Između istoka i zapada izbor je jug

Ipak, izostanak slavljenika, čini se, nije tako blizu. Istina, NATO ima dva rođendana. Jedna je potpisivanje Severnoatlantske povelje 4. aprila 1949, ali pravo rođenje NATO bilo je nekoliko meseci kasnije, 21. jula 1949, kad je američki Kongres ratifikovao dokument koji je potpisao državni sekretar Din Ačison.

Nije naodmet podsetiti se da je pre 71 godine ovaj dokument odobren gotovo krišom i uz najmanju mogućnu javnu raspravu. Ne zbog toga da Sovjetski Savez ne bi nešto saznao, nego zato što je američko javno mnjenje, posle iscrpljujućeg ratnog sukoba, bilo u snažnom izolacionističkom raspoloženju, bez spremnosti da se podrži bilo kakve ideje o vojnom prisustvu u Evropi i finansijske izdatke, povezane s njim.

Predsednik Truman čekao je leto, da sasvim oslabi pažnja javnosti koja se predala uživanjima sezone odmora, kako bi provukao potez koji nije imao podršku javnosti, niti demokratskog Kongresa.

Američka hladnoratovska strategija bila je tek u povoju. I tada se kao i danas kretala između dva pola, Evrope i Kine. Kineski komunisti pobedonosno su okončali revoluciju. Nova opasnost bila je na pomolu, a javnost je tražila da se, ako ikome treba pomoći, onda prvenstvo imaju kineski nacionalisti.

„U svetskom šahovskom meču, bilo bi pravo zadovoljstvo imati istočnoazijske topove i bliskoistočne biskupe, ali u poređenju sa evropskom kraljicom, oni su bili ništa“, opisao je tadašnje nedoumice Ačisonov biograf, Robert Bisner.

Ali, ako je trebalo da se bira između zapada i istoka, Amerika kreće od juga. Posle Nemačke, koja je bila prvi američki izbor, u vreme kongresne ratifikacije, Ačison je izabrao da pomogne Jugoslaviji. Da bi isporučio čeličanu, Ačison je ušao u sukob sa sekretarom za odbranu Džonsonom i za trgovinu Sojerom. U tome je imao puno podršku spoljopolitičkog establišmenta. Čarls Bolen je Titovu jeres video kao odlučujući faktor u hladnom ratu a Averel Hariman da ona može da odluči pobedu ili poraz u hladnom ratu. „Ako je Tito zadatak broj 1 za Staljina, on treba da bude zadatak broj 1 i za nas“, tvrdio je Hariman.

Amerika je i danas raspolućena u izboru između dva neprijatelja: jedna grupa tvrdi da je Rusija i dalje najveći neprijatelj, kao što je bila u hladnom ratu. Druga, novija i manje etablirana grupa tvrdi da je to Kina. Prvi tvrde da je potrebno privući Rusiju protiv Kine i da Evropa vojno tu ne može ništa da uradi, dok drugi naglašavaju da je Rusija ne može još dugo da bude partner i da je potrebna razrada trostrukog obuzdavanja protiv Rusije, Kine i Irana. I to ovim redosledom.

Tome je bila posvećena ovogodišnja američka rođendanska video rasprava u kojoj smo imali prilike da učestvujemo. Nekadašnji pomoćnik generalnog sekretara NATO, Aleksandar Veržbov, tvrdi da NATO ima centralnu ulogu u sprečavanju ruske agresije u Evropi i da održi sve američke saveznike na okupu, pa i one sa neliberalnim režimima, poput Turske i Mađarske. NATO u budućnosti treba da očuva svoju političku ulogu, da spreči kineski prodor u Evropu i da ojača svoju južnu strategiju, prisustvom u Mediteranu, na Bliskom istoku i Severnoj Africi. „Rusija treba skupo da plati svoje agresivne akcije“, traži Veržbov.

Profesor Džon Miršajmer, koji je nedavno boravio i u Beogradu, najsnažniji je oponent ovog pravca razmišljanja, koje ne uvažava nove realnosti. On naglašava da se danas situacija radikalno promenila. Svetski sistem posle hladnog rata kretao se od bipolarnosti (SAD – SSSR) ka unipolarnosti (SAD), pa onda ka multipolarnosti. Danas je svet multipolaran. Važnost Evrope dramatično je opala. Ravnoteža snaga se pomerila prema Aziji. Šta Evropa može u tome da učini? Ona može da pomognu u ekonomskom, ali ne i u vojnom ograničavanju Kine. Tu mogu da pomognu saveznici iz regiona, Japan i Južna Koreja.

Zatim, SAD su u bile u problemima koji su počeli čak i pre pandemije. Pandemija će imati katastrofalne posledice. Americi je potreban domaći national building program, a ne za sve druge u svetu. „Budućnost je NATO bez SAD“, tvrdi ovaj čikaški profesor.

On ukazuje da SAD peviše troše za svoje evropske operacije. Oko 70 odsto svih troškova NATO pokrivaju SAD. Ključna komponenta američkog doprinosa evropskoj bezbednosti su raketni sistemi koji su stacionirani u zemljama članicama. Oni su dizajnirani da pomognu odbrani od napada balističkim raketama dugog dometa van evropskog kontinenta. Jedna takva baza već postoji u Rumuniji, a druga se gradi u Poljskoj. SAD troše na odbranu 3,4 odsto nacionalnog dohotka godišnje, dok je evropski prosek 1,55 odsto. Budžet NATO pokriva tri područja: civilne službenike i administrativne troškove NATO sedišta; zajedničke operacije, stratešku komandu, radare i sisteme ranog uzbunjivanja, obuku i međusobne veze; komunikacione sisteme, aerodrome, luke i snabdevanje gorivom.

