada se na pozorišnim sadržajima nije baš odrastalo. Svi pamtimo vreme ratova, pa sankcija, bede, štrajkova, nemaštine, bombardovanja. Kasnije su usledila neka druga, globalna zla. A ne zaboravite da je autoritet prosvetnog radnika do te mere počeo da se srozava, a to traje i danas, tako da nije mogao da se formira čvrst temelj.
Nekada je učitelj, nastavnik, bio autoritet broj dva, prvi posle roditelja, ako ne i broj jedan. Ne samo deca, već su i roditelji sa puno uvažavanja i poštovanja komunicirali sa prosvetnim radnicima. Danas na njih „urlaju“ po hodnicima škola i to pred tom istom decom. Škole su bile vaspitno-obrazovne ustanove. Toga više nema. Vremena su se izuzetno promenila i to na našu štetu, i taj sunovrat je u toku i dalje. Sami mu kumujemo. Ako hitno nešto ne učinimo kao pojedinci jer, pojedinac čini sistem, svako u svojoj kući, pa u svojoj ulici, na svom radnom mestu, u svom gradu i ako ne pođemo od sebe, vrlo brzo ćemo postati „arheološko nalazište kome nedostaje završni sloj“ i koje niko neće otkriti ni za sto, ni za dvesta godina. Uvek moramo poći od sebe i na dnevnom nivou se moramo preispitivati. Ne budemo li to činili, učili dalje, usavršavali se i izgrađivali kritičke stavove, najpre prema sebi, ne budemo li osluškivali i čuli i druge i „krali“ od boljih – nikada nam neće biti bolje.