Ivana Stefanović: Bez povlačenja

Tu sam provodila dane i noći u montaži zvukova, tekstova, glasova, muzike…“, ovako je u jednom tekstu u Danasu kompozitorka Ivana Stefanović opisala svoj dugogodišnji rad na Radio Beogradu. Očigledno je ta posvećenost, ljubav i strast ostala i dugo nakon što je formalno, početkom devedesetih, kao jedna od onih koji su tada otišli na „prinudne odmore“, napustila radio jer je upravo ovih dana njena radiofonska kompozicija „Veliki kamen“ dobila glavnu nagradu na najvažnijem festivalu radijskih ostvarenja Pri Italija.

U ovom delu spojila je ona tako dva svoja talenta – za muziku i za dramu jer je kompozicija inspirisana delom „Hasanaginica“ LJubomira Simovića. Ne čudi otud i da je najveći deo radnog veka na radiju provela u njegovom Dramskom programu, kao ni to da je napisala muziku za preko 40 pozorišnih predstava u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. U „Velikom kamenu“ čuje se inače i zvuk ogromnog drevnog točka iz sirijskog grada Hame, koji je kompozitorka snimila dok je živela u toj zemlji. Kao supruga ambasadora živela je, osim Sirije, i u Turskoj i u Rumuniji.

I pisanje spada u umetnički angažman Ivane Stefanović. Osim onog o muzici i kulturi uopšte, koje objavljuje u različitim novinama i časopisima, tu su i tri knjige proze: „Put za Damask“, „Muzika od ma čega“ i „Privatna priča“. Svoje umetničko i kulturno delovanje proširila je i izvan domena svih pomenutih umetnosti u različitim institucijama – šest godina kao umetnička direktorka Bemusa, pa potom i kao predsednica Udruženja kompozitora Srbije, te državna sekretarka Ministarstva kulture i članica Nacionalnog saveta za kulturu.

Ivana Stefanović rođena je 14. septembra 1948, u porodici intelektualaca – majka, profesorka klavira, bila je student prve generacije Muzičke akademije, otac, estetičar i pisac. Studirala je violinu a diplomirala kompoziciju u klasi Enrika Josifa. Priznanja ima mnogo, a među njima i: Mokranjčevu nagradu, nagradu „Miloš Crnjanski“ za prozu, Aprilsku nagradu Grada Beograda kao organizatorka festivala Bunt. Udata je za Zorana S. Popovića. Deca Peđa i Ana.

Ova odmerena, pristupačna i tiha žena za kulturu ove zemlje, nenametljivo, a uporno i istrajno, učinila je i čini mnogo. Po njenom uverenju umetnost ne može da spase svet, ali „ono što umetnici mogu i treba da rade stalno, to je da stvaraju, da beleže, da ne ćute i da se ne povlače“.