„Prva ljubav zaborava nema“: Kako će Ivica Dačić, novi-stari ministar policije, izaći na kraj s kadrom koji je potpuno lojalan SNS-u?

Ivica Dačić je funkciju ministra unutrašnjih poslova obavljao šest godina, neprekidno, i to za vreme dva režima.

Na mesto ministra policije postavljen je 2008. godine u Vladi Mirka Cvetkovića koju je DS napravio u koaliciji sa SPS. Tada je Dačić imao veliku ucenjivačku moć i mogao je da bira ministarstvo, jer bez SPS nije bilo većine.

Nakon promena 2012. godine i dolaska SNS na vlast, njegov ucenjivački potencijal je bio u zenitu, jer SNS nije mogao da pravi vladajuću većinu bez SPS-a.

Tada je nastala i čuvena rečenica, kada su se završili parlamentarni izbori, ali se čekao drugi krug predsedničkih u koji su prošli Boris Tadić (DS) i Tomislav Nimkolić (SNS).

„Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se sigurno zna ko će biti novi premijer“, izjavio je tada Ivica Dačić. I zaista tako je i bilo. Nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima Ivica Dačić je dobio mesto premijera, ali je zadržao i funkciju ministra policije. Dok je njegov uticaj kao premijera, Aleksandar Vučić brzo neutralisao i već tada postao faktički broj jedan u Vladi, Ivica Dačić je ipak ostao suveren kada je reč o MUP-u.

Može se reći da se Dačić i najkomotnije osećao na toj poziciji. Za vreme njegovog ministrovanja policija je imala možda jedinog poslednjeg pravog direktora policije Milorada Veljovića, koji je smenjen 2015. kada je ministar policije postao Nebojša Stefanović. Nakon njega direktor je postao neprimetni Vladimir Rebić. Poslednje dve godine policija nema direktora, a i u ovakvom poretku stvari u mupu izgleda da nam nije ni potreban.

Dačić je za vreme njegovog ministrovanja policijom često izjavljivao da se dobro oseća na toj poziciji, možda zato što i sam potiče iz policijske porodice, jer mu je otac bio policajac i to je često naglašavao u javnosti.

Ono što je obeležilo Dačićevo ministrovanje je poslednji veliki štrajk policije, ako ne računamo onaj iz 2014. godine koji nije bio ni toliko masovan, a još manje uspešan i dugačak.

Tada je policija zahtevala da se hitno podigne materijalni status policajaca, a Dačić je tada napravio kompromisno rešenje. Pošto nije bilo novca u budžetu on je policajcima obezbedio dodatak na platu u iznosu od 10.000 dinara, koji nije ulazio u prosek plate.

Ovaj dodatak je ukinut kada je Vučić uveo mere fiskalne konsolidacije.

Najveća afera u kojoj je Ivica Dačić učestvovao kao ministar policije je snimak iz 2009. godine kada je Dačić snimnjen u jednom beogradskom restoranu sa Rodoljubom Radulovićem, poznatijim kao Miša Banana.

Miša Banana je bio blizak saradnik Darka Šarića, kojem je te godine u oktobru u Urugvaju zaplenjeno 2,8 tona kokaina. U trnutku kada se Dačić sastao sa Mišom Bananom, Šarić je već bio predmet istrage naše, ali i inostranih policija.

Međutim, iako je u policiji za vreme Ivice Dačića bilo mnogo problema, ondašnje stanje u policiji nije bilo ni blizu ovoga sada, i to treba biti pošten pa reći. Da li je za to bio zaslužan Ivica Dačić ili je od dolaska SNS-a na vlast proteklo premalo vremena ostaje kao posebna tema.

Ono što je trenutno zanimljiv podatak je da se Ivica Dačić u MUP vraća nakon punih deset godina. Za to vreme SNS je preuzeo sve poluge moći u policiji i praktično ne postoji čak ni niže rukovodeće mesto u mupu koje može da dobije neko ko nije blizak SNS-u.

