Iz karantina u korona kampanju: Vučićev savršen rizik

Ta kampanja nosi dva opasna rizika, jedan po zdravlje naroda, a drugi po Vučićevu vlast. Oba rizika su potisnuta do ivice vidljivosti, odnosno vide ih samo oni koji u skladu sa svojim strahovima i nadama žele da ih spaze.

Zdravstveni rizik od novog talasa zaraze podređen je želji da se normalni život nastavi i zasniva se uglavnom na doživljaju da je kovid 19 u suštini grip, a gripa, je li, vrlo retko ima leti. Ipak, neposredna budućnost je i dalje neizvesna većini ljudi, od toga šta će ekonomski da ih snađe, do pitanja da li će ići na letovanje.

Najmanja neizvesna trebalo bi da je pobeda Vučića i SNS na opštim izborima 21. juna. Vučićeva kampanja je, tehnički gledano, vrhunac trijumfa. Sve što je naučio i primenio u prethodnih pet velikih izbornih pohoda u osam godina (2012, 2014, 2016, 2017, 2018) uspeo je da dovede do čistog savršenstva.

Imao je u političkom smislu sve.

I jednogodišnju probnu kampanju 2019. nazvanu Budućnost Srbije nasuprot postupnom slabljenju opozicionih protesta 2018-2019. I loš početak 2020. u kome je glavni nastup SNS – Srbija 2025 neprijatno podsećao na programsku kampanju Borisa Tadića iz 2012. godine – Izbor za bolji život.

Još gore, kad je proglašeno vanredno stanje zbog korone, ta je Vučićeva Srbija 2025 ostala da visi u vazduhu kao kampanja Slobodana Miloševića obnove i izgradnje 2000. pred pad SPS s vlasti. Međutim, vrlo brzo Vučić je uspeo da promeni osnovnu poruku, i da sve raspoložive mogućnosti koje mu pruža upravljanje državom preusmeri u dobitničku kampanju.

Prvi izvor je spoljna politika, gde je napravio fiktivni zaokret proglašavajući Kinu za glavnog ratnog saveznika, u skladu sa većinskim raspoloženjem u zemlji da je kineska komunistička vlast uspela da pobedi virus.

Drugi je zdravstveni sistem koji mu je poslužio za odabir novih lica u kampanji, odnosno za osveženje u vidu struke, stavljajući u prvi plan doktore bliske SNS poput Darije Kisić Tepavčević.

Treći izvor je mogućnost štampanja novca i operisanja na finansijskom tržištu kakvu ima monetarna vlast jedne države.

Umesto praznog programa Srbija 2025, nastupila je Vučićeva opipljiva državna pomoć privredi i građanima. Uplate od po sto evra biračima i minimalnih plata zaposlenima u preduzećima jesu sušto ovaploćenje dobitne izborne kampanje.

Četvrto, opozicija izgleda potpuno nesposobna da uzvrati toj trijumfalnoj kampanji, osim u svojstvu neophodnog neprijatelja.

Sluđivanje birača iz ranijih izbornih ciklusa da li podržati građanskog ili nacionalističkog protivkandidata, odnosno proevropsku ili patriotsku listu, prešlo je sada na temu da li je dobro odustati od bojkotovanja izbora.

Zatim, koje su metode borbe protiv Vučića – lupanje u šerpe, lični činovi pobune, masovno okupljanja uz rizik zaraze… Poslednje utočište opozicije je da će Vučićeva vlast biti delegitimisana zbog korone, a i zato što su mandati velikom parlamentu i malim skupštinama istekli 3. juna, dok su izbori 21. juna. To je međutim vrlo krhko pribežište iz dva razloga.

Prvi je da je korona svetska pandemija, a ne srpska pošast, te zato vlast može čvrsto braniti sve mere primenjene tokom vanrednog stanja.

Drugi je da je nemoguće zamisliti da evropske vlade koje se smatraju demokratskim ne podrže redovne izbore u nekoj zemlji, pa i Srbiji. Izbore, koje ne zaboravimo, sprovodi legitimna vlada izabrana pre četiri godine 24. aprila 2016, kada je tadašnji ambasador Kajl Skot, setimo se, došao u gluvo doba izborne noći kod Bojana Pajtića u DS.

I potom su rezultate priznali svi iz opozicije na skupu kod spomenika Romanovu ispred sedišta RIK, uključujući i Borisa Tadića, Boška Obradovića, Sandu Rašković Ivić, Sašu Radulovića, Čedomira Jovanovića…

Sva je voda dakle na Vučićevu vodenicu. U tome je i glavni problem, previše je sve lako i savršeno.

S druge strane, glavni Vučićev suparnik, vođa opozicione Stranke slobode i pravde Dragan Đilas tvrdi da je diktatura u Srbiji ušla u poslednju fazu.

S tom procenom je međutim problem u sledećem: diktature su po svojoj prirodi takve da se spolja ne može videti koliko su trule i kada padaju. Jeste moguće je da Vučićeva kampanja predstavlja savršenstvo, ali uzaludno.

Da je to kampanja radi kampanje koja će se pretvoriti u košmarni poraz i gubitak vlasti. Ali, taj ishod se može možda naslutiti samo unutar režima, jer diktature samo tako i padaju – iznutra, kad dođe do izdaje u samom vrhu, i među najužim krugom diktatorovih saradnika.

Može se zamisliti da mogućnost za tako nešto postoji i sada, ali je veliko pitanje ne samo kakav je odnos snaga unutar Vučićevog okruženja, nego i lične volje nekog od pojedinaca iz tog kruga.

Iskustvo novijih diktatura pokazuje da tu volju često izazove neka viša sila, koja pokaže koliko je sistem truo.

U novoj perspektivi popularnoj u poslednje vreme prvi uzrok pada diktatorske komunističke vlasti u istočnoevropskom bloku nije pad Berlinskog zida, i pobeda građanskih sloboda, već je taj lanac događaja pokrenula nuklearna katastrofa u Černobilju 1986. Korona bi u sadašnjosti mogla da bude neki sličan izazivač, ali pitanje je veliko kroz koliko vremena i na koji način.

Iste šanse su i i za suprotno – da Vučić nastavi sa učvršćivanjem dugotrajne lične vlasti, idući sigurnim korakom putem kojim i crnogorski predsednik Milo Đukanović.

Takav put podrazumeva, prema dosadašnjem iskustvu, lagano političko uklanjanje onih sa kojima je Vučić počeo politički uspon.

Osim nekoliko sporednih i živopisnih ličnosti na granici sive zone i podzemlja, Vučić je dosad pažljivo uklonio i Tomislava Nikolića, suosnivača SNS i prethodnog predsednika Srbije.

Čini se da je sigurni sledeći kandidat za uklanjanje Vojislav Šešelj. Šešeljev politički prostor zauzeo bi mladi lider Dveri Boško Obradović, u svojstvu borca spremnog na lično žrtvovanje kakvo je štrajk glađu na stepenicama Skupštine.

Možda na kraju treba podsetiti da se Šešeljev najpoznatiji štrajk glađu desio u izbornoj kampanji nakon osamostaljenja Crne Gore pred januarske izbore 2007. kad su radikali uzeli milion glasova.