Izgleda sve verovatnije da pitanje Kosova neće biti rešeno u bliskoj budućnosti

Vilijem Montgomeri Dok sam pisao ovu kolumnu, u medijima i među brojnim zapadnim zvaničnicima postignut je konsenzus o tome da se jaz između Rusije i „Zapada“ stalno širi. Ruski i kineski stavovi sprečili su Savet bezbednosti UN da preduzme bilo kakvu značajnu akciju da bi sankcionisao Iran zbog nastavljanja programa za izgradnju nuklearnog naoružanja. Rusija je odgovorila na odluku Estonije da preseli sovjetski memorijal i 12 neobeleženih grobova iz centra grada na međunarodno vojno groblje, tako što je podstakla pobunu etničkih Rusa u Talinu; blokirala Ambasadu Estonije u Moskvi; zaustavila izvoz ruske nafte i uglja u Estoniju; i pokrenula histeričnu medijsku kampanju kakva je poslednji put viđena u vreme vrhunca hladnog rata. Estonija je član EU i NATO, što pojačava ozbiljnost ruskih akcija.
Normalno snabdevanje energijom, koje Rusija koristi kao sredstvo da kinji, ucenjuje (ili nagrađuje) zemlje u svom „neposrednom inostranstvu“ da bi sledili odgovarajuću politiku, brine Zapadne Evropljane koji su zavisni od stabilnog i predvidljivog snabdevanja naftom i gasom. Ruski predsednik Vladimir Putin napao je američku politiku 10. februara u govoru u Minhenu, a onda u godišnjem obraćanju ruskom parlamentu 26. aprila. U tom govoru, on je najavio suspenziju primene Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi (CFE) koji, između ostalih stvari, zahteva od Rusije da povuče svoje trupe iz Gruzije i Moldavije. On se žestoko protivi da se američki raketni odbrambeni sistem instalira u Poljskoj i Češkoj Republici.
Kako smo došli u takvu situaciju? U toku kratkotrajnog, sjajnog trenutka krajem 1980-ih i početkom 1990-ih izgledalo je da su neprijateljski odnosi, koji su postojali od nastanka Sovjetskog Saveza 1922, zajedno sa Berlinskim zidom i samim komunizmom, otišli na smetlište istorije. Magnituda promena u to vreme izazvala je optimizam da ćemo biti u stanju da gradimo nove i pozitivne odnose sa Rusijom. Nakon svega, Varšavski pakt je bio raspušten, vladavina Komunističke partije u Sovjetskom Savezu je bila okončana; Sovjetski Savez se mirno raspao i stvoreno je 15 novih država, a počeci istinske demokratizacije Rusije bili su u toku.
Ali realnost je takva da smo bili naivni u našem pristupu „novoj“ Rusiji. Upali smo u zamku kada smo pretpostavili da se u srcima svih ljudskih bića skrivaju „demokratski, tržišno orijentisani, miroljubivi i zapadno orijentisani“ geni koji samo čekaju da se pojave. Sve što je potrebno u skladu sa takvim uprošćenim gledanjem na svet jeste da se zbace diktatorski i autoritarni režimi. Tako smo ispoljili tendenciju da se usredsredimo na rušenje Slobodana Miloševića, na primer, i da pomislimo kako je film okončan srećim završetkom. Ustvari, film je daleko od toka da bude okončan, a kraj će verovatno biti dvosmislen u najboljem slučaju. Irak je, naravno, još jedan klasičan primer. Setite se saopštenja predsednika Buša od pre četiri godine „Misija je ostvarena“!?
U periodu pre dve decenije Rusija je doživljavala imploziju komunističkog carstva kombinovanu sa velikom konfuzijom i neizvesnošću kad je reč o putu koji je stajao pred njom. To je bilo pojačano niskim cenama gasa i nafte, što je ozbiljno potkopalo rusku ekonomiju. Izvesno vreme Rusija je ostala bez svojih azimuta i morala je da se koncentriše na unutrašnji razvoj. Kao rezultat toga, bar nekoliko godina, Rusija je praktično bila „odsutna“ iz svetskog političkog razvoja. Čak i kad je stavljala primedbe na akcije kao što su širenje NATO u „najbliže inostranstvo“, protesti nisu zaustavili ekspanziju i nije prećeno nikakvom vrstom „veta“.
