Izbor mistera Evrope

Famozna predsednička kampanja u Sjedinjenim Američkim Državama možda zaokuplja naslovne strane svih novina, ali borba za liderstvo očekuje i Evropu. Upravo sada, sve oči uprte su u nezvanične favorite za prvog izabranog predsednika Evropskog saveta. Niko – čak ni ljudi koji su tesno uključeni u proces odlučivanja – zaista ne zna kako se biraju lideri Evropske unije. Formalnih pravila nema, izbora daleko manje; imena, nekako, samo dospeju u medije postajući deo misterioznih internih pogađanja unutar Unije.
U stvari, konkurs je otvoren za pet radnih mesta i u evropskim kancelarijama vodi se složena, ali diskretna diskusija oko toga ko bi šta mogao da radi, a da ne dođe do narušavanja delikatne ravnoteže između političkih familija ili između velikih i malih država članica. U središtu ovog procesa je još osetljivije pitanje da li je potrebno da ljudi na čelu glavnih institucija EU budu snažni lideri. U principu, svako želi velike igrače; u praksi, mnogi nacionalni lideri protive se ideji da u Briselu radi samostalniji i agresivniji tim.
Dilema je jednostavno svedena na dvojicu jasnih kandidata za lidersku poziciju „Mistera Evrope“. S jedne strane je pouzdani Žan-Klod Junker, premijer-veteran malenog Luksemburga, koji zna šta prolazi kroz političku mašineriju EU i predsedava ministarskim telom evrozone. Junker ne bi izazvao talasanja, ali, isto tako, ne bi postao ni zvezda novinskih naslova.
Tu je i svetski poznat, ali kontroverzan Toni Bler koji je sposoban da pridobije podršku javnog mnjenja i izoštri profil evropskog projekta, što je EU preko potrebno. Međutim, on bi mogao i da dvoipogodišnji ceremonijalni položaj zaogrne u političko ruho mnogo više no što bi to lideri 27 država želeli.
Preostala četiri položaja verovatno će biti odlučena u paketu, zbog potrebe uspostavljanja ravnoteže. Prvo je pitanje da li će sadašnji predsednik Evropske komisije, bivši portugalski premijer Žoze Manuel Baroso dobiti još jedan petogodišnji mandat. Uprkos svom obećanju s početka mandata da će obavljati funkciju „metle“ u Komisiji, Baroso je postao njen neosporni kapiten. To je otvorilo pitanje da li bi, ukoliko Baroso dobije drugi mandat, i njegovi naslednici na toj funkciji provodili deset godina, bez obzira na njihove sposobnosti.
Izbor funkcionera broj tri – šefa spoljne politike koji će imati dodatna sredstva i nadležnosti da nadogradi posao koji je smislio Havijer Solana – izgleda nešto jasnije. Solana, blagoglagoljivi Španac i nekadašnji gensek NATO, izgleda kao verovatni favorit da novi položaj preuzme na nekoliko meseci, pre no što ga prepusti Karlu Biltu, švedskom ministru spoljnih poslova i bivšem premijeru, koji je međunarodnu reputaciju stekao na Balkanu devedesetih godina.
Ali ništa nije sigurno. Ako danski premijer Anders Fog Rasmusen kao kompromisni kandidat bude izabran za predsednika EU, o čemu se naveliko priča, prisustvo dvojice Skandinavaca na vodećim funkcijama bilo bi problematično. Preostala dva položaja – predsednika Evropskog parlamenta i „Gospodina evra“ koji trenutno drži Junker – takođe će doprineti sveukupnoj ravnoteži i odraziti ishod izbora za Evropski parlament sredinom 2009. godine.
Parlament je još jedan džoker u ovom nedemokratskom i nepredvidivom procesu. Prema Reformskom ugovoru – izvesnom nasledniku kontroverznog Evropskog ustava koji predviđa funkciju predsednika EU – parlament sa svojih 785 članova takođe će imati svoj glas. Do sada su samo vlade mogle da odbacuju predloge kandidatura za vodeće pozicije, ali sada i parlament može da im uskrati podršku. Još nije jasno čiji će glas biti presudan.
Ova nesigurnost skreće pažnju na suštinsko pitanje može li EU nastaviti da svoje lidere bira na tako čudan i prikriven način. Kad je Unija bila manja i skromnija, lukavstva i cenkanja međuvladinih pregovora izgledala su prihvatljivo, ne samo zato što su političari mogli da umanje značaj „Evrope“.
Danas, kada je EU voljna da na svetskoj pozornici igra moćniju ulogu, uvođenje otvorenijeg sistema je neizbežno. Sagovornici EU u Vašingtonu, Pekingu i drugde već su razjasnili da nacionalnim liderima koji tvrde da govore u ime Evrope nedostaje verodostojnost, kao što liderima EU očigledno nedostaje ubedljiv politički mandat. Pojavljuju se dve jasno određene škole mišljenja.
Neki misle da su ova pitanja suviše osetljiva i komplikovana za većinu birača, te bi se uvođenje veće demokratije završilo populizmom ili ponižavajućom sveprisutnom apstinencijom građana. Drugi, pak, veruju da EU ne može nastaviti da se ponaša kao Peking, ili čak Pjongjang. To je tema s kojom će morati da se suoči bilo koji novi tim izabran starim metodama.