Izborni rijaliti – nova sezona

Kao i svi rijaliti, i ovi se na političkoj sceni u realnom vremenu, sa više manje realnim i vidljivim akterima, odigravaju po sezonama. Ako pogledamo unazad, sezone se poklapaju sa važnim spoljnopolitičkim događajima, što rijalitiju daje sveprožimajući dramski zaplet. Prethodna je odigrana na proleće, baš uoči i oko, prve i druge pregovaračke runde u Briselu, ali i zasedanja Saveta ministara EU, sa temom napretka Srbije i otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja. Lansirano je četiri scenarija – rekonstrukcija vlade, promena koalicionog partnera Vučićevih naprednjaka, ostavka premijera, vanredni opšti izbori.

Sadašnja, može se reći jesenja sezona, zavrtela je priču o verovatnoći 50:50 odsto za opšte izbore. Šta je cilj rijalitija? Brojna su tumačenja šta premijer Vučić dobija, a šta gubi ako skrati mandat, i vezano s tim, kalkulacije o izvesnoj preraspodeli moći na ostatku političke scene.

Ali, da bi se odgovorilo na pitanje šta je cilj rijalitija, mora se prvo videti, kojoj je osnovnoj vrsti publike, namenjena postavke „programa“. Desni analitičari scene, inače skloni vrlo kreativnim tumačenjima, u prošloj prolećnoj sezoni, tvrdili su da su Vučiću opšti izbori jedini mogući način da se suprotstavi zahtevima u vezi Kosova iz Brisela, čije ispunjenje bi za njegovu politiku predstavljalo odloženo političko samoubistvo.

Ta teza je međutim u suprotnosti sa glavnom okosnicom iste škole mišljenja da je glavni deo zahteva – prvi Briselski sporazum, već potpisan 2013. i da je samo na delu njegova dalja primena i razrada. Te da je nakon toga Vučić na izborima 2014. trijumfovao. Zato bi realnije tumačenje glasilo da poruka o vanrednim izborima nije način presecanja situacije, nego način da se izvrši izvestan pritisak prema Briselu. Poruka glasi i da Beograd ima način da na više meseci, koliko traje kampanja i izbor nove vlade, dovede u zastoj berlinske i briselske regionalne projekte.

Na Vučićeve signale u tom pravcu, komesar Johanes Han, je suprotno atmosferi u diplomatskim krugovima u Beogradu, koji su potpuno neskloni opštim izborima, za Danas rekao da o tome odlučuju isključivo srpski političari. Komesar svakako nije nameravao da bude ironičan upotrebivši množinu, ali jedino o čemu se drugi na sceni, sem Vučića mogu još pitati, jeste do izvesne mere datum izbora. Jer, tu su na delu proceduralna pitanja, po kojima Ustav određuje ko raspisuje izbore – predsednik Srbije ili parlamenta, a ne objavljuje ih Vučićeva pres-služba. Jer, to bi po možda po preovlađujućem utisku svemoći u najuticajnim medijima, javnost u Srbiji mogla pogrešno da zaključi.

Dakle, ako je Vučićev izborni rijaliti koncipiran kao poruka Briselu i Berlinu, logičan rasplet je sledeći – s ozbirom na pozitivan ishod poslednje runde pregovora sa Kosovom, ukoliko Srbija dobije otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja, bilo u decembru, bilo u januaru, opštih izbora neće biti. Jer, sa otvorenim poglavljima, Vučić ima jako sredstvo za kampanju u Vojvodini, jako sredstvo protiv opozicije unutar sopstvenih redova, bilo da je reč o solo-nastupima predsednika Tomislava Nikolića i ministarke Zorane Mihajlović. I ubitačno jako oružje protiv opozicije, koja bi imala izvesnu šansu da oslabi njegovu moć, samo ako postavi temu kampanje za i protiv Vučića. A za i protiv Vučića koji pregovara o poglavima 23, 24 i 35, u Briselu, već nadilazi opozicione snage. Jer, u tom slučaju, opozicija bi morala da se fokusira na temu unutrašnje korupcije, a taj metod je Vučić već oprobao i na mirko i na makro nivou. Setimo se samo privođenja bivšeg predsednika opštine Surčina iz redova DS Vojislava Janoševića, baš u finišu lokalne kampanje za izbore u Zemunu. S tim, što ubeđenje da je na marko nivou da više nije preostao niko za privođenje i krivične postupke, pošto su biznismeni od Miroslava Miškovića do Petra Matijevića u Novom Sadu već prošlo to iskustvo, nije sasvim tačno.

Jer, kao tabloidna dopuna izbornom rijalitiju, istovremeno sa lansiranjem premijerove političke dileme o izborima, objavljena je serija tekstova o pripremi krivičnog postupka protiv glavnog finansijskog eksperta srpske tranzicije Mlađana Dinkića.

Teško da bilo kakve opozicione izjave, saopštenja i performansi mogu da pariraju tavkom „testu nevinosti establišmenta“ za kakav je sposoban Vučić, barem dok kao šef Biroa za koordinaciju službama bezbednosti ima kontrolu nad svim snagama reda, obaveštajnim i istražnim podacima.

Sa poglavljima, kao glavnom temom kampanje, dakle Vučić može mirno da uđe u trku za lokal i Vojvodinu, s tim pre što svi istraživači javnog mnjenja barataju nalazima o njegovom i dalje visokom rejtingu. I o poraznoj situaciji opozicije gde će se DS Bojana Pajtića vrteti oko cenzusa, i gde se očekuje da izborni uspeh pripadne Šešeljevim radikalima, kroz dosezanje tog istog cenzusa, i povratka ekstremista u parlament.

A kada je Vučić rekao da razmišlja o izborima, naveo je i da time hoće da udovolji Pajtiću i Sulejmanu Ugljninu, dakle regionalnim liderima, što dodatno ukazuje šta će mu biti prioritet.

U slučaju da otvaranja poglavlja ne bude, parlamentarnim izborima Vučić bi morao da „pogura“ Vojvodinu i lokal, ali i da uzvrati EU, kroz neminovni zastoj u ispunjavanju dogovorenog za Kosovo. Umesto poglavlja, on može u fokus kampanje da stavi „5:0“ za Srbiju Marka Đurića, odnosno da sporazum sa Prištinom, predstavi kao maksimum uspeha za srpsku zajednicu. Dosledno novijoj političkoj istoriji na jugoslovenskim prostorima, u tome će mu najviše pomoći opozicija u Prištini. Uostalom, kao retko kad, TV stanice u Srbiji prikazale su snimak protesta pokreta Samopredeljenje, na kome aktivista sa kutijom na glavi na kojoj je nalepljena Vučićeva slika, sa podignuta tri prsta cepa pano sa kartom Kosova. I ponavlja tvrdnju da je ZSO Republika Srpska, nevezano za to što bi se Kosovu moglo prigovoriti da je samo „Republika Srpska“, doduše u punom kapacitetu, i u odnosu na Albaniju, kao maticu.