U tih deset godina promenila su se tri ministra: Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin i Bratislav Gašić. Najveći trag je definitivno ostavio Nebojša Stefanović. Za vreme njegovog ministrovanja, dobili smo Dijanu Hrkalović i Belivukov klan, sa kojim su, ispostaviće se kasnije, i Stefanović i Dijana Hrkalović imali tesne veze. MUP je za ovih deset godina polako ali sigurno prepuštan moći Aleksandra Vučića, kome je danas totalno podređen. Vulinov glavni zadatak, dolaskom na čelo MUPa, bio je da očisti MUP od kadrova Nebojše Stefanovića koji je pao u nemilost SNS-a zbog afere prsluškivanja Vučića. Gašić je svojim dolaskom sproveo „debeizaciju“ MUP-a, tako što je na visoke pozicije postavio ljude koje je doveo iz BIA, čiji je prethodno bio direktor. Najvažniji su svakako načelnik Sektora unutrašnje kontrole i pomoćnik ministra policije Goran Colić i komandant Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) Marko Kričak. Kao komandant ove jedinice, ovaj bivši obaveštajac je oformio Antiterorističku gupu (ATG) za koju kažu da je sastavljena od pripadnika BIA i policajaca sumnjive prošlosti. Za ovu grupu se u MUP-u priča da je lična „Pretorijanska garda“ Bratislava Gašića.

Pri tom, praktično ne postoji ni jedna velika afera (a bilo ih je mnogo) u kojoj posredno ili neposredno nije učestvovao MUP ili neko iz MUP-a. Jovanjica je sigurno najpoznatija. Zbog Jovanjice su progonjeni inspektori koji su je otkrili, ali se u MUP-u generalno ustalilo proganjanje policajaca koji se usude da „skrenu sa linije rada“ koju je utvrdio ovaj režim.

Prema tome, pred novim-starim ministrom policije Ivicom Dačićem stoje veoma kompleksni izazovi. Ostaje da se vidi kako će izaći na kraj sa kadrom koji je potpuno lojalan Srpskoj naprednoj stranci, na koji način će se postaviti prema aferama koje drmaju MUP godinama, ali pre svega ostaje da se vidi da li će kao ministar policije uspeti da se odupre uticaju i moći vladajuće partije i njihovih kadrova ili će da statira u ulozi ministra kao mnogi drugi ministri u dosadašnjim vladama.

To će u mnogome zavisiti i od toga ko će biti novi direktor BIA, jer je MUP zahvaljujući Gašiću i Vulinu praktično srastao sa ovom službom. Ukoliko direktor BIA bude neko ko je moćan i lojalan Vučiću i ukoliko se za direktora policije postavi neko za koga Dačić neće biti ni pitan, ovaj mandat neće izgledati ni blizu bajkovito kao što je to bio slučaj u periodu od 2006. do 2012. godine.

Pred Dačićem je još jedan „vruć krompir“ a to je novi Zakon o unutrašnjim poslovima, čiji je predlog već dva puta povlačen iz procedure zbog velikog otpora građana i stručne javnosti. Prema onome što su Danasova saznanja, poslednji predlog koji je povučen, kako bi se doradio, je korigovan samo kozmetički, dok su ključne stvari zbog kojih je osporavan ostavljene nepromenjene.

Ono što je fakat, Ivica Dačić opstaje. On traži onoliko koliko zna da može da dobije. Ukoliko oseti da je neizostavan faktor biće toliko „bezobrazan“ da će tražiti da bude premijer sa 10% osvojenih glasova, kao onomad 2012. Ako, pak, uvidi da se bez njega može, i da zavisi od milosti Aleksandra Vučića, prihvatiće da bude i predsednik Skupštine u kojoj ne postoji opozicija i koja služi kao poligon za lansiranje mladih nada SNS-a. Sve može i ništa se ne odbija, takav nam je novi šef policije.