Iz internacije u brak duži od pola veka

Irena Pešić (83), iz bjelopoljskog sela, Potkrajci pomene svoje devojačko prezime, Mažes, samo na nečiji upit jer, kaže, ono drugo odvelo ju je iz pakla u srećan život. „Rođena sam u poljskom mestu Moravinska, gde sam živela do 1941. godine kada su me nacisti internirali u nemačko mesto Icnang, kod Bodenskoj jezera, na prinudni rad.“
Tamo je srela Bjelopoljca Obrada Pešića, koga su Nemci internirali kao nižeg oficira vojske Kraljevine Jugoslavije, odmah posle kapitulacije. Upoznali su se tek 1944, kada je iz nekog nemačkog logora premešten u susedno selo Vejler, odakle su ga dovodili na posao u Icnang. „Čim smo se upoznali počelo je naše obazrivo druženje. Pričali smo šapatom koristeći nekoliko južnoslovenskih jezika, ali dovoljno da razumemo jedno drugo i iskažemo gotovo istovetne životne planove, ako doživimo izlazak iz tog pakla. Ni on ni ja nismo pominjali brak“.
Druženje je, međutim, u februaru 1945. godine prekinuto Obradovim bekstvom u Švajcarsku, gde je sa još dvojicom drugova ostao do kapitulacije Nemačke u maju. Oni su se dva meseca kasnije ukrcali u voz i krenuli za Jugoslaviju, ali je Obrad prilikom prolaska u blizini mesta u kojem sam boravila iskočio iz voza i pronašao me. „Prihvatila sam bračnu ponudu, shvatila da on želi da živimo u njegovom rodnom mestu i pristala sam na to“.
„Ne kajem se. Ponosim se kćerkom Marijom i sinom Markom koje smo Obrad i ja odgajili u kosmopolitskom duhu. Obradova smrt 2003. godine ostavila je u mom životu veliku prazninu, ali Marija i Marko brinu o meni“, kaže Irena i pokazuje povrće koje je uz Marijinu pomoć odgajila prkoseći dubokoj starosti.