EI Niš: Foto: PrintscreenU krugu niške Elektronske industrije još uvek je uskladišten opasni, eksplozivni, kancerogeni i radioaktivni otpad, koji pritom često završava pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima i u drugim magacinima po Srbiji, upozorava za Danas hemičar Radiša Spasić, koji je bio stručni član Komisije za dislokaciju hemikalija zaostalih iz procesa proizvodnje na prostoru EI.
“Prošle jeseni je počelo čišćenje opasnog otpada iz kruga EI, ali je još uvek krajnje nejasno gde je završio radioaktivni materijal cesium 137. Još 2009. godine evidentirano da je u magacinu EI Komerca postojao olovni sanduk sa epruvetama ispunjenjim ovim radioaktivnim materijalom, a to su potvrdili i stručnjaci Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika, koji su merili radioaktivnost. Material je nestao, a niko do danas ne ume da kaže- gde”, kaže Spasić.
On kaže da je nestanak ovog radioaktivnog materijala prijavio policiji, tužilaštvu, stečajnim sudijama Privrednog suda i republičkoj inspekciji za zaštitu životne sredine, ali da niko nije reagovao.
Niško javno tužilaštvo je odbilo njegovu prijavu zbog nepostojanja dokaza, a “nije našlo za shodno ni da ga pozove da podnese dokaze”.
Spasić precizira da je stečajna upravnica EI Gordana Jovanović u razgovoru sa njim negirala da je ovaj radioaktivni otpad uošte postojao, tvrdeći da je nadležni inspektor “potvrdio njenu informaciju”.
Naš sagovornik kaže da je takva materija mogla da bude prebačena samo u Institut za nuklearne nauke „Vinča“, a ne isključuje mogućnost da je završila i “na nekoj deponiji”, pošto je “oprema propalih društvenih firmi tokom stečaja uglavnom prodavana kao otpad, na kilogram”.
„Iako postoje zapisnici da je radioaktivnog materijala bilo, a merenja su to potvrdila, nadležna inspektorka za zaštitu životne sredine, ista ona koja je svojevremeno u sopstvenom zapisniku potvrdila prisustvo radioaktivnog materijala, kritikovala me je zbog mojih tvrdnji. Jedan stečajni sudija mi je poslao objašnjenje da tamo nije ni bilo radioaktivnog materijala, jer je navodno to neki inspektor utvrdio. Drugi stečajni sudija, kome sam poslao prijavu o nestanku radioaktivnog materijala, odgovorio je da time ne treba da se bavim jer nisam ovlašćen”, kaže Spasić.
Prema njegovim rečima, u krugu EI je, takođe, “zaboravljen” jedan magacin i galvanizacija firme EI komponente u kojima “ima još mnogo zaostalih hemikalija”.
Tu je cisterna u kojoj je uskladištena hlorovodična kiselina i hemikalije na još nekim lokacijama.
Neophodno je rešiti i sudbinu rezervoara za mazut EI Toplane, te skloniti krovove sa azbestnim tablama, jer prašina koju vetar sa njih odnosi izaziva rak pluća.
Trebalo bi ukloniti i više radioktivnih gromobrana.
“Uopšte, u krugu nekadašnje EI još uvek se nalaze različite opasne, zapaljive, zagađujuće, kancerogene i eksplozivne materije. Neophodno je da se nastavi njihovo uklanjanje, kako bi se sprečio rizik po sredinu i stanovništvo. Znam da je Grad inicirao pred resornim ministarstvom da se posao završi, pošto je potrebno da se u sve ovo uključi i država. Potrebno je popisati otpad koji je ostao, uzorkovati zemljište na više lokacija, a onda sanirati ceo teren”, kaže Spasić.
Grad ćuti
Gradski većnik zadužen za ekologiju Vladislav Marjanović i stečajna upravnica EI Niš Jovanović nisu odgovorili na niz pitanja Danasa u vezi sa opasnim otpadom u krugu EI.
Javnost je, tako, ostala uskraćena za informacije šta Grad čini da se ovaj ozbiljni problem reši, da li je aplicirao kod resornog ministarstva i za kolika sredstva, da li se zna koja količna opasnog otpada se nalazi u krugu Ei i koliko je on rizičan, kao i da li je ipak poznato gde je uskladišen radioaktivni cesium 137.
Otpad će se otklanjati u narednih deset godina
Ministarstvo za zaštitu životne sredine saopštilo da iz kompleksa Elektronske industrije treba da bude uklonjeno 450 tona opasnog otpada, a da u napuštenim fabrikama u Srbiji ima ukupno oko 20.000 tona otpada.
U Ministarstvu su kazali da će otpad biti zbrinjavan po svetskim standardima, ali sukcesivno, u narednih deset i više godina.
Od elektronskog giganta do paučine
Elektronska industrija Niš, u kojoj je pre šest godina pokrenut stečaj, više ne postoji.
Retka preduzeća koja su joj pripadala su privatizovana, a ostatak objekata i prostora iznajmljuje se zakupcima.
Niška Ei je u “zlatno vreme” izvozila robu u skoro svim delovima sveta u vrednosti od preko 600 miliona dolara godišnje, a Niš je zbog nje nazivan “gradom Elektronike”.
U njenom sastavu bilo je i više od 100 firmi.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka zapošljavala je oko 28.000 radnika, od kojih oko 18.000 u Nišu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
