Izlazak evra iz demokratske crne rupe

Taj naziv, međutim, malo govori, toliko da se jedva može identifikovati demokratski odgovorna „institucija“ koja danas vodi evropske ekonomske politike. 

Cilj je zapravo nejasan i promenljiv. Nastala kao neformalna i neprozirna, centralna institucija tog upravljanja, Evrogrupa, koju čine ministri finansija evrozone, funkcioniše izvan evropskih sporazuma i ne polaže račun Evropskom parlamentu, te <I>a fortiori<I> ni nacionalnim parlamentima. Da stvar bude gora, institucije, od Evropske centralne banke do Evropske komisije, potčinjavajući se Evrogrupi i Samitu evrozone, koji čine kostur ovoga upravljanja – funkcionišu u skladu s kombinatorikom koja se menja u svakoj politici, shodno onome o čemu govore „memorandumi“ Trojke, „korektivne mere“ koje se zahtevaju u državama u okviru Evropskog semestra, mehanizama razrešenja kriza banaka bankarske unije…

Napomena: Samit evrozone čine šefovi država i vlada čija je valuta evro, kao i predsednik Evropske komisije. Samiti se sazivaju barem dva puta godišnje u Briselu, na poziv predsednika, ali se tokom krize evrozone vanredni samiti češće održavaju.

Evropski semestar: nazvan tako zato što je njegovo delovanje usredsređeno na prvih šest meseci svake godine, „Evropski semestar“ označava ciklus usklađivanja ekonomskih i budžetskih politika država članica, pod okriljem Komisije i Saveta.

Međutim, koliko god raširene bile, tim različitim politikama zaista se „upravlja“, budući da postoji čvrsto jezgro koje formira unija nacionalnih i evropskih ekonomskih i finansijskih birokratija – direkcije francuskog i nemačkog trezora, Upravni odbor Evropske centralne banke, visoki ekonomski funkcioneri Evropske komisije, itd. Prema trenutnom stanju stvari, upravo tu se „upravlja“ evrozonom i tu se obavlja politički posao usklađivanja, posredovanja i arbitraže između različitih ekonomskih interesa.

Moćno i nedokučivo, upravljanje evrozonom zapravo se razvilo u mrtvom uglu političke kontrole, u nekoj vrsti demokratske crne rupe. Ko zapravo kontroliše akt memoranduma, koji nameće značajne strukturne reforme u zamenu za finansijsku pomoć nelikvidnim državama članicama Evropskog mehanizma stabilnosti? Ko ocenjuje odluke donete u Savetu šefova država evrozone? Ko zna ono o čemu se pregovara u dvema centralnim komisijama Evrogrupe, Komisiji za ekonomsku politiku i Ekonomskoj i finansijskoj komisiji? Ni nacionalni parlamenti, koji u najboljem slučaju kontrolišu samo sopstvenu upravljanje, ni Evropski parlament, koji je neosetno stavljen na marginu upravljanja evrozonom. Funkcionišući u zatvorenoj ljušturi, to upravljanje evrozonom zaslužilo je kritike, počev od onih koje je izneo Jirgen Habermas, koji se ne ustručava da govori o „postdemokratskoj autokratiji“!

Međutim, to demokratsko poricanje nije tek pitanje principa, niti ulog ravnoteže moći, daleko od toga. Ono ima stvarne efekte na samu sadržinu ekonomskih politika što se vode u evrozoni. Ono dovodi do neke vrste gluvosti spram zviždača u pištaljku i drugih disonantnih glasova – kao što vidimo i danas, u slučaju gotovo jednoglasnog hora ekonomista koji ističu neizbežni karakter ponovnog pregovaranja o grčkom dugu. Ono ide naruku snažnoj neosetljivosti spram jasnih političkih signala koje šalju nacionalni glasovi, koji ne prestaju da ukazuju na uspon populizma ekstremne desnice. U osnovi, ta struktura moći dovodi do precenjivanja uloga povezanih s finansijskom stabilnošću i „tržišnim poverenjem“, kao i potcenjivanja tema koje bi se direktno ticale većine, poput politika zapošljavanja, rasta, fiskalne usklađenosti, socijalne povezanosti i solidarnosti itd.

Stoga hitno treba ojačati demokratski nadzor i postaviti predstavničku demokratiju u središte evropskih ekonomskih politika. Vreme je da se izađe iz političkog mraka i neodgovornosti u kojima se razvija ta nova evropska moć, tako što će se u njeno sedište uvesti demokratski izabrana institucija. Samo Parlamentarna skupština raspolaže legitimitetom neophodnim da se u upravljanje evrozonom vrati odgovornost. Neki će reći da je za to dovoljno da se ojača Evropski parlament, ali stvari (više) nisu tako jednostavne. Jer upravljanje evrozonom nije Evropa poput drugih: više se ne radi o prostom organizovanju tržišta, radi se o usklađivanju ekonomskih politika, fiskalnog sistema i budžetskih politika država; ukratko, reč je o tome da se uđe u središte društvenih ugovora država članica. Stoga je teško direktno ne povezati nacionalne parlamente – izuzev ako prihvatimo da ih postepeno lišavamo suštine njihovih ustavnih nadležnosti i uspravimo institucije nacionalne demokratije. U direktnom kontaktu s političkim životom država članica, one raspolažu legitimitetom neophodnim za demokratizovanje moćne međuvladine birokratske mreže koja se stvarala poslednjih deset godina.