Za period od 2021-2024. planirano je opadanje američkog i porast evropskog učešća u finansiranju NATO. Američko učešće bi sa sadašnja 22 trebalo da padne na 16 odsto. Već petu godinu NATO članice povećavaju svoje vojne troškove. Najveće povećanje čine zemlje prvog ešalona prema Rusiji: Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Bugarska, uključujući Tursku i Grčku. Sve one već sad troše više od praga od dva odsto, koji zahteva predsednik Tramp.

Američka vojska stacionirana je još uvek na pobedničkoj matrici Drugog svetskog rata. Najviše ih je u Japanu – 55.000, Nemačkoj – 36.000, Južnoj Koreji – 27.000, Italiji – 13.000, Velikoj Britaniji – 9.000, a onda u Avganistanu 13.000 i Iraku 6.000.

Šefica NATO tima za strateška predviđanja, Štefani Babst, upozorava na nekoliko negativnih posledica pandemije na dalju sudbinu NATO. Prva je visoka verovatnoća da se neće ostvariti postavljeni ciljevi u preraspodeli finansiranja koje zahtevaju SAD. Onda će biti upitan američki stav prema takvom ishodu. Zatim, ojačanje neslaganje među članicama o politici prema Kini. Za Ameriku, bez obzira na ishod predsedničkih izbora, to može da znači, liderstvo bez vođstva, zbog američkog globalnog gubljenja reputacije.

Vodeći istraživač holandskog Instituta za međunarodne odnose, Dik Zande, smatra da jedinstvo NATO konstantno opada, što se vidi na više faktora. To su kraj američke dominacije u svetu i rast moći Kine, uticaj multi-poretka, osporavanje zapadnih normi i vrednosti i rastuća kompleksnost pretnji u današnjem svetu. Slabljenje američke uloge u svetu učiniće direktno NATO uplitanje u krize van Evrope mnogo komplikovanijim, ako ne i sasvim nemogućim, posebno u područjima gde druge svetske sile oponiraju američkom interesu. Takvo područje je jugoistok Evrope.

Američko okretanje Aziji je pitanje nužnosti, a ne planskog izbora Vašingtona. Profesorka Sara Moler to naziva prilagođavanjem koje nije strategija, jer strategija zahteva prioritete izazove i pretnji.

Uprkos tome svemu, sve dok se smatra da Rusija predstavlja pretnju evropskoj bezbednosti, američko prisustvo u Evropi neće se dovoditi u pitanje, ali Vašington će u isto vreme da rasporedi više resursa u Aziji. Američko-ruski odnosi, prirodno, ostaju od suštinske važnosti za NATO, ali sa malo izgleda za brzo poboljšanje. Aneksija Krima, povratak Moskve na Bliski istok i korišćenje kibernetskih sredstava za destabilizaciju zapada, tačke su koje NATO smatra gorućim.

Trampova administracija skoro personifikuje zaokret od multilateralizma ka multipolarizmu, potcenjivanjem i negiranjem EU, kritičkom stavu prema NATO i nepoštovanjem međunarodnih organizacija u celini. Pristup America First jača mulitipolarnost.

Američki pristup u stvarnosti je drugačiji od Trampove retorike, bar kad je reč o NATO, gde postoji mešavina multilateralizma i multipolarizma, uz nastavak standardne američke politike. Bez obzira na sve kritike, NATO je jedina organizacija s direktnim američkim učešćem u evropskoj bezbednosti. Prema tome, prvenstveni američki interes je održavanje alijanse kako bi se upravljalo pitanjima evropske bezbednosti.

Kao i pre 71 godine, gledajući na istok ili zapad, SAD se okreću jugu. Donedavni komandant američkih snaga u Evropi (2014-2017), general Ben Hodžes, u svojoj analizi Jedno krilo, jedna pretnja, jedno prisustvo, ocenio je da je danas Crno more postalo „početna tačka za destabilizujuće operacije Moskve“ i zatražio je da NATO preispita svoju strategiju u blizini ruskih granica i da otvori nove baze i razmesti rakete i brodove u Crnom moru. Konfrontaciju s Rusijom u ovoj analizi razmatra se u okviru suočavanja s prvorazrednom pretnjom koja dolazi od Kine. U dokumentu se otvoreno nagoveštava mogućnost „vojnog sukoba Pekinga i Vašingtona u neposrednoj budućnosti“, zbog čega je neophodno da se na istočnom krilu NATO „uklone sve slabosti“.

On navodi da se na istočnom krilu NATO nalazi nekoliko slabosti kojima se umešno koristi Rusija. Jedna od najvažnijih ranjivih tačaka je region Crnog mora, gde je Moskva snažno učvrstila pozicije posle aneksije Krima 2014. Zbog toga, on predlaže stvaranje strateških baza u Rumuniji, koje bi bile ne manje važne od sadašnjih u Poljskoj i baltičkim zemljama. O okviru jačanja istočnog krila predviđa se i ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO, koje ne mogu više da se hrane praznim obećanjima.

O ovom Hodžesovom dokumentu nedavno se raspravljalo na zatvorenom sastanku Saveta NATO, a sam autor, koji je prisustvovao sastanku kaže da su reakcije bile različite, ali da je većina pozitivno ocenila ideje koje su predstavljene u dokumentu.

Zbog toga su sledeći veliki manevri NATO u Crnom moru pod imenom Defender 21, najveći u poslednjih 30 godina, uz učešće više hiljada vojnika, desetine brodova, pomorske avijacije i bespilotnih letilica, planirani za sledeću godinu.

Sve ovo nove su okolnosti za Balkan, a posebno za Srbiju koja geopolitički ima najvažniji položaj na evropskom jugoistoku, a istovremeno strateški neodređen.