Pogrešno smo verovali da će Rusija slediti isti obrazac demokratske tranzicije kao ostatak Varšavskog pakta. Mislili smo da će ista vrsta „blage sile“ koju je Evropska unija koristila tako uspešno u centralnoj i istočnoj Evropi, da bi podstakla demokratske i birokratske reforme, delovati, takođe, i u Rusiji. Propustili smo da uzmemo u obzir istorijske razlike između Rusije i satelitskih režima koje je porobila i kontrolisala decenijama. Suprotno tim ostalim zemljama, Rusija nije praktično imala nikakvog iskustva sa stabilnom demokratskom vladavinom i izgledalo je kao da želi autoritarnu vladavinu (čak je Staljin i dalje popularna figura kod mnogih). Štaviše, iako osiromašeni kao što su bili, većina građana bila je i dalje vrlo ponosna što je Rusija jedna od dve globalne supersile. Oni su verovali u istorijsko pravo da dominiraju u „obližnjem inostranstvu“. Osećali su se poniženi zbog napredovanja NATO i kolapsa sovjetske moći.
Nije da nas sami Rusi, ka i vodeći eksperti, nisu upozorili na opasnost koja je ležala pred nama. Prisustvovao sam Ministarskoj konferencije OEBS u Stokholmu 14. decembra 1992, kad je ruski ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev (na koga se dugo gledalo kao na najprozapadnijeg i najumerenijeg ministra inostranih poslova u ruskoj i sovjetskoj istoriji) održao žestok i ljutit hladnoratovski govor. On je optužio NATO da nastavlja da ostvaruje ciljeve koji su „suštinske nepromenjeni“ i da nastoji da ostvari vojnu prednost u istočnoj Evropi. On je zapretio „unilateralnim merama“ ukoliko Zapad ne ukine sankcije protiv Srbije, koja, kako je rekao, „može da računa na podršku Velike Rusije“. On je saopštio da će Rusija braniti svoje interese vojnim i ekonomskim sredstvima i da se bivše republike Sovjetskog Saveza moraju odmah pridružiti novoj federaciji. Kozirev se vratio na podijum nakon jednog sata (i privatnog sastanka sa zamenikom američkog državnog sekretara Iglbergerom) da bi rekao kako se „samo šalio“ i da je želeo da pokaže svetu vrstu spoljne politike koja bi usledila ako bi nacionalisti došli na vlast u Rusiji zbog kontraproduktivnih napada i odsustva podrške Zapada demokratskim snagama. Dakle, oni su došli.
Ako se čita istorija tog doba, jasno je da su sadašnje tendencije Vladimira Putina upravo ono što su stručnjaci i ruski umerenjaci predviđali pre više od jedne decenije. Sve što se promenilo jeste to da je Rusija dobila jakog, odlučnog lidera i da su cene nafte i gasa dramatično porasle i pretvorile Rusiju iz ekonomski veoma siromašene zemlje u svetsku silu, gotovo preko noći. To je Rusiji dalo sposobnost da afirmiše prerogative za koje veruje da su prerogativi svetske sile.
To otvara dva pitanja. Prvo je da li bi različita politika Zapada tokom 1990-ih, kad je Rusija bila oslabljena, mogla da pomogne da se Rusija transformiše u vrstu strateškog partnera kakvog smo želeli? Istoričari mogu da se spore oko toga. Važnije je pitanje je li sadašnje rusko udaljavanje od Zapada postalo čak izraženije i destabilizirajuće?
Sa stanovišta američko-ruskih odnosa, trenutak za rešavanje pitanja Kosova ne može biti gori. Ruski predsednik Putin aktivno traži načine da pokaže svoje nezadovoljstvo zbog američke politike i Kosovo mu za to obezbeđuje zlatnu priliku. Izgleda sve verovatnije da pitanje Kosova neće biti rešeno u bliskoj budućnosti rezolucijom Saveta bezbednosti UN, što će za uzvrat izazvati značajnu nestabilnost u regionu. Možemo biti sigurani, na primer, da će mnogi na Zapadu kriviti Rusiju za izbor Tome Nikolića, vršioca dužnosti predsednika Srpske radikalne stranke, za predsednika srpskog parlamenta. Ričard Holbruk je to uradio javno, ali mnogi američki zvaničnici privatno su jasno stavili do znanja da će Rusija biti odgovorna za nasilje koje bi moglo izbiti zato što Savet bezbednosti nije doneo rezoluciju o Kosovu.