Takođe je potrebno da Skupština poseduje sredstva da spreči jak uticaj te upravljačke strukture za koju se zna da se ne odnosi samo na institucionalne nadležnosti koje je akumulirala tokom proteklog desetogodišnjeg perioda nego možda nadasve na kapacitet da se ekspertizom definiše prostor mogućih politika. Kako bi se izbeglo kvarenje Parlamenta, koji je stavljen pred svršen čin i zadovoljava se time da bude saziv za registrovanje postavljene dijagnoze i odluka donetih na drugom mestu, potrebno je da se Skupštini da kapacitet za puno učešće u upravljanu evrozonom. To znači da ona može uticati na političku agendu: učestvujući u kreiranju programa Samita evrozone i polugodišnjem radu Evrogrupe, ali i raspolažući kapacitetom za iniciranje zakona koji nedostaju Evropskom parlamentu, koji ne može da bira svoje bojište. To takođe znači postaviti Skupštinu u svako od glavnih čvorišta upravljanja evrozonom bilo da se radi o Evropskom semestru („preporuke po državama članicama“, „godišnji pregled rasta“ itd.), o finansijskom uslovljavanju iz Memoranduma, o izboru glavnih rukovodilaca evrozone i slično. Najzad, to se događa stvaranjem kapaciteta za autonomnu i pluralističku ekspertizu, kao i stručnog ispitivanja svih upravljačkih institucija.

Naravno, ne postoji čudotvorni institucionalni lek. Nijedna reforma institucija, koliko god da je promišljena, nikad sama ne može da promeni tok stvari. Svi znamo da nije dovoljno stvoriti novi organ kako bi se transformisala politička datost. Verovatno nema ekonomije koja bi popravila ceo „evropski projekat“. Ali na putu koji rizikuje da se oduži, stvaranje Skupštine evrozone liči na kodno ime najšire političke i kulturne borbe za demokratizovanje „evropskog projekta“ i preusmeravanje pravca politika koje se vode u njegovo ime. Kao što se pokazuje u sporazumu o demokratizaciji evrozone, moguće je brzo delovati, bez prolaska kroz veoma neizvesnu opštu reviziju evropskih sporazuma 27, te otvoriti demokratski prolaz u samu unutrašnjost bloka evropske egzekutive. Na protivmoći partiji i društvenih pokreta sa demokratskim legitimitetom je da to primene, ne bi li ponovo otvorili kanale evropske politike i otrgli nas od pogubnog izbora između nemoćnog nacionalnog povlačenja i <I>statusa quo<I> briselskih ekonomskih politika.

Konkretno, kakvi bi bili sastav i političko usmerenje Parlamentarne skupštine evrozone koju ustanovljuje Sporazum o demokratizaciji? Možemo da zamislimo više scenarija, shodno kojima bismo mogli razmotriti ograničenu skupštinu (oko stotinu članova) ili proširenu skupštinu (s najviše četiristo članova).

U slučaju ograničene skupštine, pođimo od pretpostavke da postoji sto članova iz nacionalnih parlamenata, gde Nemačka delegira dvadeset četiri člana (ona čini 24 procenata populacije evrozone), Francuska dvadeset članova, Italija osamnaest, Španija četrnaest itd. Da bi bilo zagarantovano barem jedno mesto svakoj državi članici potrebno je pet dodatnih mesta, te otuda ukupno sto pet članova iz nacionalnih parlamenata. Ako dodamo dvadeset pet članova Evropskog parlamenta, dolazimo do ukupnog broja od sto trideset članova od kojih je sto pet iz nacionalnih parlamenata (80 odsto) a dvadeset pet iz Evropskog parlamenta (20 odsto). Prednost te male skupštine bila bi efikasnost.

S druge strane, proširena skupština omogućila bi bolje uzimanje u obzir političke pluralnosti, naročito za male zemlje, koje bi mogle da dobiju minimum tri člana. Dobila bi se Skupština od četiristo članova, od kojih trista dvadeset iz nacionalnih parlamenata i osamdeset iz Evropskog parlamenta. Takođe je moguće promisliti o političkoj strukturi koju bi ta skupština mogla da ima na skali levica-desnica. Stvar je delimično veštačka utoliko što tabori „desnice“, „levice“ i „radikalne levice“, u zavisnosti od zemlje, postoje shodno promenljivim granicama i najčešće se trude da kao takvi deluju u evropskim sredinama.

Međutim, možemo se kladiti na to da bi tako do izražaja dolazila politička pregrupisanja i potencijalne većine, što bi ukazivalo na moguće obrise istinske transnacionalne politike.

U izdanju Akademske knjige

Grupa francuskih profesora predvođena Tomom Piketijem (čija je knjiga „Kapital u XXI veku“ odjeknula širom sveta), a koju čine još profesorka javnog prava Stefani Enet sa Univerziteta Paris Nanterre, politikolog Gijom Sankrist sa Univerziteta Paris1 (Pantheon-Sorbone) i rukovodilac istraživanja u više naučnih centara Antoan Voše, ponudili su evropskoj javnosti i političkim strukturama predlog Sporazuma o demokratizaciji upravljanja evrozonom. Autori ovog predloga polaze od kritičkog stava da je danas upravljanje evrozonom ostalo u „mrtvom uglu političke kontrole, u nekoj vrsti demokratske rupe“. Umesto toga oni predlažu formiranje ozbiljne demokratske parlamentarne institucije koja će osigurati da se evrom upravlja u skladu sa realnim interesima država članica. Autori veruju da bi na taj način bio osujećen populistički talas koji kvari evropske demokratije i dovodi u pitanje i sam opstanak Evropske unije.

Izdavačka kuća Akademska knjiga iz Novog Sada objavila je ovaj predlog četvoro francuskih profesora pod naslovom „Za sporazum o demokratizaciji Evrope“. Knjiga sadrži sam predlog akta kojim bi bila konstituisana Parlamentarna skupština evrozone, ali i dijagnozu aktuelnog nepovoljnog stanja zbog čega je, po mišljenju autora, i potrebna ozbiljna institucionalna terapija. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige.